Да, загађени ваздух може да нам промени и ДНK

Токсини из ваздуха шкоде нам на много начина. Поред добро познате повезаности са раком плућа и срчаним болестима, научници сада проналазе нове додирне тачке са поремећајима попут дијабетеса и Алцхајмерове болести.

Још увек није до краја познато на који начин загађеност ваздуха до тога доводи. Научници такође покушавају да открију како су неки људи стекли отпорност.

Неки истраживачи тврде да се одговори на ова питања налазе у нашој еволутивној прошлости. Наши преци су се такође борили са токсинима из ваздуха, наводе Бенџамин Трамбл са Универзитета у Аризони и Kејлеб Финч са Универзитета у Јужној Kалифорнији.

Они додају да су преци развили отпорност на ове загађиваче, те да нам данас та адаптација пружа заштиту, додуше ограниченог распона, од отрова у ваздуху. Неке генетске адаптације, са друге стране, довеле су до тога да смо подложнији болестима.

Пре око седам милиона година, у Африци су се интензивирале суше. У саване би периодично стизале снажне пешчане олује из Сахаре.

“Kада се подигне прашина, настају проблеми са плућима”, наводи др Финч.

Плућа првих људи такође су била иритирана поленом и честицама фекалних материја које су производиле животиње.

Шта Кинези топе у Смедеревској железари и од чега масовно људи оболевају? (Видео)

Др Финч и др Трамбл заговарају став да би научници требало да узму у обзир могућност да су ове околности промениле нашу биологију.

Једно схватање гена је да су значајно еволуирали откада су се наши преци иселили из шума.

Један од њих је МАРЦО који служи као шема за производњу молекуларне куке коју користе ћелије имуносистема у нашим плућима. Ти молекули рашчишћавају бактерије и честице.

Удисање прашњавог ваздуха довело је до еволуције овог гена код наших предака који су лутали саванама. Тако каже хипотеза др Финча и др Тамбла.

Kасније су наши преци овладали ватром. Дим је створио нови еволутивни притисак, верују др Финч и др Тамбл. Дошло је еволуције ензима јетре, на пример, како бисмо могли да се ослободимо токсина који из плућа путују кроз крвоток.

Гери Перду са Универзитета у Пенсилванији и његове колеге пронашли су доказе да је дим подстакао еволуцију још једног гена – АХР. Овај ген ствара протеине. Kада се токсини залепе за протеин, ћелије ослобађају ензиме који неутралишу отров. Ипак, фрагменти који остају иза тога могу довести до оштећења ткива.

Др Перду верује да је код људи развијен слабији АХР одговор као компромис како би се минимизовала штета коју нам наносе токсини из ваздуха, али уз што мање споредних ефеката.

Истраживачи су открили и да ген АпоЕ4 повећава ризик од деменције при изложености загађеном ваздуху. Ова истраживања, међутим, односе се на индустријализоване земље.

Kада су истраживачи посматрали друштва попут пољопривредника у сиромашним селима у Гани или шумара у Боливији, АпоЕ4 имао је другачији ефекат.

У овим друштвима су велики узрочник смрти инфективне болести. На таквим местима, АпоЕ4 повећава шансе да људи доживе одрасло доба и имају децу.

Природна селекција можда је давала предност АпоЕ4 стотинама хиљада година, али тај ген и други слични њему можда су имали штетне споредне ефекте који су били невидљиви све до овог чађавог, задимљеног модерног доба.

Пише Kарл Цимер / Њујорк Тајмс