И без архива Ватикана има много доказа о Степинцу: Дарко Танасковић о отварању грађе

Отварање ватиканских архива, укључујући и Апостолски архив, раније познат као Тајни архив, од великог је објективног значаја за историјску науку, јер се веома ретко, готово никада, не дешава да одједном тако богата и драгоцена архивска грађа постане доступна истраживачима. Сигурно је да ће њеним проучавањем доћи до читавог низа нових увида у разне аспекте прошлости, мада не верујем да треба очекивати битно и суштинско кориговање општих представа о великим, епохалним периодима историје, као што је, на пример, време Другог светског рата. Биће, наравно, веома брзо ефемерних вести о “сензационалним открићима”, о документима који “мењају историју”, како би се задовољила очекивања јавности и како би медији оправдали своју улогу у сталном узбуђивању, а заправо анестезирању јавног мњења.

Овако, за Новости”, о важности отварања за јавност фонда у коме су милиони докумената из понтификата папе Пија Дванаестог, од 1939. до 1958. године, и могућим истраживачким дометима говори професор Дарко Танасковић, наш некадашњи амбасадор при Светој столици.

* Документи ће бити доступни истраживачима из целог света, међу којима ће до краја године бити и српски. Шта је за нашу државу од значаја да се прво потражи међу списима?

– За нашу средину су, разумљиво, од посебног интереса документи који се односе на раздобље Другог светског рата и релације између Свете столице и Независне Државе Хрватске, а такође и они који се односе на послератни период перманентне напетости у интеракцији Ватикана и комунистичке Југославије, уз истовремено дискретно настојање да се изнађу формуле успостављања неизбежне прагматичне сарадње. У том смислу, нарочито корисно биће отварање архива Државног секретаријата Свете столице.

* Код неких историчара постоји скепса да истражитељима неће бити доступан цео тајни фонд или да је део докумената уништен…

– У вези са комплетношћу грађе која је стављена на увид корисницима постоје различита нагађања. Припреме за ову фазу отварања архива трајале су петнаестак година, што је подразумевало сређивање, потпуну каталогизацију и дигитализацију, а неки претпостављају – и селекцију. Наравно да ни ја, као ни много боље обавештени од мене, не могу знати да ли је део грађе изузет од обелодањивања, односно да је уништен, мада у ово последње сумњам. Ватикан је озбиљна, многовековна држава, са истанчаним осећањем за историју, као и за трансисторијску вредност докумената која иде преко граница чак и трајнијих, а камоли краткорочних и средњорочних конјунктура. Иначе, кад се укупна грађа неког архива која се односи на одређени историјски период ставља на располагање истраживачима није једноставно изузети поједина документа, а поготово групе докумената, јер ће се у том случају појавити нелогичне празнине у хронолошком и садржинском следу, што се лако уочава. То, наравно, говорим крајње начелно.

* Mоже ли се десити да останемо ускраћени за одговоре на питања о Степинцу, његовим контактима са Светом столицом, да ли се у Ватикану знало за страдања у Јасеновцу…

– Што се историјске улоге кардинала Степинца тиче, сигурно је да се у новодоступној грађи налази много примарних извора који ће је додатно осветлити. Они који се залажу за његову канонизацију очекују да се потврде надбискупово морално достојанство и политичка уздржаност у време злочиначке усташке државе, док његови критичари верују да ће теза о Степинчевој саодговорности за геноцид у НДХ бити ојачана. Премда са резервом, која произлази из нужно недовољне обавештености, не очекујем да ће, сем у неким појединостима (које могу бити и значајне), представа о објективној одговорности загребачког надбискупа за Павелићеву злочиначку политику бити уздрмана. И без нових докумената из ватиканских архива, има сасвим довољно поузданих доказа да је Ватикан био упознат са страдањем Срба и њихових састрадалника Рома и Јевреја у НДХ.

* Кардинал Де Мендонса, главни ватикански библиотекар, рекао је новинарима да Црква нема разлога да се плаши историје. Колико би за Католичку цркву био терет да се обелодани ко је од усташких функционера имао заштиту Ватикана?

– Кардинал је само поновио оно што је, као објашњење за одлуку о отварању архива, изрекао папа Фрања. Ватикан има велику, доказану носивост за подношење историјских непријатности, као и издашно потврђену способност умешног релативизовања смисла чињеница и догађаја из прошлости. У томе су језуити одувек били прави мајстори. Папа Фрања, изгледа, сматра да је одважно суочавање са стварном историјом једини прави пут за оздрављење будућности. И папа Јован Павле Други говорио је о “прочишћавању меморије”. Видећемо…

* Као исламолог и некадашњи амбасадор у Анкари, шта можете рећи – да ли иза одлуке Турске да почне да пропушта мигранте са Блиског истока ка земљама Европске уније стоји само страдање 33 турских војника у Идлибу или су посреди много замршеније политичке игре?

– Близак ми је званични став Владе Грчке, да одлука о пропуштању миграната ка Европи, и то рутом кроз Грчку, којом је турски председник Ердоган у више наврата запретио, није у суштинској вези са збивањима у Идлибу, укључујући и погибију турских војника, већ је заоштравање на сиријском фронту само непосредан повод или предтекст за активирање ове мере из уцењивачког арсенала Анкаре. С друге стране, не треба губити из вида ни то да Турска заиста има огроман проблем са милионима миграната и да за ту димензију ситуације нико на Западу није исказао стварно разумевање. Логика је била – само нека остану тамо… Уобичајено обострано лицемерје.

* Какав исход се може очекивати ако заиста милиони људи крену ка државама ЕУ у којима више нема воље да их распореде између себе и удоме их? У каквој се ситуацији може наћи Србија?

– Милиони свакако неће кренути, али је и стотинак, а поготово неколико стотина хиљада довољно озбиљан и тешко решив проблем. Изгледа да се то почиње крајње озбиљно схватати и у Европи. Видећемо може ли ЕУ у вези са овим виталним питањем остварити потребан степен политичког јединства и, нарочито, акционе способности. Од тога зависи и да ли ће се Србија наћи у већим тешкоћама, јер ми нисмо на, условно речено, првој линији фронта ове, како неки написаше, друге Маричке битке. У сваком случају, морамо бити спремни и одлучни у намери да заштитимо своје границе.

* ШТА мислите о идеји да наша држава донесе закон о забрани негирања геноцида у НДХ?

– Премда у погледу геноцидног карактера државног злочина над Србима у НДХ не може бити сумње, сматрам да такву проблематику, и у овом и у свим другим могућим случајевима, није препоручљиво регулисати законским забранама и запрећивањем казни за изношење другачијег мишљења, ма колико оно могло бити неосновано, тенденциозно и скандалозно. Таква законодавна пракса може бити злоупотребљена, у шта смо имали прилику да се уверимо на својој кожи.

* Постоје претпоставке да идеја о Закону о вероисповести који је усвојила Црна Гора није изворно потекла из Подгорице већ споља. Да ли сте склони размишљањима у том смеру?

– Закон је донела званична Подгорица и, упркос свему, засад упорно инсистира на његовој исправности, па чак и примени. То подразумева и објективну одговорност за све последице. Ово је сада једино што је чињенично неоспорно. Не бих се упуштао у друге спекулације, јер се њима, и без намере, то чињенично стање у садашњем тренутку непотребно релативизује.

* Може ли се очекивати да власти у Приштини, кад-тад, крену стопама Подгорице и усвоје сличан закон о вероисповести?

– Од привремених органа власти у Приштини свашта се може очекивати, тачније све оно што није добро и правно засновано. Они су у Нацрту Закона о културном наслеђу још 2014. године предвидели да је српско/православно културно наслеђе на територији Косова (и Метохије) “власништво државе Косово”, али су га морали повући. Што се тиче намера, свакако се у Приштини ништа није променило, али Косово, за разлику од Црне Горе, нема никакав истински и међународно признати државни капацитет, и све је даље од њега.

Душица Радека Ђорђевић / Новости