Мапе Четвртог светског рата

Трећи светски рат био је такозвани Хладни рат. Четврти светски рат је уследио одмах потом: чим су Сједињене Америчке Државе победиле у Хладном рату, започеле су Четврти светски рат. Наступила је епоха нeoколонијалних ратова Запада која траје све до данас. Нова „универзална монархија“ објавила је тада рат свима у свету који не прихватају њену доминацију. Сви ови ратови заједно, који се воде још од 1989, почев од Панамског рата и посебно од рата против Ирака 1991, представљају „унутарње ткиво Четвртог светског рата“, сматра Дијего Фузаро, а та очигледна истина, која објашњава много тога у последњих тридесетак година, за сада је, нажалост, позната само малом броју људи.

Четврти светски рат се води по увек истој, предвидљивој логици. То је, у ствари, „лоша комедија“ којој бисмо се смејали „да због ње не морамо да плачемо“. Главну улогу у тој комедији има „изабрани диктатор са брковима, представљен као нови Хитлер, према формули коју је Леви Штрос назвао „Reductio ad Hitlerum“. Тај окрутни диктатор се може звати Садам, Милошевић, Гадафи или Асад – или „Хитлерошевић“, према досетци „хиператлантистичког“ италијанског магазина Еспресо, који је 1999. године, у јеку илегалног НАТО-рата против СР Југославије, објавио насловницу с фотомонтажом на којој су Слободану Милошевићу додати хитлеровски брчићи, и преко свега, крупним словима, исписано наведено име: управо тако, „Хитлерошевић“, с метом исцртаном на челу. „Не постоје границе наказности“, констатује тим поводом Фузаро, „и та насловна страна је то широко доказала“.

МОДЕРНА МЕДИЈСКА БАЈКА
Злом и свирепом диктатору, поменутом „Хитлерошевићу“, у овој модерној медијској бајци за одрасле супротставља се „народ“. Али тај „медијски народ“ је одвише слаб да порази бескрупулозног тиранина. Окрутности и злочини се множе. Доказују их извештаји „слободних западних медија“, потврђени подацима с лица места: оптужбе за употребу хемијског оружја, за геноцид, за масакр над недужним цивилима… Ови извештаји нису подложни провери, о њиховој веродостојности се не дискутује, нити се у пристојном друштву доводе у питање (оспоравају их „негационисти“). Ти извештаји изазивају сућут, дубоку констернацију, сузе, затим праведан, осветнички гнев.

„Потом долази шлаг на торту, долази америчка интервенција (обавезно на захтев револтиране јавности), увек у име људских права, (тог) великог листа фикуса који треба да прикрије најгоре особине америчке империје…“ Диктатор је оборен (обешен, стрељан на непознатој локацији, силован и докусурен ударцима у потиљак, или, у бољем случају, послат на суд чија је пресуда свима унапред позната). „Доларска империја“ поново слави свој морални тријумф. Призоре масовних патњи, „доказаних злочина“, замењују призори екстатичне радости. Народ, ослобођен страха, излази на улице из подрума, још не схватајући шта га је снашло. Борци за демократију, с аутоматским пушкама у рукама – „хероји слободе“ још нису стигли да маскирне униформе замене скупим пословним оделима – грле се пред ТВ камерама.

У одабрану земљу спремно се „увози демократија, односно неолиберални систем америчког типа“. Срећно доба просперитета и демократије „за све“ најзад може да почне. На овом месту, епизода лоше комедије се напрасно прекида, екран се затамњује, и тако остајемо ускраћени за наставак: шта се, после „ослобођења“, заиста дешава у тој земљи (на пример у Либији). Наравно, осим ако нисмо те среће да у једној таквој земљи, ослобођеној несебичном „хуманитарном интервенцијом“, и сами живимо, те да све то искусимо скупом методом сопствене коже.

Дијего Фузаро је италијански мислилац, рођен 1983. у Торину, у Италији. Његова књига, трећа која је до сада објављена у Србији, носи наслов Четврти светски рат против Србије (прва има такође речити наслов: Европа не постоји). У њој су сабрани текстови које је Фузаро од 2013. до 2019. објављивао у београдском недељнику Печат. Фузаро је филозоф, марксиста који на свој, „јеретички“ начин тумачи Маркса, уводничар торинског дневног листа La Stampa и римског Il Fatto Quotidiano, и колумниста Печата. Али пре свега, како истиче преводилац Драган Мраовић, он је „изузетно млад човек невероватно високог образовања и поимања реалног света“.

Фузаро говори непосредно и „кристално јасно“, а тај говор се дијаметрално разликује од увијеног „политички коректног дискурса“ савременог „интелектуалног клера“, у Европи а и код нас. Фузаро, при том, располаже ретким талентом: „да с филозофског становишта тумачи и актуелне и реалне догађаје, непогрешиво детектујући зло у слаткоречивости неолибералних кругова“. Иза слаткоречивости „клера“ крије се стварно зло нашег времена, жеља за поробљавањем човечанства. У мондијалистичком новоговору, рат значи мир, а слобода је ропство. Од Југославије до Ирака, и од Сирије до Еквадора, „доларска империја“ на крилима својих бомбардера не доноси слободу него ропство, беду и смрт милионима људи.

ПРЕЛОМНИ ТРЕНУТАК
На овом месту, требало би отворити једну заграду. Зашто се овако млад човек, филозоф, темељно образован и, уз то, марксиста, неко ко тумачи Хегела, Маркса и Хајдегера, уопште бави Србијом? Чиме ова заостала земља на периферији заслужује толику пажњу? НАТО напад на Србију, у коме је учествовала и Италија, „јер је била колонија Вашингтона“, догодио се 1999, када је Фузаро имао свега шеснаест година. Преломни тренутак за Фузара наступио је нешто касније – у време студија на Универзитету у Торину, захваљујући лектири студије свог учитеља Костанца Превеа, „који је 2000. написао величанствену књигу Етичко бомбардовање“.

За младог Фузара, био је то тренутак просветљења. Ова лектира је у њему тренутачно пробудила „бес и узнемиреност“: „Иза звучних – и орвелијанских – појмова ‘људских права’ и ‘мировних мисија’ стајало је мефистофелско лице америчког империјализма или, како је Преве написао, ‘етичког бомбардовања’ и ‘очигледне лажи’“.

Како тим поводом примећује Фузаро, комунизам, који је сахрањен 1989. испод рушевина Берлинског зида, по други пут је симболично умро у Италији, с бившим комунистом Масимом д’ Алемом, када су „људи левице изашли на улице како би демонстрирали у корист хуманитарног интервенционизма НАТО-а. По први пут комунистички народ није демонстрирао против империјализма већ у корист империјализма“. Тренутак који је у сваком погледу био одлучујући: „Тренутак кафкијанске метаморфозе левица које су из црвене прешле у наранџасту боју, а с племенитих чекића и српова у дугине боје индивидуалистичког конзумеризма“.

Заправо је катастрофа – истинска „геополитичка трагедија“ XX века – сматра Фузаро, наступила 1989, падом Берлинског зида. У том часу није тријумфовала „универзална слобода“, већ банална „капиталистичка спрега власти, флексибилне радне снаге, привременог рада и принудног укидања социјалних права“. Наступало је доба новог ропства апсолутног капитализма. За разлику од „поткупљених интелектуалаца“, који су с разлогом „прослављали крај Зида и Weltdualismus-а“, зато што су се већ налазили „на платном списку господара“, остали су само „будаласто учествовали у прославама“, одушевљавајући се сопственим ланцима, несвесни свог (новог) ропства.

ВОДИЧ ЗА ЗБУЊЕНЕ
Ослобођен „совјетске кочнице“– „комунистичког катехона“ – свет капитала је несметано могао да „организује своје оргије“; последња социјална права су нестала, обрисана гумицом апсолутног капитализма. Свет блоковских подела свакако није био идеалан, нити је Совјетски Савез био рај. Његове противуречности биле су огромне, додаје италијански мислилац, и бесмислено их је порицати. Ипак, „гори свет од оног подељеног Берлинским зидом могао је бити само оно што је дошло касније“. За оне који и даље остају скептични поводом оваквих тврдњи, „постоји један аспект који може да послужи као ‘Водич за збуњене’: то је опсесивна баражна ватра на којој су инсистирали, у последње време, медијски циркус и фабрика гласова славећи ‘годишњицу пада Берлинског зида’.

Министарство истине орвелијанског типа је свеприсутно кријумчарило идеју по којој би крај (додуше неславни) историјских комунизама XX века требало да буде тријумф слободе над коначно пораженим тоталитаризмом“. Ништа ново под сунцем, уосталом: још од 1992. Френсис Фукујама – у ствари: доминантна идеологија „краја историје“ – „затупљује умове несрећних друштвених атома који су преживели тај кратки век“. „Крај историје“, између осталог, значи да не постоји алтернатива постојећем поретку ма колико он био неправедан, и да вас сама идеја да је промена могућа сврстава у клуб отворених непријатеља „доларске монархије“: међу „фашисте“ и „терористе“, оне с којим се, као што је познато, „не преговара“.

Тако је створен „најбољи од свих светова“, у чију изврсност није дозвољено сумњати: свет у коме увек побеђује гвоздени закон капитала. „Феудални капитализам се структурирао, у периоду између 1989. и садашњости, као капиларни систем апсолутне контроле над фрагментираном и изрованом територијом, у некој врсти ‘Светог Римског царства финансија’, где све безусловно зависи од воље тржишта и где нови феудалци – економске олигархије и магнати финансија – имају све већу моћ, на штету новог плебса и нових слугу, све бројнијих, експлоатисанијих и сиромашнијих.“

Капитал који је домашио свој зенит постаје апсолутан и неупитан, још и више, „он се конфигурише као Deus mortalis у облику идолопоклоничког монотеизма тржишта. Он заузима упражњено место теологије, тежи да сруши сваку преосталу религију (укључујући и ислам и хришћанство) – одмах је идентификује са фанатизмом, са тероризмом и са сујеверјем – и намеће себе као економску теологију“.

Тоталитаризам није побеђен 1989, већ је тада наметнут један много гори. Тај анимални поредак потребно је сантификовати као најбољи и једино могућ, и аболирати га унапред од сваке критике која тежи да га промени или одбаци. Томе служи такозвани савремени интелектуални клер: „Данашњи интелектуалци су конформистичка класа: крећу се као рибе у јатима, пратећи струје политичке коректности и једино дозвољене мисли“. Интелектуалци су у том орвелијанском свету потпуно и без остатка потчињени владајућој класи. Они у том свету играју срамну улогу „свештеника разочарења“: „Први пут у целој западној историји, знање и култура су органски део власти, широко потчињени њеној логици“.

ИЗУЗЕТАН ПОДВИГ
У том свету „бити (и остати) нормалан“ представља изузетан подвиг. Један пример је (паметном) довољан: „Девојка на Универзитету у Парми доји бебу. Гест нежне хуманости природног живота. А шта се дешава? Девојка је удаљена из зграде: ‘Може да узнемири студенте.’ То је надреално образложење (таман и да студенти имају десет година). Али подразумева се да су хомосексуалне лакрдије добродошле. Не да се толеришу већ да су добродошле: и поздрављене су као суштински еманципаторне.“

Прво и основно у том врлом новом свету је искорењивање и искорењеност, као тајни, скривени код технокапитализма. Свеопшта економизација живота има за последицу растварање народа, њиховог наслеђа и традиције, па и саме идеје народа, којег замењује безоблично мноштво, сачињено од равнодушних, међусобно непријатељски настројених индивидуа без свести (поготову оне класне) и „без икаквог осећања солидарности и припадности, које се међусобно повезују према логици bellum omniam contra omnes (рат свих против свих), зато што је то идеалан простор за стварање Роба и несметане владавине Господара“. „Масовна имиграција“, коју диктира логика апсолутног капитала, заправо је узнапредовали „процес претварања Европе у Трећи свет“ путем масовних депортација, нимало добровољних, „новог афричког робља“ у Европу.

Та јефтина, управо багателна, ропска радна снага данас замењује европског радника, остављајући га без посла и егзистенције, и темељно, до самог дна, разара европску цивилизацију и културу. Међутим, стварни непријатељ нису избеглице, принуђене на ропски рад једнако као и обесправљени европски пролетаријат, већ они који управљају овом Новом Великом сеобом, уништавајући огромне пределе земаљске кугле, попут Блиског истока или севера Африке. У питању је, у ствари, ново, „масовно миграцијско оружје“ против већ клонуле и посустале Европе, Европе без идеје, које разара и саму идеју цивилизације, опет у корист апсолутног капитала и хегемоније „доларске монархије“.

Када се у овом дистопијском свету говори о „слободи“, не мисли се на слободу плебса, тог „новог робља“, већ искључиво на слободу капитала. За 99 одсто светске популације свет настао након 1989. године је свет екстремне неслободе – права „ноћна мора неједнакости и сиромаштва“. Овај свет је неопозиво подељен на „масу проклетих“, беспризорну масу губитника такозване транзиције и глобализације, и на малобројну владајућу касту, либералну „аристократију новца“. У том свету свега „осморо супермилијардера – које Форбс педантно наводи – држи исто богатство које је успела да сакупи половина најсиромашнијих људи на планети, односно 3,6 милијарди људи. Дакле, један проценат људи је акумулирао у 2016. еквивалент онога што је у џеповима преосталих 99 одсто“. А тих 3,6 одсто светске популације нису никакви нерадници већ управо они чијим је радом створено то светско богатство.

ИДИОТИ У СЛУЖБИ КАПИТАЛА
У свету насталом после 1989. не постоји више никакав друштвени отпор, јер не постоји друштвена класа која би му се пројектовано супротстављала. Не постоји ни левица ни десница, пошто и једна и друга деле исту, „турбокапиталистичку“ визију света, која почива на темељној догми капиталистичке религије: „Нећеш имати другог друштва до овога!“ Штавише, ово друштво не познаје ни филозофску делегитимизацију, зато што, уз само ретке изузетке, (мање-више) „сви“ прихватају исту визију „друштва под капиталом који је постао тоталитет“, а тај тоталитет „капиларно засићује сваку ћелију постојања, производње и имагинарног“, чинећи немогућом не само идеју, већ и жељу за стварањем неког различитог и бољег света.

Треба, најзад, рећи нешто и о улози медија и новинарства у том дистопијском свету турбокапитализма: „Новинарство данас својим једносмерним приповедањем делује тако да се поробљени не буне, већ, напротив, љубе своје ланце“. Новинари су, опет уз само ретке и драгоцене изузетке, претворени у апологете статуса кво, или, грубље речено, у „псе чуваре, са дужим или краћим повоцем“. Новинарска класа је постала „ординарно свештенство“ капиталистичком божанству, које непрекидно пева свој „хвалоспевни монолог“ у привидном плуралу гласова; свештенство које „свакодневно освештава свемоћне врлине новог бога идолопоклоничког, космополитиски дерегулисаног тржишта, без држављанства и без границе“.

Онај ко се дрзне да доведе у питање „фанатизам економије и прозу опредмећеног капитала биће насртљиво проглашаван фашистом“ – или „терористом“. „То не треба да нас брине“, сматра Фузаро. Заправо, ми управо пролазимо кроз „време настајања и преображаја“ (према „срећној Хегеловој формули“), у којем „старе категорије више не држе воду“, а старе мапе више нису од помоћи, јер пролазимо „измењеном територијом“. Њих још увек користе једино „идиоти у служби капитала“, не примећујући да се „сценарио променио: они су само ‘прашина на чизмама историје’ (опет Хегел), легија идиота која, као у време Мажино линије, води унапред изгубљени рат јер ратује на основу војних карти из претходног сукоба (фашизам, антифашизам, антикомунизам итд.) или на основу мапа које им је непријатељ нацртао“.

Ова „легија идиота“ ипак може бити од помоћи. Она непогрешиво разоткрива ко је ко у тој борби, на којој страни фронта се налази и под чијом заставом се у ствари бори. „Добри“ су по логици ствари они који су криминализовани, озлоглашени и сатанизовани у медијском поретку наопакости: „Као што је приметио (филозоф) Костанцо Преве, ‘дипломатски и медијски бес западног циркуса према Путину информише нас индиректно да је Путин добар’“. У ствари, више него икада, данас имамо „потребу за геополитички јаком и војно независном Русијом, која је у стању да заустави амерички империјализам, која може да подржи све државе што се опиру, и може да заустави ширење капиталистичке економије америчког типа“.

БОРБА ЗА МУЛТИПОЛАРНОСТ
На новим мапама светског рата, не постоји „Европа“: „Европа данас постоји само као евро“. Постоји Америка, доларска монархија, која жели да доминира светом и „више него икада зазива крв у свету“, и постоји Русија која жели мултиполарни свет. Више него икада, постоји и потреба за сувереном и независном Русијом: „Са руском снагом, то је као да се стилизованом портрету америчког председника Обаме прилепи тврдња ‘yes, we can’, а уз њега стави слична слика Путина, уз коју је прилепљена тврдња ‘no, you can’t’“.

Из тих разлога се 2014. године десио „прави-правцати паранацистички удар у Украјини“. Овај удар су, вреди се подсетити, тада „подржали екстремна десница –Свобода и Прави сектор, као и САД, ЕУ и наши патетични антифашисти, који су антифашисти само у одсуству фашизма, зато што се не усуђују да буду антикапиталисти у присуству капитализма, а који подржавају фашизам када стварно постоји фашизам!“

Истина је, наравно, потпуно супротна од тога: „Једини прави антифашиста и антинациста био је Путин, који је за наш медијски циркус… фашиста! Велика традиција Црвене армије, која ослобађа Европу од нациста, оживела је у Путину 2014. године“. Та „велика традиција“ поново оживљава у борби за мутлиполарни свет, уз економски, војно и геополитички поново оснажену Кину, и све „државе отпаднике“ које, према мапама оне „легије идиота“, чине „осовину зла“, наводну претњу оном јединственом доларском царству поробљавања и неслободе.

Спознаја наказности система лихварске „универзалне монархије долара“, система који она намеће читавом човечанству, води директно спознаји истине о том свету и показује пут којим треба ићи. „Случај Србије“ је за Фузара био такав тренутак просветљења. „Од тог тренутка постао сам присталица Србије и њеног народа и уопште свих влада које су се херојски одупирале америчком империјализму и глобализацији која је друго име за капиталистички империјализам: од Кубе до Северне Кореје, од Србије до Боливије, од Ирана до Русије, од Венецуеле до Еквадора“.

„Глобализам је лажно мултикултуран“, поручује Фузаро већ у предговору ове књиге. „У стварности, он тежи да убије све културе и идентитете“. Иза привидног шаренила глобалистичке дуге крије се „сивило света сведеног на робу и човека сведеног на аполидног потрошача без отаџбине, без домовине, без идентитета и без културне дубине…“ Време „смрти Бога“, које је прорицао Ниче, остварује се данас, и то као смрт идентитета, „у потпуном свођењу планете на јединствено тржиште без врха и без дна, без добра и зла, без светог и без профаног“.

Али Фузаро не спада у мислиоце који се ограничавају на то да описују и промишљају свет онакав какав већ јесте, као да је „чврсти кристал“, неподложан нашем деловању. Фузаро припада оним мислиоцима који позивају на акцију. Ситуација је тешка, али није безнадежна, осим за оне који су се већ подредили и потчинили се у души гвозденој логици апсолутног капитала и који добровољно прихватају живот у „гвозденом кавезу“, „љубећи своје ланце“. „Ситуација је сигурно трагична, али није коначна; узнемиравајућа, али не и непоправљива. Али само ако се оно што постоји промишља као трансформабилно (подложно промени), јер оно што постоји није све“.

Борис Над je писац, публициста и сарадник недељника Печат и портала Нови Стандард. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња „Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018)

Извор Нови Стандард