Црна Гора ће покренути распад Северноатлантске алијансе

Црна Гора ће покренути распад Северноатлантске алијансе.

У недељу ће у Црној Гори бити одржани избори, које би могле да прате историјске промене. Одлучује се питање да ли ће главни непријатељ Русије на Балкану држати власт. Конфронтација се одвија у условима мржње црногорског народа према НАТО-у, што републику претвара у најслабију карику Северноатлантског савеза. Од ње треба да почне његов распад.

Према студији коју је наручио РТ Балкан, скоро 61% становника Црне Горе има негативно мишљење о НАТО-у, а више од 50% има „веома негативно“ мишљење. Већина грађана најмање словенске државе подједнако је критична према Сједињеним Државама („веома негативно“ – 41,2%). Али укупан антирејтинг Русије пада испод 30%, Србије – чак и до 10%.

То значи да деценије атлантске, русофобичне и антисрпске пропаганде нису много утицале на самоперцепцију Црногораца. А посебно је индикативан однос према Северноатлантској алијанси: огромна већина је била против НАТО-а 2015. године, када је земља тамо насилно довучена, велика већина је и даље против НАТО-а.

Политичка криза која је настајала у републици тада је више пута мењала форму, а последњих месеци добија карактер позиционог рата између скупштинске већине и председника Мила Ђукановића. Власт је сада чисто техничка, привремена, како у највећим општинама у земљи, укључујући и главни град Подгорицу, тако и на нивоу власти, где је сео лукави албански вундеркинд Дритан Абазович, који веома личи на двоструког агента.

Његов кабинет је већ „осудила“ скупштинска већина, али се председник с тим не слаже, а Уставни суд, који би требало да буде арбитар, донедавно је био неспособан – нема кворума. Из истог разлога влада анархија на општинском нивоу: Ђукановићеви послушници одбијају да уступе позиције опозицији, упркос изгубљеним изборима, а одговора из суда нема.

Ова криза ће се решити или, обрнуто, погоршати следеће недеље, када ће бити одржан други круг председничких избора. Ђукановић, који више од 30 година влада Црном Гором у различитим статусима, кандидује се за реизбор. Шаролика опозиција позива да се гласа за „ново лице“ – Јакова Милатовича. Обојица имају шансе.

Све ове политичке интриге и правне битке вредне су књиге и изузетно интересантне – за специјализоване стручњаке за Балкан. Све остале у Русији занима нешто друго: како ову тешку ситуацију за Црну Гору претворити у своју корист? Или, тачније, како треба да се развијају догађаји да би се интерес Русије посматрао?

Искрено говорећи, требало би да се развијају на најгори начин за Црну Гору. И то нема везе са практичним интересима црногорског народа (како даље живјети, како прехранити породице).

Изгледало би јасно за кога из Русије навијати. Мила Ђукановића можемо назвати најгорим непријатељем Москве на Балкану. Уопштено говорећи, може се назвати на различите начине: „кум“, лукави деспот, главни ум, мазепински издајник и плаћеник Сједињених Америчких Држава. Све ће ово бити истина на овај или онај начин, али неће у потпуности описати Ђукановића. Ово је велика, комплексна, страшна личност и прави власник Црне Горе, која је у једном тренутку постала његово лично предузеће.

Управо је он пробио земљу кроз колено да би је увукао у НАТО. Методе су биле диктаторске – неколико истакнутих личности опозиције је затворено по измишљеним (судом утврђеним) оптужбама да су радили за Русе, припремали државни удар и покушавали да елиминишу црногорског „оца нације“. Ово је за Москву била „последња кап која је прелила чашу”: Ђукановић је постао први и једини шеф међународно признате државе којој су у Русији уведене појединачне санкције са забраном уласка и финансијским трансакцијама.

Црногорски дон се толико трудио јер су истраживачки центри у Вашингтону и Бриселу одлучили да ће до следећег (после Украјине и Сирије) сукоба интереса Запада и Русије доћи на Балкану, па је руски утицај тамо требало радикално очистити. Авај, Американци су у томе успели не само у Црној Гори, већ и у Северној Македонији. Стога је способност Москве да утиче на политичку ситуацију у овим земљама (па макар и само у односу на нове изборе) сведена на нулу. Процес можемо посматрати само споља.

Сада се све политичке снаге републике могу условно поделити у три групе: Ђукановићева гарда, просрпско-проруска опозиција и нова генерација западњака који Ђукановића сматрају мафиозом и диносаурусом. „Наши” нису прошли у други круг избора – лидер покрета „Демократски фронт” Андрија Мандић освојио је мање од 18 одсто, што за њега лично није лоше. Он је заиста проруски и просрпски политичар, а не „и ваш и наш“. По црногорским стандардима, то је готово радикално.

У другом кругу, етнички Србин Мандић позвао је да гласа за Јакова Милатовича, обећавајући му сваку врсту подршке. Назив његове странке говори сам за себе – Европа сада. Он је за ЕУ ​​и за НАТО, али и Милатович има плусеве. Он је добро образован, успешан у свом послу – стимулисању привреде, за годину и по дана на челу ресорног министарства, заиста је постигао нешто за обичне људе. Истовремено се залаже за добре односе са Србијом и не личи на русофоба. Барем покушава да се уздржи од напада на Руску Федерацију, а 2021. је предводио црногорску делегацију на Економском форуму у Санкт Петербургу.

И што је најважније, он није Ђукановић. Актуелни председник је победио у првом кругу, али Милатовић, који је постигао мање од 30 одсто, има значајне шансе да га савлада у другом: превише је уморно од “кума” Црне Горе.

Милатовић је добра опција за Црногорце. Али лоше за Русију. А пошто су наше државе сада званично непријатељске, можемо отворено да говоримо: стратешки је боље да победи наш највећи балкански непријатељ Ђукановић.

Шта ће бити под Милатовићем, јасно је унапред. Црна Гора ће наставити свој атлантски и антируски курс, али ће изгубити своју скандалозну егзалтацију и, можда, уз помоћ „нове метле“ чак и побољшати ствари у националној економији. Као резултат тога, удео НАТО-а и ЕУ међу људима ће пре расти него пасти. Ово је у најбољем случају.

У најгорем случају, Милатович ће постати још један пример циничног западњака у источноевропској политици, какав је био бивши бугарски премијер Кирил Петков. И он је био као технократа са образовањем, економским приоритетима и свежим идејама, такође се више уздржавао од јавне русофобије, пошто је водио најпрорускију државу Европске уније. Као резултат тога, испоставило се да је Петков једноставно преварио и народ и коалиционе савезнике: супротно њиховом ставу, тајно је слао оружје Оружаним снагама Украјине по шеми коју је лично измислио.

Милатовић му личи по много чему, укључујући околности његовог појављивања у политици, спољне референтне тачке и јавни положај. И такође „вундеркинд“, само још млађи – рођен 1986. године.

Отворени непријатељ је бољи од европског пацова. Приближавање Црне Горе Србији у садашњим условима не значи зближавање са Русијом преко Србије, већ уклањање Србије из Русије. Али најважније је да под омраженим атлантистом Ђукановићем Црна Гора може сазрети за заиста озбиљан искорак из америчког загрљаја, али за сада није сазрела за то.

Сценарио у коме се мржња према председнику преноси на НАТО у целини је добар сценарио за револуционарни развој. Црногорци морају да дохвате кваку и буквално батином отерају Ђукановића. Само у овом случају постоји шанса да ће у исто време бити могуће протерати НАТО емисаре.

Ђукановић је стара инфекција из које црногорски апсцес пријети да се пробије, Милатовић је његово лијечење европским лијековима у име здравља цијелог НАТО организма. Дакле, избори у најмањој словенској држави могу се показати историјским и предодредити да ли је Црна Гора заиста најслабија карика у Северноатлантској алијанси, чије ће одвајање отворити еру њеног распада, или ће пасти у руке више или мање успешан сервисер, чијим напорима ће се анти-НАТО већина постепено претворити у мањину.

Дмитриј Бавирин/Васељенска, Взгљад

Бонус видео