Сергеј Глазјев: Русија мора променити монетарну политику (2. део)

Може ли се Русија спасити од кризе? Где су границе наше зависности?
— Зависни смо онолико колико сами желимо да будемо зависни. Постоји много алата за управљање економским развојем који вам омогућавају да се самостално развијате и мање зависите од турбуленција на страним тржиштима. Наравно, и сада је наш финансијски систем на периферији америчког система. Већина финансијских шпекулација је у интересу нерезидената, а наше финансијско тржиште постало је апсолутно отворено тржиште за било какве шпекулативне нападе. Догурали смо дотле да смо потпуно зависни од расположења страних финансијских шпекуланата, који раде шта хоће на нашем тржишту.

Док је ситуација била мање или више стабилна, шпекуланти су на наше тржиште долазили углавном из Америке – упркос санкцијама против Русије, јер ова ограничења се нису односила на шпекулативни капитал. Већину операција на руском девизном финансијском тржишту, и пре санкција и сада, изводе структуре повезане са џиновским америчким хеџ фондовима. Они долазе на руско тржиште јер наше монетарне власти вештачки одржавају високу каматну стопу, која је око три пута виша него што би требало да буде у погледу основних карактеристика нашег девизног и финансијског тржишта. То се ради како би се ови шпекуланти задржали. Верује се да ће, ако почну да напуштају наше тржиште, курс рубље почети да пада.

Али проблем је у томе што када се догоди криза у центру финансијског система и тамо се сруши вредност свих актива, финансијски роботи који раде на тржишту користећи алгоритме који су уграђени у њих почињу да повлаче новац са периферије. Да би исплатили своје обавезе, они имају задатак да одбаце постојеће активе и пронађу новац тамо где има мање дугорочних обавеза. Њихов интерес код нас је само краткорочно-шпекулативни. Стога, без обзира какву каматну стопу и профитабилност имамо, кад год се финансијски колапс догоди у центру система, у Америци шпекуланти (данас то нису играчи на берзи, већ роботи) делују у складу са аутоматским алгоритмима. Њихов алгоритам функционише тако да морају да прикупе новац са оних делова тржишта који су им дугорочно мање вредни, да би спасли положај својих власника у центру система.

Стога смо се 2008. и 2009. године и сада суочили са масовним одласком страних шпекуланата са нашег тржишта. То код нас изазива дестабилизацију, утиче на понуду и потражњу на девизном тржишту. На крају, то подстиче колапс наше валуте. Штавише, мора се схватити да су шпекуланти који раде на нашем тржишту својим алгоритмима везани за цене нафте. Због тога, када се цена нафте руши, њихови алгоритми делују баш овако. Односно, то аутоматски значи да прелазе из рубаља у доларе и оријентишу се на снижење курса рубље.

Ми, у принципу, разумемо логику ових активности, а да бисмо се заштитили од таквих финансијских шокова, Централна банка је давно требало да створи баријеру између руског финансијског валутног тржишта и светског тржишта, тако да шпекуланти не могу да повлаче новац са нашег тржишта кад год им се прохте. Постоји много механизама за то. То нису само валутне интервенције о којима се говори као да су тобоже једини начин, а они агенти који раде у интересу иностраних шпекуланата нас убеђују да се то не сме спречавити, јер ћемо потрошити све резерве. Иако се заправо девизне резерве стварају само са једном сврхом: у циљу стабилизације курса осталих резерви. Тржишна економија нема цену, потребне су вам резерве да бисте одржали стабилан курс валута. Имамо велике резерве, има их више од обима монетарне основе наше привреде. Стога Централна банка може интервенцијама одржати стабилност рубље, али интервенцијама се девизне резерве топе. То изазива забринутост, а да би овај систем ефикасније функционисао, морају се применити и друге методе.

Шпекуланти се највише плаше временског кашњења између одлуке о куповини и продаји девиза и саме трансакције. Роботи раде стотине операција у секунди, а када дође до временског кашњења између операције и испоруке новца, од рецимо две недеље, онда сви ови алгоритми не раде. То јест, ако уведемо временски размак између шпекулативног захтева за куповином валуте и продаје, ови алгоритми који подгревају тржиште не делују. Поред тога, постоје методе које препоручују међународне финансијске институције за борбу против прања новца. Ако имамо сумњиву трансакцију…  По мени је свака шпекулативна трансакција сумњива, јер једна ствар је када робу купујете увозом или продајете девизне приходе од извоза – тада је јасно одакле новац долази – а нешто је сасвим друго ако само купујете и продајете валуту, тада се поставља питање порекла овог новца.

Ево омиљене теме данас: када наше олигархе са Запада држава жели да пошаље на једно место, као што знате, поставља им се питање о пореклу новца. Зашто наша Централна банка не поставља шпекулантима питање – одакле вам новац? Требало би проћи кроз поступак провере законитости порекла новца. Чак иако је све легално, мора да постоји време које блокира шпекулативни напад. Коначно, порез на шпекулативне операције познат је већ двадесет година, и повезан је са препоруком Тобина, класика теорије новца. Он је математички доказивао да главни циљ монетарних власти треба да буде стварање услова за максимизацију инвестиционе активности. То би требало да буде посао централних банака.

Циљ број један је стварање услова за раст инвестиција. И све остало – стабилност валуте, стабилност цена, банкарске регулативе – све би требало да буде усмерено на раст инвестиционе активности. Да би срушио шпекулативне, узнемирујуће механизме, Тобин је предложио увођење пореза на шпекулативне операције. Можемо увести у најједноставнијем облику порез, од на пример 0,1 одсто на шпекулативне трансакције куповине и продаје девиза не у сврху увоза-извоза, већ у сврху шпекулативног повлачења новца у иностранство. Овај порез би нам дао око 30 милијарди рубаља, које бисмо могли да употребимо баш – за развој вакцина.

Како оцењујете понашање Централне банке у условима кризе?
— Здрав разум је коначно превагнуо. Већ сам рекао да повећање каматне стопе неће утицати на међународне финансијске шпекуланте који се већ алгоритамски баве повлачењем новца из Русије због финансијског колапса у Америци. То јест, без обзира какву каматну стопу направимо, макар и 100 одсто, то неће утицати на финансијске роботе, који су програмирани да повуку новац са периферије у ситуацији финансијског колапса у центру. Тако да би повећање каматне стопе била велика глупост, што би коначно закочило све процесе кредитирања у нашој економији.

Заправо, с тим смо се већ суочили 2014. године, када је Централна банка направила стратешку грешку. Она је истовремено најавила пливајући курс рубље и изјавила да ће каматном стопом регулисати понуду и потражњу на тржишту новца. Као резултат тога, добили смо ступор у целом економском систему и дестабилизацију курса рубље. Њен нагли пад је изазвао  инфлаторни талас, против кога смо се три године борили високим каматама. Цена те борбе било је скоро потпуно обустављање финансирања инвестиција. Обим инвестиционих кредита у портфељима наших водећих комерцијалних банака опао је на пет одсто, односно једноставно су престале да се баве кредитирањем инвестиција. Као резултат тога, добили смо дугу вештачки створену депресију, у којој се и даље налазимо. Због ове политике Централне банке – подизања каматне стопе и пливајућег курса рубље – производња нам је била мања за око 25 трилиона рубаља. Толико је коштала та стратешка грешка Централне банке.

Напомињем да 1998. године, када смо такође имали финансијски шок везан дифолт у плаћању државних облигација и нагли пад курса рубље, јер су и тада страни шпекуланти напустили тржиште, Герашченко није подизао каматне стопе. А реални сектор добио је прилику да драматично повећа кредитирање обртног капитала, што је на фону девалвације рубље и повећане конкурентности наше робе омогућило да се индустријска производња нагло повећа. Стопа раста наше индустријске производње у другој половини 1998. и почетком 1999. године била је приближно 20 одсто. Али то имајући у виду непрестани пад током деведесетих. Односно, предузећа су имала капацитете које су могла да ангажују и спроведу масивну кампању супституције увоза, која је била кредитирана на рачун ниских каматних стопа.

Сада је ситуација у ствари аналогна, удео слободних капацитета у индустрији је више од 40 одсто. То јест, можемо повећати производњу за 40 одсто ако ће бити кредита за обртна средства и, наравно, требало би да постоји потражња. Овде је све повезано. Али разлог због којег већ пет година стагнирамо је тај што високе каматне стопе нису омогућавале предузећима да упосле производне капацитете, није било довољно сопствених средстава, кредити су били неизмерно скупи, а као резултат тога није дошло до повећања производње, што значи да није дошло ни до раста прихода и раста потражње. Ово је ланац који нас је стално вукао надоле. Треба нам позитивна повратна спрега. Због тога је сада врло важно да одржимо ниску каматну стопу, врло је важно да новац оде тамо где постоје могућности за повећање производње и одржавање запослености, повећање прихода становништва. Овде је, наравно, улога монетарних власти веома велика.

Данас је неопходно укључити посебне механизме рефинансирања који су развијени у последњих петнаест година и који омогућавају организовање циљаног кредитирања малих и средњих предузећа по повлашћеним стопама од два до три одсто. Комерцијалне банке су потпуно способне да се баве овим циљаним кредитирањем, а Централна банка би требало да им обезбеди кредитна средства кроз такав посебан инструмент за рефинансирање малих и средњих предузећа.

Шта очекује светску економију ако крене путем упрошћених решења?
— Светска економија, као што смо већ рекли, пролази кроз структурну трансформацију. С једне стране видимо финансијски колапс у Сједињеним Државама и конвулзивне покушаје америчких власти да напуне економију новцем кршењем свих замисливих пропорција финансијске стабилности. Односно, ово је већ панична реакција која иде путем најупрошћенијих решења. Наштампати четири трилиона долара и убацити у систем, половину поделити становништву, половину дати бизнису, а даље ћемо да видимо.

С друге стране је Кина која, упркос паду у првом кварталу, данас самоуверено излази из кризе. Тамо ће модел управљања и развоја економије, који је Кину 30 година гурао напред са највишим стопама раста у свету, сигурно успети врло брзо да повећа свој замах и да се врати стопама раста које су постојале пре кризе. На рачун, пре свега, домаћег тржишта и убрзане примене програма „Један појас – један пут“ који кинеске инвестиције усмерава дуж свих евроазијских контура репродукције глобалне економије, а које су везане за кинеско тржиште.

Има ли кинеска економија чега да се плаши?
— Наравно, пад прихода и потражње у САД негативно утиче на кинески извоз. То смо већ видели прошле године, али и поред тога Кина је, све док пандемија није све парализовала, успевала да задржи добру стопу економског раста, иако је америчко тржиште било делимично затворено. Морам рећи да је у задњих 10 година, одмах након глобалне финансијске кризе 2008. године, Кина кренула ка ширењу домаћег тржишта и, као што знате, већ сада су ниво плата и куповна моћ по глави становника у Кини виши него у Русији. Ова позитивна повратна спрега и даље делује. Не сумњам да ће систем управљања и развоја кинеске економије и овога пута веома ефикасно функционисати.

Други такав модел, који комбинује тржишне механизме и државно стратешко планирање – укључујући монетарну циркулацију – јесте Индија, која је последњих година заузела прво место у свету по стопи раста. Ова два модела ми називамо интегрисаним системом управљања по термину Питирима Сорокина, или интегрисаним светским привредним системом који обједињује различите слојеве друштва око једног задатка – раста благостања људи. Читав систем мотивисања приватног бизниса – давање кредита, регулисање потражње и порески систем – изграђен је према овом задатку: раст производње ради повећања потрошње и нивоа благостања.

И наредних 20-30 година глобални раст економије ће се одвијати у троуглу Кина-Индија-Југоисточна Азија. Ту је центар глобалног економског развоја и морамо настојати да будемо што ближи том центру. Морамо се изоловати од нестабилности коју данас ствара амерички финансијски систем и вратити у наш систем управљања исте елементе стабилизације дугорочног планирања које смо некада имали, а који се сада успешно примењују у Кини и Индији.

Ни Кина ни Индија немају слободан проток капитала преко границе. Систем функционише по принципу цуцле: позивамо све стране инвеститоре да дођу, али да изађу из наше земље могу само са пропусницама. Или плаћате порез на шпекулативни доходак или доказујете законитост порекла новца, али повлачење капитала је, на овај или онај начин, могуће уколико сте поштено стекли свој профит. Али овако потресати тржиште као код нас – данас су дошли, сутра отишли, надували валутни балон а затим га пробили и однели супер-профит – то не би смело да се дешава. Стога морамо увести механизам валутне регулације који ће блокирати шпекулативне нападе из иностранства.

Наша друга зона рањивости су цене нафте. Оне се такође формирају, као што смо видели, у односима између Сједињених Држава и земаља Персијског залива. ОПЕК, наравно, игра велику стабилизујућу улогу, али механизам је, како се испоставило, врло крхак. И баш као пре 50 година, током 70-их, цене нафте су се срушиле јер је њихов регулаторни систем, који функционише на глобалном тржишту, у основи одређен потражњом нафте, а све изван потражње је финансијска шпекулација. Прелаз на нове технологије прати оштар пад потрошње енергије: више неће бити потребно сагоревати онолико нафте и гаса као раније, па је потребно развијати петрохемију. Не можете се више ослањати на извоз нафте, јер је овај ресурс постао врло шпекулативно рањив.

Да би се прешло са извоза нафте на производњу нафтне и гасне хемије и извоз готових производа уместо сирове нафте, потребна су велика улагања. То захтева стабилан курс валута и стабилне цене за ту исту нафту. Стога се морамо пребацити на наш систем цена, како бисмо се удаљили од фокусирања на цене нафте на западним берзама, јер Кина постаје наш главни потрошач нафте, а дугорочно и гаса. Огромно тржиште угљоводоника је и Индија. У нашем је заједничком интересу да постигнемо стабилан механизам за одређивање цена. Он би требало да буде довољан за велику добит извозом угљоводоника као ненадокнадивих ресурса, али да истовремено будемо осигурани од оштрих флуктуација. Морамо да изградимо сопствени монетарни и финансијски систем који ће обезбедити стабилност курса рубље, односно створити услове да рубља у најмању руку буде регионална резервна валута. За то имамо све могућности, јер су свима потребни наши ресурси. Ако их продајемо за рубље, створићемо значајан рубаљски сегмент светског тржишта.

На овом тржишту морамо да створимо сопствене механизме цена и, наравно, флексибилне механизме за кредитирање економског развоја. Оно што се данас ради са становишта стварања механизама за преференцијално кредитирање малих и средњих предузећа, као и инвестиције и подршку предузећима која производе производе који су друштву неопходни – све то треба посматрати не као краткорочну меру, већ као сегмент дугорочне економске политике. А инструменти потребни да би овај систем функционисао већ су створени. Већ сам помињао: посебни инструменти за рефинансирање су повољни кредити које Централна банка преко комерцијалних банака даје малим и средњим предузећима, извозницима, претварајући их у извозне кредите за повећање извозне производње.

Превео Владимир Кршљанин/Нови Стандард

Насловна фотографија: Донат Сорокин/ТАСС

Извор Реальное время