Класни презир као принцип наших грађанских селебритија

У опсадном стању, у ком тренутно живимо, свашта се пише. И треба тако. Јер, слобода говора корисна је и у ванредним околностима. Можемо да чујемо аргументе и за она мишљења која не делимо. Ако су ти аргументи јаки, мишљење ћемо да променимо. А ако су, пак, слаби, наше мишљење само ће бити учвршћено.

Прочитао сам, рецимо, текст Теофила Панчића против увођења ванредних мера. Његови аргументи, које никако не потцењујем, нису, међутим, променили моје уверење да су извесне ванредне мере биле неопходне. (Да ли баш те и у тој мери, друго је питање).

Такође, прочитао сам и текст Андреја Ивањија против забране кретања старијих од 65 година. И његови аргументи, који, такође, не мислим да су за потцењивање, нису ми били довољно убедљиви да се предомислим у вези потребе такве или сличне мере.

Нећу да кажем да сам у овој ствари до краја у праву. Допуштам да ћу можда, зависно од даљег развоја прилика, да променим мишљење о ванредном стању. Али, свакако да је за све нас важно да одржавамо слободу мишљења. Јер, само тако, као друштво, можемо да доносимо рационалне одлуке.

Међутим, текст Биљане Србљановић, објављен у Блицу, у коме она шири отровну мржњу према пензионерима прилично ме је узнемирио. У њему готово да нема аргумената. Само гола лична импресија: „ја да вам кажем“.

Због тога сам ухватио себе како се питам: нису ли такви чланци, заправо, злоупотреба слободе кроз типични говор мржње?

Србљановићева, најпре, цело српско друштво представља као агрегат егоиста. Том друштву она, као каква етичка хероина, држи моралне лекције: „Немамо ми ту чудну особину да стављамо друштво испред себе самих, несолидарни смо људи, `мој живот вреди више од твог` је модел, такви смо, да се не лажемо и то смо показали много пута“. „Ово друштво је“, каже даље Србљановићева, „дубоко несолидарно и недисциплиновано“, оно је „болесно изнутра“, па „вирус који долази може само да га докрајчи“.

Не знам на основу којих је то истраживачких налаза професорка Србљановић дошла до тако црне слике српског друштва (и нас као народа). Напротив, социолози, на основу поновљених истраживања, налазе да је за Србију и даље карактеристична „вредносна дисонанца“ између раширених колективистичко-солидаристичких осећаја становништва и егоистичко-дарвинистичких норми званичног капиталистичког система.

Србљановићева је, међутим, до слике о грађанима Србије (да не кажем о Србима) као о саможивим дивљцима дошла, не знам којим другим путем, него тако што је посматрала себе и своје социјално окружење. Она каже: „Сетите се баба које смо мрзели, што су (за време бомбардовања 1999. – С. А) трчале да од поднева заузму преноћиште по склоништима зграда, не марећи што за комшију с дететом нема места, па ни да понуде да се смењују или деле. Е то се сад враћа, кад, као несолидарно друштво кажемо – није тако страшно, од вируса умиру само стари, а ја нисам стар. Сваки пензионер који је отео место сваком младом родитељу пре 20 година у склоништу, осудио је генерације стараца на немилост друштва и то видимо сад“.

Дакле, Биљана и њено друштво мрзели су пензионере јер су њима, младима и важнима, отимали места у склоништу (?). А Биљана и њено друштво, пак данас, изгледа да сматрају да пензионери, како год да их коси корона, само добијају оно што су заслужили. То је тек мало закаснела инсант карма и космичка правда…

Моја су, међутим, искуства с тим „бабама-отимачицама места у склоншту“ другачија. Месец дана пред бомбардовање, родио ми се најстарији син. Када се сећам тог периода, немам ниједан негативан доживљај. Напротив, управо су најстарије комшије, попут чика Васе Пантелића (1922-2008) или Милутина Чолића (1919-2009) – и да их не набрајам – показивале највише љубазности и предусретљивости кад год би видели породицу с бебом.

Из Србљановићкиних редова, заправо, избија комбинација мржње и презира према пензионерима. То је карактеристично за наше кругодвојкашке селебритије. Но, то је приметно и за све кандидате (аспиранте) који хоће да се учлане у елиту. Тај безразложни ресантиман почива на снобовско-скоројевићкој социјалној дистанци према суграђанима који су вишеструко депривилеговани: 1. због старости (и болести); 2. због сиромаштва; и 3. због искључености из пожељног начина живота (попут маст хев одласка на адвент у Загреб).

Пензионери су, заправо, најсиромашнији а најкрупнији сегмент српског друштва. Зато је презир према њима најчешће и израз класног презира припадника једног танког, привилегованог слоја у Србији према свима који су испод њих.

Да подсетим, пензионера у Србији има чак 1,7 милиона (децембар 2019). При томе њих 28% прима месечно мање од тзв. минималне пензије (износи 15.000 динара). А чак 60% њих прима мање од просечне пензије (износи 26.644 динара).

Могу ли Србљановићева и њено друштво да замисле живот с 15.000 месечно? Наравно да не могу чак ни са 26.000. Зато су и развили мит о српским пензионерима.

По том миту, наши умировљеници су, ето, „сами криви“ за све што их је снашло. „Гласали су за Слобу“ и „бацали цвеће на тенкове“. Зато сада, заправо, само „кусају то што су удробили“.

Исти мит каже да су „ми-урбани“, насупрот пензоса, одувек били супериорних ставова и понашања. Гласали су „исправно“ и борили се против „српског национализма“. Стога сада, захваљујући „свом таленту и труду“, оправдано припадају „прогресивном средњем слоју“.

Поента је да би сви они – тј. цела Ћирјаковићева суши елита – живели још много боље само да нема српских пензоса и других заосталих Срба, заправо губитника транзиције, који љуте наше евроатлантске пријатеље (у вези Косова и Русије), пошто и даље гласају за „националистичке странке“. А све српске партије су, заправо, националистичке – осим можда ЛДП и ГДФ.

Овај мит о пензионерима саставни је део мита о меритократији. Тај мит свесрдно негује наша компрадорска буржоазија и (ауто)колонијална интелигенција. То је мит који, како тачно уочава В. Табашевић, господари Србијом. Не влада нама „косовски мит“, већ „мит о меритократији“.

По том миту, не добија се део системске ренте као награда за предају стратешких ресурса и радне снаге колонијал-капиталистима – што ради наша компрадорска буржоазија; и не добија се део системске ренте као награда за идеолошко оправдавање поретка колонијалне експлоатације и доминације – по чему се истиче наша (ауто)колонијална интелигенција.

Не, по миту о меритократским заслугама, цела наша селебрити интелигенција, као и опслужујућа грађанштина, свој привилеговани материјални и друштвени положај дугују искључиво „свом таленту, труду и веровању у европски систем вредности“. Хау јес ноу…

Некада се доиста зачудим колико далеко иде идеологија те, заправо, класне поделе на „нас, изузетне“, „који смо елита овог друштва“, и на остале чланове „примитивне Србије“. Рецимо, Весна Пешић каже да је „у европској цивилизацији, Србија примитивно друштво, таква јој је и држава“, а и „народ је полуписмен у највећем делу“. „Срби су у већини расисти, зато овде нико и неће да остане“, примећује још она. С друге пак стране, Пешићева каже: „А шта имају Срби пристојно сем тог круга двојке? Само искомплексирани Срби причају завидљиво о `кругу двојке`, у тај круг не могу да уђу макар живели на Теразијама. То (круг двојке – С А) није део града, већ просветитељско мало језгро које нервира српску нацошку паланку“.

Да би се истакла разлика између нас, „евро-цивилизоване мањине“ и вас, „примитвно.национачлистичке већине“, неопходно је што лошије говорити о српском друштву и држави. Често се употребљава типична расистичка терминологија у којој су „смрад“ и „смрдљив“ главни диквалификативи.

Тако се Биљана (дабровојвођанска) Стојковић жали да живи у „устајалом смраду мочваре зване данашња Србија“, Никола Самарџић се тужи што је „заглављен у смрдљивој курдско-цинцарској касаби“, Никола Крстић каже да „не смрди Београд на људски измет, већ на православне џихадисте и попове који се не перу“, а Данас, у својој серији репортажа зашто-треба-отићи-из-Србије преноси изјаву једног нашег избеглог јапија: „Одлучио сам да напустим Србију у тренутку кад је у Србији почео да се осећа велики `смрад` немаштине и једноумља“.

Ако се пак неко, као Љиљана Смајловић, случајно усуди да каже да „ово ипак није најгоре место на свету“, одговориће јој инфлуенсерка „Ksenija“ (32.700 пратилаца), са: „Љиљана, ово јесте (изворно наглашавање) најгоре место на свету. Ово је септичка јама која прелива“. Након тога ће Смајловићева, у истом низу, бити чашћена најразличитијим увредама, укључив и „удбашки релативизатор, најгоре сорте“ – само зато што не мисли да је Србија најгоре место на свету и септичка јама која прелива?

Србија се још, у објавама наших селебритија, назива и „Србистан“, у смислу „православно провинцијалне забити“ (Емило Павловић), „ретроградни казамат Европе“ и „најљигавија земља у Европи“ (Никола Крстић), „цивилизацијска рупа“ (Бојан Јовановић, „бивши ђакон“), док се за „епицетар нашег проблема“ проглашава „затуцани народ и похлепна власт“, при чему „народ сноси основну одговорност за свеопшту заосталост у Србији“ (Ненад Прокић)- Имајући у виду такав народ, јасно је зашто наши селебритији осуђују и исмевају „мешање карата социјалних, где се заправо и дан данас дичимо тиме како су сви са основном школом могли сваке године на летовање – што није нормално, то нигде не постоји, то једноставно није реално“ (Миодраг Мајић).

Из мржње и презира према нижим класама, која се свагда испољава као својеврсна „алергија на народ“ (Андреа Јовановић), произлази агресија, почев од прижељкивања грађанског рата – заправо, огољеног класног рата против остатка друштва (те „безубе Србије“ која би, ето, хтела сваке године на море). Како рече Дашко Милиновић, „отворено призивам грађански рат, важно је само да буде скроз у Србији, да не дирамо друге својом јадношћу више“. А инфлуенсер-левичар Tochkonja (12.500 пратилаца) признаје: „Грађански рат је једини рат који има смисла. Можеш да убијеш онога кога стварно мрзиш“.

Наши селебритији се, у истом стилу, залажу и за „нову четрдесет осму“ (Никола Самарџић; а када их питају „где сада да нађемо Голи оток?“ исти мислилац каже: „у Хрватској, додуше, шлепери на Батровцима, осам сати“ – чекање на граници је, ваљда, једини проблем)“; уживају у маштању како ће „следећи пут прво похапсити оне који буду причали како нису за реваншизам“ (мото Дариа Хајрића), питају се „зашто Срђа Трифковић (већ) није у затвору“ (Исидора Стакић – а зашто би био?!), траже да „тужилаштво забрани (Вечерње) Новости због ширења мржње – наслов је довољан!“ (изворно наглашавање, Жарко Богосављевић; а наслов је гласио: „За `Мирдиту` је Косово независно“ јер је на фестивалу промовисана публикација Историја Косова у уџбеницима Косова, Албаније и Србије – дакле, шта у наслову није тачно?)…

Они се радују да је „једина добра ствар с овим друштвом то што ће неминовно изумрети“, а што их уопште „не растужује“ (Марко Крстајић; али, исти аутор се „заплаче“ када „прочита да су у Ирској ницала поља јечма на местима где су биле масовне гробнице устаника“; јадни Ирци, шмрк, шмрк, а ми Срби, најгори смо, јебем те Србијо, ко последњи изађе нека угаси светло), националну опозицију називају „Dvermacht-ом“, „шугавим фашистима и хушкачким говнима“ (Дарио Хајрић), Хандкеа зову „ђубретом негационистичким“ (Биљана Србљановић), Горану Весићу се опуштено обраћају с „магарчино јебена“ (Дарио пристојниту Хајрић), Рајко Ђурђевић је Рајко Циганин (Никола Самарџић), а Ломпар је „псеудоакадемски шарлатан“ (Срђан М. Јовановић) и „фашиста“ (Невена Бојичић) који „трабуња“ (Слободан Георгијев)…

Како наше суши-стадо види своје сународнике најбоље се разуме из једне шала-шега репортаже објављене на сајту Vice, под називом „Цео дан сам се понашао ‘најсрпскије’ могуће“. Аутор, Урош Димитријевић, који за себе каже да „можда стварно не гаји класичне особине једног патриоте“, јер се „увек осећао као да не припада у потпуности овде“, сада се „одлучио да на један дан усвоји неке особине и дневне рутине просечног Србина“. Стога је одмах по устајању дрмнуо вињак, обукао кожну јакну на доњи део тренерке и ставио шајкачу, „јер апсолутно нема потребе да се било шта слаже с било чим“, сву обућу је ставио испред стана, на ретровизор окачио крст и опанак, ручао и вечерао пљескавицу с луком, „едуковао“ се тако што је гледао интервјуе Мирољуба 555-333 Петровића, затим се испред зграде попео на оборену жардињеру и бацао петарде, да би завршио дан напивши се као свиња…

Све наведено још једном потврђује запажање Зорана Ћирјаковића да су се „ови одомаћени ставови о непоправљивој инфериорности сународника временом кристалисали и метастазирали баш на друштвеним мрежама, где позападњачене и отуђене домаће елите своју дистинкцију – иако је она често ништа друго до пуки одраз класних привилегија – редовно изражавају увредљивим аутооријенталистичким, ауторасистичким и аутошовинистичким дисквалификацијама“ (овде 173).

Ове класне привилегије, повезане с уобичајеном компрадорском функцијом смућивања памети и легитимације колонијалног система, долазе чак до изражаја и у овим, ванредним околностима.

Као што је то приметио Срђан Гарчевић, „ако се гледа N1, највеће жртве ове кризе су власници кућних љубимаца с егзотичним прехрамбеним потребама (који не смеју да једу људску храну) и људи који су се заглавили на егзотичним дестинацијама током пандемије“.

А Никола Танасић пише: „Карантин је идеалан показатељ у коликој мери друштвене мреже не одражавају стварну слику народа. На друштвеним мрежама су сви на распусту: читају, гледају филмове, деле поезију, праве рукотворине. А пола грађана и даље ради – ложи топлане, превози робу, производи храну. На радију нека гошћа из света културе раздрагано говори о `добродошлом одмору од суманутог темпа живота`, о прилици да се културно уздиже, обилазе виртуални музеји, да се свира и ствара. Ни једном речју није показала свест да је за пола грађана живот постао несношљив. Ти људи морају да раде све што иначе раде: да не касне на посао, да остваре квоту, да заврше папирологију, да зараде дневницу, а све у условима у којим је кретање ограничено, радно место виси у ваздуху, а болест вреба иза ћошка…

„Заправо“, наставља Танасић, „карантин је распуст само за један мање-више привилегован део средње и више класе који (1) може да ради од куће, (2) није егзистенцијално угрожен губитком посла, (3) има `социјални падобран` да може да издржи месец-два неактивности. И тај свет сада – између онлајн изложбе Ермитажа и бесплатног концерта Мет опере – може да се љути на суграђане који `неће да седе код куће`, `нису дисциплиновани`, `не воде рачуна о себи и другима`. Огроман број наших суграђана не може себи да приушти ово ванредно стање. Немају кад да разумеју шта се догађа, јер је њихов свакодневни грч постао још тежи. Стога ова промена темпа и спољних околности није прилика да `надокнадимо пропуштено` на Нетфликсу, Јутјубу, Гудридсу и сл., већ да погледамо друштво у коме живимо, и схватимо смисао речи заједница у оваквом критичком тренутку. Па да из карантина заиста изађемо паметнији“.

Током писања овог текста стигла је вест да је и Биљана Србљановић оболела од вируса. Жао ми је због тога и волео бих да ова криза доиста допринесе да сви из ње, како каже Танасковић, изађемо паметнији – схвативши, између осталог, и шта значи заједница. И разумевши колико има истине у ономе што је написао Станко Церовић: „Држава је једина заштита народу од олуја историје“.

Тачно знам тренутак у коме сам се и ја освестио у погледу хијерархије вредности и идентитета. То је било 23. априла 1999. године у 2:06. Тада је, наиме, бомбардован РТС. Моја двомесечна беба имала је стомачне грчеве и управо сам је љуљао када је силина експлозије отворила врата од терасе, која су била тек отшкринута (стан се, иначе, налазио код Ташмајдана). Захваљујући томе, стакло нам се није сручило у лице.

Био сам велики противник Милошевића. Али, тада сам схватио да је за НАТО мој син једнако мета колико и Милошевић. Јер, за непријатеља сви су Срби исти. Они нас нападају као народ, а „када сте нападнути као Јевреји, морате се бранити као Јевреји. Не као Немци или грађани света или заговорници људских права. Не, него: шта могу конкретно да урадим као Јеврејин?“ (Хана Арент).

Ова нас пошаст, наравно, не напада као Србе. Али, опет се показује да постоје две јасне линије одбране: свет се брани повезан у породице и организован у државе. И што су породице и државе боље, а њихови чланови посвећенији и сложнији, изгледи на успех су већи.

Не можете, међутим, своју државу деценијама активно да претварате у економску, политичку и културну колонију, да је ниподаштавате, исмевате и понижавате, а да је онда зовете у помоћ и очекујете да се преко ноћи преобрази у надмоћну супермашину. И не можете већину својих сународника да надмено третирате као нижу врсту, готово као марву, а да онда од њих тражите, чим се нађете у невољи, „солидарност“, „хуманост“ и „несебичност“.

Но, најлепше од свега је то што је наш обичан човек такав да, у кризи, прелази преко свих класних подела и преко свих ранијих обеда. И обавезно показује дубоку емпатију и солидарност према своком од ближњих.

Памтите то, ви „урбани“, „способни“ и „едуковани“. Запамтите то, ако можете, и онда када све ово прође – а ви се вратите на своје „заслужене“ статусне позиције.

Добар је овај народ. Зар не можете бар мало да га поштујете?

Слободан Антонић / Искра