Душа у карантину

У благословљеном периоду поста, сваки хришћанин позван је да чини више добрих дела и зарони дубље у свој унутрашњи свет. Овим Великим постом Бог је благословио човечанство да прође још једно додатно искушење – пандемију коронавируса. Након што се ненамерно нађете у изолацији, врло је важно да се не „држите“ интернета, али ни да не потрошите ово драгоцено време гледајући бескрајне телевизијске серије или водите празне телефонске разговоре. Морамо покушати да ово време проведемо тако да нам буде од користи нашој души. И предлажем да започнемо с најједноставнијим, а уједно и најтежим – сагледавањем себе.

Присилни продужени боравак у четири зида није једноставна ситуација за савремену особу. Ми, који смо навикли да журимо, трчимо, стижемо свуд, решавамо проблеме у покрету, водимо искрени душевни разговор само у кратким паузама за кафу, сада ћемо морати поново да научимо како да дуго боравимо на једном месту, комуницирамо и дружимо са члановима породице, и, што је најважније, поново учимо да будемо сами. Период принудне изолације је сјајно време да се поново или можда чак и први пут упознамо себе, научимо да схватамо и прихватимо себе онаквим какви јесмо.

Гледајући уназад
Питање самоприхватања није баш једноставно. Овде је важно не ићи у крајност. Православна црква има своју визију овог проблема. Од тренутка пада у грех „други“ је ушао у душу и затамнио слику Божју. Апостол Павле каже: „Ако се наш спољашњи човек и распада, унутрашњи се обнавља сваки дан“ (2 Кор 4,16). Стога је наш задатак сузбити спољну особу тако да унутрашња расте и обнавља се.

Протопресвитер Александар Шмеман је тврдио: „Почетак лажне религије је неумење радовати се, или боље речено, одбацивање радости. Осећај кривице, као ни морализам не ‘ослобађају’ од света и његових искушења“. Самоприхватање, љубав према себи као Божјој творевини – то је поштен поглед у унутрашњост себе, адекватна перцепција сопствених снага и слабости. Човек је створен по подобију Божјем, стога је права љубав према себи – жеља да се вратимо у стање богоподобија, које се изгубљено услед пада у грех. Ми можемо, а рекли бисмо чак смо и обавезни да се загледамо у себе, тражећи личне недостатке. Међутим, свако од нас мора схватити да наши греси нису толико важни као жеља и одлучност да их исправимо.

Савремени свети Порфириј Кавсокаливит волео је да понавља: «Христос је твој пријатељ, воли те, не плаши те вечним мукама у паклу. Колико наша љубав према Христу расте, толико се умањују наше страсти. И обрнуто, колико се страсти смањују, толико расте и љубав према Христу.» А то би требало да долази из чистог срца и са радошћу.

Прихватити као чињеницу
Прихватити себе је, прво, уметност односити се према себи и сопственом карактеру без негативне оцене, већ једноставно као датости. Сам Господ потврђује да је почетна фаза љубави према Богу и ближњему љубав према себи (видети Мт 22: 37-39). Једноставним речима, ово се може протумачити као: „Престаните да се самооптужујете и самопонижавате из било којег разлога или чак и без њих!“

Без сумње, за стицање ове вештине биће потребан одређени напор. Много година смо због незнања или нечијег погрешног савета, практиковали самомржњу, што је грех. Уместо да схватимо грешку, покајемо се, захвалимо Богу и са радошћу се препустимо путовању кроз живот, годинама се гриземо због истог греха, зарањамо у себе, проналазимо нове несавршености због чега сами себе не волимо.

Друго, самоприхватање подсећа на мајчинску љубав. Духовна покорност награђује се Божјом благодати која се разлива на сваког верника приликом молитве, покајање и приликом чињења добрих дела. Само кротко срце може покрити своје несавршености, помирити се са њима, прихватити себе и са захвалношћу Богу наставити да живи и усавршава се. Кроткост душе доприноси развоју личности.

Потребно је напоменути да самоприхватање доприноси и адекватном самопоштовању, емоционалној стабилности, менталном здрављу и духовној равнотежи. Истовремено самопрекор, са поводом или без, није ништа друго до најфинија манифестација гордости. Ми не подносимо несавршености у себи и гунђамо против Бога. Ми тиме сами трујемо свој живот, који је дар!

Разлика између верника и неверника је у томе што је први свестан љубави према Богу. А та љубав је толико јака да је довољна да испуни све наше недостатке – „Пренеси на Господа бригу своју, и Он ће те прехранити; неће дати довека посртања праведнику.“(Псалам 54:23). Бесмислено је тражити од себе тренутну савршеност и, чинећи грешку, падати у униније – што је још једна крајност.

С друге стране, прекомерна љубав према себи обично води ка елементарној незахтевности од самог себе, када је човеку „све добро, само ме не дирајте“. Развој личности, духовно усавршавање личности требало би да буде праћено самоприхватањем, али не би требало да тиме и заврши. У супротном, ризикујемо да пређемо у другу крајност – банални егоизам.

Покушајмо:

Воли себе као подобије Божје и односи се према себи позитивно, са радошћу и пажњом.
Не оправдавајте своје грехе и недолично понашање, него признајте их, како би их постепено искорењивали, благодарећи Богу за све.
Дајте да се увек присетимо једног – Бог је Љубав и прихвата нас такве какви јесмо. Следимо Га.

ПИШЕ: Протојереј Дионисиј Буренко

И запамтите – без крајности.

С руског превео Зоран Милошевић