Да ли је црква у Црној Гори икада била аутокефална

Једно од најважнијих питања државно-правног статуса Црне Горе јесте питање аутокефалности. Што је најчудније, заговорници тезе да је тзв. ЦПЦ била аутокефална и да зато аутокефалност треба да се обнови, атеисти су, укључујући и оне у њој који носе мантије.

Њима циљ није аутокефалност, већ идеја да нису етнички Срби, а црква им је потребна да би утврдили свој несрпски идентитет.

Као један од главних аргумената истичу податак да је у независној Краљевини Црној Гори та црква била аутокефална. Податак је по Уставу Кнежевине Црне Горе тачан. У члану 40 стоји: „Црногорска је црква аутокефална. Она не зависи ни од које стране Цркве, али одржава јединство у догмама с источно-православном Васељенском Црквом.” Шта је онда проблем?

Зашто тада нико из цркве у Србији није устао против тога? Није устао зато што је то било тачно. Суштина аутокефалије подразумева да црква има самосталног поглавара и да не зависи ни од кога. По томе је црква у Црној Гори била аутокефална. Али она није имала други формални услов, а то је да је ту аутокефалију добила од мајке цркве. Како је њена мајка црква Пећка патријаршија укинута 1766. године, црква у Црној Гори од ње није могла да тражи аутокефалију, коју као српскa црквa није ни хтела. Према томе, црква у Црној Гори била је самостална.

Чињеница да црква из Србије у то време то није ниједним гестом оспорила показује да се и она слагала с фактичком аутокефалношћу. Али та самосталност је увек била климава. Види се то после 1878. Црна Гора постаје независна. Али када жели да хиротонише још једног епископа, она то не може јер има само митрополита. А по канонима црква би требало да има два епископа да би хиротонисали трећег. Зато морају да моле владику Герасима Петрановића, аустроугарског држављанина, да учествује у тој хиротонији. А кад би он учествовао у том чину који је против „великосрпског пројекта”, како данас црногорски аутокефалисти називају обнову Пећке патријаршије, да није био свестан српства Црногораца?

Дакле, самосталност цркве у Црној Гори последица је укидања Пећке патријаршије. Али то не само да није једини него није ни најкарактеристичнији случај. Црква у Црној Гори од 1766. у суштинском смислу била је само играње појмом цркве. У сталном нередовном стању, ни од кога призната, са самом једним владиком, без синода и сабора, па чак и без школованих свештеника. За разлику од ње, после Велике сеобе Срба 1690. ми практично имамо две паралелне српске цркве, с два патријарха, суштински независне једне од друге. Вођа сеобе Арсеније Трећи Црнојевић, Цетињанин из Бајица, живео је до 1706. године и све време имао титулу патријарха српског. А већ 1693. имамо новог патријарха у Пећи Калиника Првог (1693–1710). После 1766. црква у Аустрији суштински је аутокефална и много озбиљнија црква него црква у Црној Гори чак и 1905, када се доноси Устав Црне Горе. Али црква у Аустрији је не само аутокефална него и прави џин у односу на цркву и у самој Србији. Док црква у Србији до 1878. има само три епископа, црква у Аустрији има их осам. У Карловцима од 1794. постоји богословија. Она сама рукополаже владике. Та црква има чак и патријарха од 1848. све до почетка Првог светског рата, док црква у Србији има само митрополита. Независна аутокефална у пуном смислу те речи, осим ако се не мисли на формалну аутокефалију коју је требало да добије од мајке цркве, али мајка је „умрла” 1766. Зато не би било чудно да заговорници отцепљења Војводине сада на основу тога кажу да је и њихова аутокефална црква насилно укинута од краља Александра.

У чему је онда проблем? Па само у чињеници да су и једна и друга црква, и она у Црној Гори и она у Аустроугарској, биле етнички српске. Зато никоме у Србији није сметала суштински аутокефална црква у обе ове покрајине. Исто као што Грцима не пада на памет да оспоравају аутокефалност цркве на Кипру, јер је свеједно грчка. Зато Грци из Грчке свога архиепископа не титулишу с патријарх јер већ имају патријарха васељенског, који је турски држављанин, али сви знају да је он етнички Грк. Исто као и податак да су и јерусалимски и александријски патријарси Грци. Толико о причи да свака независна православна земља мора да има аутокефалну цркву.

Друго, девет година после Устава у књизи „Познавање закона”, штампаној у Краљевској штампарији на Цетињу 1914, стоји: „Односно народа наше отаџбине, ми не би никако могли употребити назив ’црногорски народ’ у смислу народности, пошто су Црногорци по народности Срби, а црногорске народности не постоји.”

Дакле, православни Срби из Црне Горе имали су самосталну цркву. Она се, као и војвођанска, свим силама борила да обнови Пећку патријаршију. То се и остварило после Првог светског рата. Самоукидање постојеће „аутокефалности” ове две цркве била је последица њихове жеље, а не насиља. Тежња да црква у Црној Гори сада постане аутокефална је тежња за стварањем посебне несрпске нације, што је прокламовани циљ Ђукановића. Кад не могу да буду главни међу Србима, онда неће да буду ни Срби. То се најбоље види из изјаве оца Милована Ђиласа, који је рекао: „Ако Црногорци нијесу Срби онда Срба нема.”

Професор универзитета, оснивач научне дисциплине политикологија религије

Мирослав Јевтић / Политика