Нема тог документа који би оправдао канонизацију Степинца

Ниједан документ не може да поремети слику која постоји и у европској, и у израелској и југословенској историографији о Алојзију Степинцу, и оправда његову канонизацију, каже историчар Александар Раковић поводом одлуке папе Фрање да учини доступним више од 16 милиона страница из времена понтификата контроверзног папе Пија XII.

„Можда је то шанса да папа, позивајући се на неки од докумената из матичног архива коме је он правно на челу, врати процес канонизације Степинца на почетак, а онда би то практично неутралисало и одлуку о беатификацији Степинца. То би био револуционарни потез“, сматра Раковић.

Канонизација Степинца штетна и за Хрвате

Како додаје, то је за папу тежак задатак будући да против себе има читаву цркву Хрвата, мада они то јавно не говоре, али и значајних структура „ватиканске дубоке државе“.

Историчар др Момчило Диклић верује да је папа Фрања, који је иницирао формирање заједничке комисије Католичке и Српске православне цркве за случај Степинац, препознао да би Ватикан, па и Хрвати имали много већу штету од тога да се тај кардинал канонизује баш због бројних докумената који га компромитују.

Он истовремено тврди да је Степинац своје ставове испрофилисао још пре рата, те да се на основу онога што је сам писао тачно знало какав ће став имати према Србима, Јеврејима и Ромима, а да је прича о томе како је Степинац жртва комунизма смишљена да би се сакрила права истина о њему.

„Степинац је био један од твораца НДХ, а питање је није ли та нацистичка држава била заправо ватиканска творевина. Прве усташке организације су формиране код католичких свештеника. Анте Павелић је између два светска рата био заштићен од католичких свештеника. Даље, састанак Павелића и папе организовао је Степинац. Он је преузео и комплетну документацију министарства спољних послова кад је пропала НДХ, да не говоримо о ’пацовским каналима‘. И најзад, назив крижар остаци усташа нису могли узети без сагласности Римокатоличке цркве“, објашњава Диклић.

Инсистирати да Каптол објави Степинчев дневник

Он сматра да би требало инсистирати да Загребачка надбискупија објави Степинчев дневник у коме је он руком писао шта се дешава, а према расположивим подацима дневник се налази управо тамо. Како каже, више људи је у време социјалистичке Југославије имало прилике да се упозна с његовим садржајем и да га проучава, између осталог југословенски политичар Јаков Блажевић, хрватски историчар Љубо Бобан и академик Душан Биланџић.

Раковић у прилог томе да се пет књига Степинчевих дневника налази на Каптолу наводи епизоду коју је имао његов пријатељ чије име није желео да открије.

„Пре 17 година мој пријатељ је био на састанку са кардиналом Бозанићем и он му је том приликом поклонио једну књигу а заборавио је да је у њој оставио исписе из Степинчевог дневника. То говори да је дневник у Загребачкој надбискупији, где се вероватно чува под посебним мерама“, уверен је Раковић.

Он додаје да се о садржају дневника доста тога и зна јер су комунисти изводе из тих свезака објавили у неколико издања 1948, па 1952. године, а нешто је сачувано и у белешкама у Архиву Југославије.

НДХ — најпсихотичнија творевина на свету

„Далеко од тога да је то све али можемо са сигурношћу да кажемо да је кад се распала Југославија, хрватска служба дневнике предала Надбискупији и она их чува. То је био њихов поглавар. Павелић је био световни, а Степинац религиозни поглавар НДХ“, каже Раковић, подсећајући да је познати амерички историчар Бери Литучи рекао да је НДХ најпсихотичнија творевина која је створена на земаљској кугли.

А та психоза је, закључује Раковић, створена у фузији нацистичке идеологије коју су усташе приграбиле, римоткатоличког клерикализма и хрватског шовинизма.

Недавном одлуком папе Фрање постаће доступно више од 16 милиона страница из времена понтификата контроверзног папе Пија XII који је трајао од марта 1939. до 1958. године. Светој столици је за инвентуру тих докумената требало 14 година, а приступ документима већ је затражило око 200 истраживача. Међутим, по мишљењу др Александра Раковића, уколико је реч о посебно компромитујућим документима за Римокатоличку цркву, може се десити да она буду пуштена у оптицај тек после 100 година, а ако су крајње осетљива — можда и никад.

Тања Трикић / Спутњик