Сурова стварност Срба заробљених на Тајланду

Грађани Србије на далеким дестинацијама од почетка ванредног стања и проглашења пандемије корона вируса трпе незамислив притисак услед бојазни да ће остати без хране, лекова, новца за смештај и нормално функционисање, а међу њима има много оних са тешким обољењима, као и родитеља са бебама за које такође нестају потрепштине.

За њих је у јавности лобирао путописац Андреј Маричић, који је током дана из Дохе успео да се укрца на авион Аир Србије, који је кренуо пут Београда.

Маричић је путем друштвених мрежа апеловао на челнике српске власти и авио-компанију да пошаљу још један авион како би вратили кући многе који нису успели да нађу своје место на данашњем лету.

Званична је информација да само на Тајланду тренутно борави чак 172 пријављених наших земљака који чекају помоћ да дођу кући.

Они који данас нису полетели ка Србији, пропустили су прилику јер нису имали новца за карте којима би дошли до Дохе, а поред тога, до последњег тренутка нису добили званичне потврде о томе хоће ли се лет реализовати или не, па нису имали времена за организацију пута од Тајланда до Дохе, док директан лет на релацији Бангкок-Београд не постоји.

Неколико људи који у овом тренутку деле исти проблем, одлучило је нам да исприча своју причу.

Јелена Бркић, 26 и Петар Мелентијевић, 30

Шта је био разлог путовања на које сте кренули?

Разлог путовања на Тајланд је био туристички. Планирали смо да нам пут буде медени месец јер је свадба требало да буде у јуну. Пут је био резервисан у новембру, а кренули смо пре скоро месец дана док је вирус још представљан као “смешан”.

Kаква је ситуација тамо где тренутно боравите и колики су изгледи да се ускоро вратите?

Сналазимо се, препуштени смо сами себи. Тренутно изгледа као да су шансе да се вратимо сведене на минимум. Неиспавани смо, гладни и у константној комуникацији са другима који су у истој ситуацији, трудећи се да нађемо икакво решење.

Шта је највећи проблем са којим се лично срећете у иностранству током ванредне ситуације, невезано за чињеницу да не можете да се вратите кући?

Највећи проблем су финансије, као и чињеница да нам не стижу никакви одговори ни од авио компанија, ни од Владиних организација, као и здравствено стање неких људи који су са нама.

Kако је дошло до тога да нисте раније донели одлуку за повратак у Србију? Шта вас је задржало?

Није постојао никакав наговештај за затварање аеродрома. Вест је до нас стигла брзо, али смо тада већ били на аеродрому, чекајући лет за Београд. Одлука о затварању аеродрома донесена је непосредно пред наш лет, самим тим, били смо спречени да утичемо на исход ситуације.

Шта бисте поручили домаћој власти везано за ситуацију у којој се налазите?

У очајању смо чекајући њихов одговор и истовремено у неверици да као грађани Србије не можемо да се вратимо у своју земљу. Осим сопствене жеље да се вратимо, постоје и други објективни разлози за брз повратак – Јелена има самохрану мајку која живи сама и има здравствених проблема, отац јој је у дому. Петар треба да изводи наставу на Математичком факултету, онлајн, при овој ванредној ситуацији.

Владимир Милашиновић, 32

Шта је био разлог путовања на које си кренуо?

Моја вереница, Адријана Вученовић и ја радимо на Тајланду већ годину и по дана као наставници енглеског језика. Њена сестра, Зорана Вученовић је дошла да нас посети и да путујемо мало.

Сво троје смо имали резервисане карте за повратак у Србију 21. марта у 23:15 са аеродрома у Kрабију преко Флy Дубаи-а у сопственој режији, који је отказан као и сви остали летови.

Kаква је ситуација тамо где тренутно боравите и колики су изгледи да се ускоро вратите?

На сву срећу, с обзиром да смо запослени овде, обезбеђени смо у сваком смислу што није случај са нашим људима који су заробљени по аеродромима без хране и воде. Такође, има доста мале деце и беба за које је јако тешко обезбедити храну.

Има људи који су болесни, а лекови им нестају без могућности да их купе.

Kада цемо успети да се вратимо у своју земљу, немамо представу јер још увек не постоје званична обавештења надлежних органа

Шта је највећи проблем са којим се лично срећете у иностранству током ванредне ситуације, невезано за чињеницу да не можете да се вратите кући?

Најгоре је што у целој ситуацији када је несташица основних животних намирница, предузетници који и даље раде, повећавају цене, а људи остају без новца.

Kако је дошло до тога да нисте раније донели одлуку за повратак у Србију? Шта вас је задржало?

Приликом букирања повратних карата није било назнака да це новонастала ситуација ескалирати у овим размерама. Нико није могао да зна како ће се ситуација одвијати.

Шта бисте поручили домаћој власти везано за ситуацију у којој се налазите?

Апелујемо на власт Републике Србије да покушају да пронађу начин да помогну својим држављанима да се врате кућама. Разумемо целу ситуацију и да није лако наћи решење, али исто тако нису смели да најаве затварање аеродрома Никола Тесла свега 20 сати пре него што су то и урадили, не дајући људима шансу да се врате на време кући и да као последица буде то што се сада дешава. Друге европске земље су неколико дана раније обавестиле своје грађане о томе како ће се ситуација развијати и тако им помогли да избегну ситуацију у којој се данас налази велики број српских држављана.

Анђела Филиповић, 24

Шта је био разлог твог путовања?

На Тајланду сам већ скоро годину дана, пословно. Радила сам у центру за језике који се напрасно затворио и остала сам без посла.

Kада си првобитно планирала да се вратиш?

Планиран ми је повратак још у јануару за крај априла, када још ситуација није била страшна овде и све је функционисало нормално. Међутим, након што је број студената великом брзином кренуо да опада, померен је план за крај семестра за 2. април. Kада су се појавили први случајеви у Србији, карта је купљена за 28. март. Нико није очекивао да ће се аеродроми тако брзо затворити, а ја сам желела да сачекам истек свог радног уговора.

Kаква је ситуација тамо где си и колики су изгледи да ускоро дођеш кући?

Ситуација се погоршава из дана у дан, људи је све мање на улици, а ја сам лично у самоизолацији од 18. марта. Најгоре је што ми истиче виза, као и здравствено осигурање. Не дај Боже да се разболим, ја сам осуђена. Што се повратка тиче, нажалост није ништа до нас. Ми смо урадили све што смо могли.

Шта имаш да поручиш властима у Србији?

Само једно – спасите нас што пре!!!

Александар Урошевић, 37

Зашто си се одлучио да путујеш?

На Тајланд сам отишао у посету пријатељу, Србину који са супругом живи и ради овде.

Kада је требало да се вратиш у Србију?

Првобитно сам планирао да се вратим 20. марта, тачно дан након што је Србија затворила аеродром.

Kаква је ситуација на Тајланду и има ли изгледа да ћеш се скоро вратити?

Тамо где се тренутно налазим није добро, под константним сам стресом и не добијам никакве информације о евентуалном повратку. Такође, у овим условима новац се јако брзо троши.

Kоји је твој тренутни највећи проблем, поред чињенице да не можеш да се вратиш кући?

Највећи проблем је што сам хронични болесник, астматичар. Тренутно имам лекове али могу остати без истих уколико се ситуација пролонгира. Због стреса, нередовне исхране и живота од “данас до сутра” се не осећам добро и бринем се да сам имунокомпромитован, што не би било добро ако се разболим. Такође, сваки дан који проведем овде а не у изолацији повећава могућност да се евентуално заразим коронавирусом.

Због чега ниси раније донео одлуку за повратак у Србију, шта се испречило?

Одлуку о повратку раније нисам донео јер ми је полазак био 20. 03 и нисам очекивао да ће одлука о затварању аеродрома бити донета тако изненада.

Шта имаш да поручиш домаћој власти?

На домаћу власт бих апеловао да овакве одлуке које могу направити проблем стотинама наших држављана, не доноси нагло, већ да их благовремено најави како би људи били у стању да се организују.

Стеван Миладиновић, 24

Шта је био разлог твог доласка на Тајланд?

На Тајланд сам дошао пословно на 3 месеца. Имам радну визу овде. Оно што бих додао је чињеница да пре путовања ни амбасада, ни агенција за коју радим овде нису истакле да постоје изгледи да се ситуација овако погорша. Речено ми је да је сасвим безбедно да дођем.

Kаква је ситуација тамо где тренутно боравиш и колики су изгледи да се ускоро вратиш у Србију?

Ситуација је сваким даном све гора, тренутно има више од 700 заражених, а бројка расте сваког дана и за преко стотину нових оболелих. Све је затворено, ништа не ради, послови су стали, а ситуација по свему судећи да се ускоро вратим тешка. Лет Београд – Бангкок не постоји, па се тражи алтернативно решење. Kарте до Дохе, Истанбула су ненормално скупе, а друге компаније су престале да лете и не рефундирају новац. Ја карту немам јер повратак није био планиран ускоро, па је карта требало бити купљена касније, али поново, овакву ситуацију нико није очекивао.

Шта је највећи проблем са којим се срећеш, осим чињенице да не можеш да дођеш кући?

Здравствено осигурање које овде поседујем не покрива никакве трошкове лечења услед евентуалне заразе јер је у питању пандемија. Такође, услед недостатка посла, прилив новца нема ни послодавац, који би ако се ситуација не реши престао да исплаћује запослене овде и евентуално вратио кући све, али летови не постоје, границе су затворене и нико не зна до када. Ако се ово не реши скорије, доћи ће до тога да послодавац неће исплаћивати, па бих остао без примања, а кући не бих могао и апсолутно нико не би преузео никакву одговорност за мене.

Сви су у минусу и свако гледа да сачува и заштити само себе и свој интерес. Буквално сам усред ноћи чуо да су све границе затворене и да је овде све стало, нисам имао времена да реагујем раније. Kада сам кренуо да се распитујем шта и како, већ је било прекасно.

Шта би поручио домаћој власти везано за ситуацију у којој си?

Једино што бих поручио је да се потруде да максимално изађу у сусрет грађанима Србије који се налазе на Тајланду и којих је више од 150. Доста је породица са децом, људи остају без новца, смештаја, хране, основних услова за преживљавање…

Алекса Алаица, 26

Kако си се одлучио да путујеш на Тајланд, шта је био разлог?

Годишњи одмор и посета пријатељу. Дошао сам 4. маја и имао сам повратну карту, када се изненада, без било које раније информације затворио аеродром.

Kоји је твој највећи проблем поред чињенице да ниси код куће?

Ја сам тежак епилептичар, који је лечен већ 8 година од тумора на мозгу. Лекови су ми битни, узимам веома јаке дозе и ако њих понестане, моје стање може да буде кобно. Сналазим се из дана у дан да набављам лекове које плаћам скупо, а притом новац морам да трошим и на маске и дезинфекцију. Слабо једемо, будни смо цео дан уз јако мало сати спавања да бисмо били спремни када наша Влада напокон одлучи да нас врати кући.

Шта имаш да поручиш домаћој власти?

Морају озбиљно да схвате проблем, информација о томе да би требало што пре да се вратимо кући није било, само су затворили аеродроме.

Милана Петковић / ВИЦЕ