Повратак српским коренима: Публициста Биљана Живковић о положају Срба у Албанији

Скадат на Бојани (лево), Биљана Живковић (Фотографије лична архива)

Живот и опстанак српског народа у Албанији, у последњих сто година, једна је од неколико значајних тема, којима се у свом вишегодишњем истраживачком раду бави публициста и писац Биљана Живковић. Књига „Срби у Албанији”, оригинално је сведочанство о вековном постојању Срба у данашњој Албанији, посебно у Скадру и северној Албанији. Своја вишегодишња искуства и записе из посета Србима у Албанији ауторка је представила недавно у Кући Ђуре Јакшића.

„Древни Скадар-град на Бојани, изградише наши преци пре почетка хришћанске цивилизације, а доградише Бодини, Немањићи, а у 14. веку и Мрњавчевићи, потом Балшићи, доминира околином, Широ пољем. Тако сада Албанци зову непрегледну зелену долину накићену смарагдним рекама – Дримом, Киром и Бојаном. Само Срби знају право значење назива. Топоними насеобина, места, села, река, долина, све је српског имена и корена.

Један од српских владара Дукље био је Јован Владимир (рођен око 970), први светац међу српским владарима. У Елбасану је наша црква, посвећена Светом Јовану Владимиру из 11. века. Некада је само у Љешкој нахији било 250 српских цркава и манастира…” – пише Биљана Живковић у својој књизи.




„Када сам закорачила у Скадар-град, видела сам немо сведочанство нашег древног постојања. У центру камене тврђаве столује црква Светог Архиђакона Стефана из 13. века. Српска црква. У 16. веку Турци су јој дозидали минарет, али га је зуб времена срушио, а данас су тамо остали зидови цркве без крова, са олтарским делом.

У тврђави се налази место где је, према легенди, узидана млада Гојковица, коју су Албанци преименовали у „Розафу”, као што су присвојили и сву српску културну и историјску баштину на том простору, па и чувену епску песму – Зидање Скадра”, објашњава Биљана Живковић, новинарка, некадашња дописница листа „Политика”, данас аутор 18 књига које се баве расветљавањем историје страдања српског народа.

– Србима у Албанији била су наметнута погрдна албанска имена, до 2008. године нису имали право на српско име. Нису имали право да уче своје писмо и језик. Одузета су им од 1937. сва права која имају слободна људска бића. Захваљујући борби наших сународника, на челу са Павлом Јакоја Брајовићем, они су добили право да уче српски језик, и своје писмо, ћирилицу – објашњава наша саговорница. Томе је допринела изузетна просветитељска мисија професора Ћираковића, који је априла 2007. добио историјски задатак, да учи српски језик, све генерације у Скадру. Повратак нашим коренима и језику прихватили су, како православни, тако и Срби исламске и римокатоличке вере.

– Била сам на првом часу српског језика у Скадру. После 74 године, Срби су учили свој језик, учили ћирилицу! За годину дана су већ тако добро говорили српски да су читали Десанку Максимовић, Иву Андрића. Кроз школу српског језика прошло је више од 2000 људи, али не само омладине. Данас у Београду, студира 30 Срба из Албаније захваљујући тој школи – каже Биљана Живковић, наглашавајући да је овај разговор начин да се одужимо историјској громади, проф. Светозару Ћираковићу, недавно преминулом. Он је један од 27 професора, који 2004. године нису желели да уче децу у Никшићкој гимназији монтенегринским језиком, те су добили отказ.

Најтежи период за Србе на простору Албаније наступио је током 20. века, када су били приморани да се одрекну свог идентитета, вере, културе, свог имена.




– Српске цркве и манастири порушени су у време владавине злогласног краља Зогуа између 1934–1937, а када је на власт дошао сурови атеиста и комуниста Елемер Хоџа (1944–1985) наступио је тежак период за комплетно становништво у Албанији. Уништено је око 1.600 манастира и цркава, а од 440 свештеника различитих конфесија, само 22 их је остало у животу и то радећи као занатлије. Било је периода када Срби у Албанији нису смели да имају икону, јер је казна за то била 20 година робије. Нису смели да слушају Радио Београд, ни да певају српске песме, нити да им се нађе у кући неко дело на матерњем језику, ћирилици – додаје Живковићева.

–Албанија данас има око три милиона становника, 30 одсто су православци, а највећи број су Срби, што потврђује и проф. др Каплан Буровић, академик, један од највећих балканолога и албанолога у Европи, Албанац који се и сам пре десетак година вратио православљу. Он тврди да је на простору Албаније живаљ – 75 одсто српског корена, српске крви, као што је случај и са 82 одсто Албанаца који живе на КиМ, такође су пореклом Срби – доказао је др Буровић – каже наша саговорница.

Град Скадар, данас има више од 250,000 становника, док се око 40.000 њих, према казивању Биљане Живковић, опредељују да су Срби.

– Када је служена прва Литургија у Цркви Свете тројице, на обележавању Свете Тројице у селу Врака надомак Скадра, јединој српској светињи која је обновљена у Албанији, гледали смо Србе који тек уче да се крсте, и шта је кољиво, славски колач. У Драчу постоји манастир који је био српски, посвећен Светом Влаху, сада је у власништву Албанске православне цркве, настале 1939. године, на темељима наше цркве, а признате захваљујући Грчкој православној цркви.

Школа српског језика је темељ на којем у Скадру функционише Српски културни центар, импресивна библиотека, културно-уметничко друштво, хор… Рад школе је од 2008. финансирало надлежно министарство Републике Србије, а велики допринос је дала и Црногорско-приморска митрополија СПЦ. Данас није нимало ружичаста ситуација и питање је да ли ће ова јединствена школа српског језика у свету – опстати. Срби у Албанији веома цене своју традицију и корене, импресивно је са колико поштовања негују кумства стара и по 300 година. Од њих треба учити – закључује Биљана Живковић.



ИЗВОР: http://www.politika.rs/scc/clanak/450668/Povratak-srpskim-korenima

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.