Зоран Чворовић: Полиција незаконито упадала у цркве

Полиција ових дана предузима незаконите оперативне радње у богослужбеном простору и тако шиканира вернике и свештенике током богослужења, неовлашћено их снима, узима личне податке, чиме повређује не само њихову слободу вероисповести, већ и право на приватност.

То каже у разговору за Данас Зоран Чворовић, ванредни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, поводом провере спровођења мера од вируса корона коју МУП Србије спроводи у храмовима.

           „Не улазећи у то да ли је било уставног и законског основа за увођење ванредног стања, слобода вероисповести, као индивидуално право поједница и као колективно право верске заједнице, према чл. 202. Уставу Србије спада у мали број таксативно наведених људских права која се не могу ограничити ни у условима ванредног стања. Према чл. 31. ст. 3. Закона о црквама и верским заједницама богослужбени простор  је неповредив, јер Црква ужива аутонимују (чл. 6. Закона о црквама и верским заједницама), као што је, примера ради, ужива и универзитет. Полиција у тај простор може да уђе само на позив верске заједнице, а тек изузетно без тог позива, ако је у току извршење неког тешког кривичног дела. Насупрот томе, полиција ових дана предузима незаконите оперативне радње у богослужбеном простору и тако шиканира вернике и свештенике током богослужења, неовлашћено их снима, узима личне податке, чиме повређује не само њихову слободу вероисповести, већ и право на приватност.“

1. Да ли то значи да МУП ни у условима пандемије нема право да интервенише – ставља у карантин, хапси вернике и свештенике који се не придржавају прописаних мера Владе Србије и упутстава својих црквених власти?

„Свештеници према чл. 8. ст. 4. Закона о црквама и верским заједницама уживају материјални имунитет, што значи да не могу да кривично или прекршајно одговарају за богослужбене радње које врше у складу са аутономним правом Цркве. Притом СПЦ поштује хигијенско-санитарне препоруке Владе када је у питању растојање верника на отвореном простору током литургије, која се одржавају у портама храмова. Имајући то виду не видим по ком основу би могао да одговара верник који је дошао на богослужење, ако имамо у виду, не само наш Устав, већ и праксу Европског суда за људска права, који је у једној пресуди против Турске утврдио да је Конвенцијом о људским правима заштићено право верника да се мирно окупљају ради вршења обреда својствених својој религији (Cumhuriyetçi Eğitim ve Kültür Merkezi Vakfi v. Turkey).“

2. Због чега је у спровођењу прописаних мера  највише неспоразума са СПЦ, док су се остале традиционалне цркве и верске заједнице у потпуности су прилагодиле препорукама Владе Србије?

„Између хришћана и државе мора у појединим кризним историјским приликама да дође до извесне напетости, зато што су хришћани позвани да се „Богу већма покоравају него људима” и да државне законе поштују само док нису супротни предању и канонима Цркве. Овакав хришћански однос према држави био је главни разлог за пропаст Римске Империје, која је захтевала од човека да све аспекте свог живота потпуно потчини обоженом имератору. Из таквог хришћанског односа према држави рођено је својеврсно европско поимање политичке слободе, које је неодвојиво од права на отпор тиранској власти. Ни античка, нити било која друга цивилизација, осим хришћанске, не зна за постојање потпуно одвојених сфера – приватне и јавне, од којих прва по речима Христовим припада Богу, а друга ћесару. Спајање ових сфера чини могућим сваки тоталитаризам. Управо о томе треба добро да размисле сви, били верници, атеисти или агностици, када ових дана виде да државне власти под оправдањем ванредног стања упадају у храмове СПЦ. Притом, ова оцена није плод уверења о некавој надмоћности европске хришћанске цивилизације у односу на друге, што је својствено западној, али не и источној православној мисли, већ уверења да европска држава мора да чува свој специфични правно-философски темељ оличен у слободи мисли и слободи вероисповести.“

3. Постоји ли могућност законског наметања одлуке о непричешћивању верника, која би била донета изван Цркве, иако Синод СПЦ сматра да  та Света тајна, кaо ни служење литургије не може да се доведе у питање?

„Бројним пресудама Европског суда за људска права повучена је довољно јасна граница између унутрашње слободе вероисповести, која не може бити предмет интервенције државе, и њеног спољног аспекта, који може бити по изузетку, из легитимних разлога предмет мешања државе. Богослужбени чин, као што је причешће, инспирисан религијом или уверењем спада у унутрашњу слободу вероисповести. У једној пресуди Суд из Стразбура донео против Грчке јасно се каже „право на слободу вероисповести зајемчено Конвенцијом искључује било какво овлашћење државе да одлучи да ли су верска уверења или средства која се користе за изражавање таквих верских уверења  легитимна.“  (Manoussakis and others v. Greece) Сходно томе, нити би држава могла да одреди начин причешћивања, нити би могла да због постојећег предањског вида причешћивања казни вернике или свештенике због наводног непоштовања антиепидемијских мера.“

4. Како из угла црквеног права оцењујете последње одлуке Синода о (не)учешћу верника на литургијама и начину причешћивања, кao и „шаренилo“ међу епархијама СПЦ у саветима верницима?

„Разлози су двојаки. Kао прво, вишедеценијски процес секуларизације који је утицао на то да и поједини свештеници и епископи имају посветовњачен однос према највећим хришћанским светињама, каква је Света Тајна Литургије и Свето Причешће. Други разлог је велика блискост појединих епископа са световном влашћу секуларне државе, која их често доводи у ситуацију да се, на жалост, људима већма покоравају него Богу.“

Данас