Црногорска окупација Горњег Полимља

После Херцеговачког устанка, који је подигнут шездесетих година деветнаестог века, Део Горњег Полимља, од села Трепча до места Мурине је коначно ослобођен од Турака 1872. године.
Полимљани су се сами ослободили, практично без помоћи осталих Брђана, а поготово Црногораца.
То није био избор ни Брђана ни Црногораца, већ последица политичких прилика и односа снага на терену.
Борбе су биле крваве, а турска репресија страшна.
Домаћи башибозук је предњачио у злоделима.
Ипак, успели смо да се ослободимо и да изборимо право на земљу коју смо обрађивали као турски надничари.
У мировни уговор је ушла и наша обавеза да земљу која постаје наша, праведно платимо.
Тако, код нас не постоји уобичајена фраза-“Краљ Никола нам је дао земљу”.
Нама ни Никола, ни нико други није ништа дао.
Ми смо све својом крвљу платили.
Ми нисмо опевани хероји, али се јесмо сами ослободили.
Готово ћутке, без помпе, споменика, и прдежа карактеристичног за те прилике.
Нова администрација, организована са Цетиња, нам је устоличила губернатора, ослонивши се на локалне, Његушком клану Петровић Његош, лојалне породице.
Први губернатор, октроисан са Цетиња, без икакве исказане воље новоослобођених крајева је био војвода Машо Ђуровић, Црмничанин васојевичког порекла.
Лепо је, братски примљен, поштован и испраћен по истеку службе, не оставивши значајнијег трага у памћењу Полимљана.
Смисао његовог боравка у Полимљу и није био да учини ишта друго, осим да подвуче да је та земља, плаћена нашом крвљу, припала другом господару.
Тај господар је, рачунајући са нашим схватањем да смо се ослободили и да смо се присајединили браћи и својима, полако уводио свој закон, своје обичаје и наметао нам своје име.
Та тиха окупација је, коначно, постала видљива ескалацијом црногорског нацизма крајем двадесетог века.
Поражено и понижено, опљачкано и маргинализовано Горње Полимље се, ових дана дозива себи, још несвесно колика је дубина цивилизацијске катастрофе која је за овај крај наступила присаједињењем најпре Црној Гори и Брдима, а затим и Књажевини Црној Гори 1878. године.
Црногорска централна власт је, преко њој лојалних тајкуна, напала и природне ресурсе које ни један окупатор није дирао. Нападнуте су реке и потоци, шуме и прашуме, као највеће богатство овог краја.
Нападнуто је последње чисто и нетакнуто шта нико није напао и унизио.
Да би то било могуће, било је потребно да се уништи самосвест овог народа. Његово достојанство да се подастре лажљивом црногорском миту, а све његове карактеристике потру и изобличе.
Тако је и настрадала, заборављена, народна ношња овог краја, која етнографски лоцира овај народ у срж Балкана, у Шарско-пиндски масив, на чијим је обронцима и у чијим је недрима вековима куцало било наше, српске цивилизације и цивилизација народа са којима смо делили ову земљу због које је подељен свет.
Истргнути из тог тока, поклекли смо и предали се, деградирали у цивилизацијском и културном смислу.
Провинцијализовали се и осиромашили материјално и духом.
И проговара, ових дана, нешто из дубине душе тог народа. Неки дубоки зов, нека подсвест. Неки простори са којима је овај крај био у цивилизацијском сагласју, у међузависности и сталној комуникацији.
Говори, све јасније, неки глас из заумног-“Ми нисмо ово шта они хоће од нас. Наше осећање себе нам говори да нам је уско ово на шта би да нас сведу.”
Појављује се из позадине једна нова слика нас самих.
Једна већ доживљена, давно потиснута прасвест.

На слици је група сељана мог села Улотине, негде између два рата, шездесетак година после ослобођења од Турака.
Назначен је човек у аутентичној нашој народној ношњи, и слика те ношње из Полимског музеја у Беранама.
Ношња је, што милом, што силом, што пропагандом, замењена црногорском.
Наша ношња се може наћи од Брда, преко Метохије, Старе Србије, до Битоља, а можда и даље…
Мали су они, кажем, за нас.

Мирослав Влаховић Геџа

извор: Фејсбук страница Мирослав Влаховић Геџа