Трампов предизборни удар на Кину

Путинова пудлица, руска пудлица, Путинова марионета, руски агент, Манџуријски кандидат – то су само неке од етикета којим су заклети политички противници частили, и настављају да чашћавају, садашњег америчког председника, од времена предизборне кампање 2016. до данас. И то све на основу никад доказаних оптужби да је „у дослуху са Русима“, односно да је као наводно преферирани председнички кандидат Кремља освојио америчке председничке изборе 2016.

Ништа није вредело ни то што, после скоро двогодишње истраге коју је предводио бивши директор Еф-Би-Аја Роберт Малер, по цени од око 32 милиона долара, нису нађени конкретни докази о „руском мешању“ у америчке изборе нити кључна „руска веза“ са Трамповим људима, а камоли са Трампом. Као што није вредело ни то што је темељно дискредитован тзв. Стилов досије, сачињен од стране бившег британског обавештајца (мада они суштински никад нису „бивши“) Кристофера Стила, који је наводно врвео од доказа о „мрачним везама“ Трампа и његових људи са Москвом, укључујући и коруптивне и настране радње („златних тушева“) преко којих су перфидни руски агенти уцењивали „свог“ кандидата.

Једноставно, пошто чињенице, тј. недостатак истих, нису одговарале агенди естаблишмента који је све ово организовао – утолико горе по чињенице. А агенда је врло једноставна: сачувати доминацију и „неопходност“ америчког војно-индустријског комплекса и његове пратеће инфраструктуре дубоко уграђене у све америчке институције по сваку цену.

ФАТАЛНА ОПАСНОСТ
Трампове жеље за поправљање односа са Русима, изливи поштовања према руском председнику Путину, а још више антипатије према НАТО, ЕУ и другим наднационалним организацијама и форумима, уз отворено промовисање вредности и предности националног суверенитета, упалили су црвене лампице у вашингтонској „мочвари“ (као и у бриселској и другим битним западноевропским „мочварицама“). На хоризонту се појавила фатална опасност „избијања мира“, а то се није смело дозволити.

Акција је била релативно успешна. Трамп није успео да поправи односе са Русијом, нити да спречи даље проширење НАТО-а. Напротив, да би бар донекле амортизовао оптужбе за „националну издају“ као и импичмент који је против њега покренут, био је принуђен да се у јавности представља као „јастреб“ и онда када очигледно то није желео (мада је успео да спречи да САД буду увучене у неки нови рат). Скоро цео његов први мандат је обележен управо том врстом политичке шизофреније.

Међутим, дошло је време за нову изборну кампању, и то баш усред незапамћене друштвено-економске кризе изазване пандемијом вируса COVID-19 – односно радикалним државним мерама широм света које су предузете у борби против истог. Трампов понос и кључни изборни адут – америчка привреда – доживела је вртоглави пад, темпом какав никада није виђен у америчкој историји. За само шест седмица, број незапослених је порастао за преко 30 милиона.Трампов проблем је што, наравно, мора да нађе неког кривца, да не би кривица пала на њега и упропастила му изгледе за освајање другог мандата.

Пошто га политички противници оптужују да није на време реаговао нити схватио опасност од вируса довољно озбиљно, Трампу није довољно, бар како он очигледно процењује, да оптужбе негира, већ мора да буде проактиван и пређе у офанзиву. Речено – учињено. „Кривац“ је нађен: Кина. Нажалост, Трамп је посегнуо за истим методама које су коришћене против њега током последње четири године – оптужбама без покрића.

Могло би се легитимно тврдити да је Трампа у ово – као и претходне „авантуре“ попут бомбардовања положаја сиријске војске на основу недоказаних (читај лажних) оптужби да је Сирија користила хемијско наоружање – гурнуло његово окружење. Поготово имајући у виду чињеницу да је он тек од скоро „променио плочу“ и почео да упућује оптужбе на рачун Кине. На пример, 24. јануара је твитовао следеће: „Кина је врло предано радила на сузбијању коронавируса. Сједињене Државе су им врло захвалне на труду и транспарентности. Све ће бити у реду. Поготово, у име америчког народа, желим да се захвалим председнику Сију!“

Две седмице касније, седмог фебруара, Трамп је твитовао: „Управо сам имао дугачак и врло добар телефонски разговор са кинеским председником Сијем. Он је јак, оштроуман и снажно усредсређен на вођење противнапада против коронавируса. Он сматра да им иде добро, чак праве болнице за само неколико дана. Ништа није лако али он ће бити успешан, поготово када почне да отопљава и вирус почне, надајмо се, да слаби а затим и нестане. Велика дисциплина влада у Кини, а председник Си предводи операцију која ће бити врло успешна. Блиско сарађујемо са Кином како бисмо помогли!“

ПРОМЕНА ТОНА
Истог дана, на конференцији за медије, Трамп је додао да сматра да Кинези „раде врло напорно“ и „врло професионално“, и то у сарадњи са Светском здравственом организацијом, којој ће, два месеца касније, суспендовати финансирање под оптужбом да је лоше реаговала на пандемију и „заташкавала“ њено ширење зато што је под превеликим кинеским утицајем.

У интервјуу од 10. фебруара за америчку телевизију Фокс – која је данас један од предводника антикинеске кампање у САД – Трамп је између осталог рекао: „Мислим да је Кина врло професионално вођена у смислу да држе све под контролом.“ Уз то, поново је апострофирао сарадњу са СЗО: „Управо смо послали неке од наших најбољих људи тамо (у Кину – прим. аут.), Светску здравствену организацију, и ту има много наших људи. Они су фантастични, и сада су у Кини, и ми им помажемо.“

Међутим, како је време одмицало и број оболелих и умрлих у САД почео рапидно да расте, тако се тон Беле куће постепено мењао. Најпре је то почело са Трамповим окружењем, на челу са шефом дипломатије Помпеом (који сада тврди, без доказа, да постоје „огромни докази“ да је вирус потекао из лаборатије у Вухану) и антикинеским јастребом Питером Наваром (према коме је Кина „створила вирус“ и сад „профитира“ од њега), али је у последње време и сам Трамп донекле преузео њихову реторику, претећи „последицама“ ако се утврди да су Кинези „свесно одговорни“ за ширење вируса.

Још горе, постоје извештаји да високи званичници Беле куће притискају америчке обавештајне службе да траже било какве доказе који би потврдили теорију да је вирус потекао из лабораторије у Вухану. Иронично је то што сада неке од истих обавештајних структура које су учествовале у склапању конструкције о Трамповој повезаности са Путином, и то преко истих медија који су били инструментализовани у том циљу, покушавају да релативизују тврдње Беле куће да постоје „обавештајни докази“ да је вирус настао у Вухану.

Тако су четвртог маја преко лондонског Гардијана анонимни западни обавештајни извори негирали да је досије од 15 страна који оптужује Кину за „заташкавање или уништавање доказа о избијању епидемије“, а на који су се позивали неки медији, заснован на обавештајним подацима које су скупиле службе земаља „пет очију“ (САД, Канаде, Велике Британије, Аустралије и Новог Зеланда), уз додатак да Помпео није понудио никакве доказе који би поткрепили његове оптужбе на рачун Кине.

Чак је из канцеларије америчке Националне обавештајне службе – која координира рад свих 17 америчких тајних служби – 30. априла стигао посредни деманти оптужбе да је вирус настао у (кинеској) лабораторији, изјавом да се америчка обавештајна заједница „слаже са широком научним консензусом да COVID-19 није људски производ нити генетски модификован“.

Зашто Трамп сада користи сличне методе против Кине на које се жалио док су се користили против њега? Да ли му, као и у случају „Асадовог хемијског наоружања“, потурају лажне податке? Да ли је Трампу једноставно најважније да освоји други мандат и, у том циљу, не бира средства да то оствари, без обзира на цену? И/или једноставно мора да се повинује свом већински анти-кинеском окружењу, јер има мало савезника у Вашингтону?

ЗБИЈАЊЕ РЕДОВА
Не треба губити из вида, у прилог овој последњој тези, да је Трампов главни савезник током последње четири године углавном била војска, којој се одужио тако што јој је давао скоро све што је тражила. А када томе додамо и чињеницу да антикинеску кампању у јавности, како је то лепо приметио британски коментатор Питер Оборн, предводе многи од истих људи или медија који су, након напада на куле Светског трговинског центра у Њујорку 11. септембра 2001, дизали пропагандну температуру како би САД гурнули у правцу појачаног интервенционизма у муслиманским земљама, онда постаје јасно да је опет, као и у случају Русије, посреди акција дела америчке дубоке државе, односно војно-индустријског комплекса, коме је вечито потребан нови непријатељ да би наставио да оправдава своје постојање.

Наравно, треба имати на уму и то да се његова претходна изборна кампања такође темељила на ставовима који су били, најблаже речено, критички према Кини, укључујући оптужбе да Кина „силује“ САД захваљујући „валутној манипулацији“ и „нелегалним извозним подстицајима“, уз претње да ће увести тарифе на кинеску робу ако Кина не пристане на нове трговинске споразуме и уступке.

Уз то, освојио је гласове „презрених“ из деиндустријализованих подручја САД својом критиком селидбе америчке индустрије у Кину и друге земље јефтине радне снаге током претходних деценија глобализације, и обећањима да ће је „вратити кући“. И, као резултат тога, као и оштрих преговарачких тактика и реторике које је Трамп користио ради постизања новог трговинског споразума са Кином, скоро две трећине Американаца данас имају негативан став према Кини, што је за двадесетак процената више него пре почетка његовог председничког мандата. С те стране је Трамп, хтео-не-хтео, постао роб сопствене претходне реторике и политике, али му се она у сваком случају сада указује као згодан начин да додатно анимира и „збије редове“ својих присталица.

Американцима су ионако увек потребни „бели“ и „црни“ шешири да би се лашке определили за „праву“ страну. Сва ова могућа, „олакшавајућа“ објашњења, наравно, неће ослободити Трампа одговорности за ескалацију америчко-кинеских тензија – која би могла да достигне размере опасне по светски мир.

То не значи да, у српском случају, не треба и даље навијати за Трампа да победи Бајдена – или његову евентуалну замену у случају да му нова секс афера или рапидно урушавајуће ментално стање дођу главе. Али то свакако не значи да треба насести на опасне игре и калкулације америчког војно-индустријског комплекса и оних којима је његова подршка неопходна. Поготово што смо и сами били, а и даље суштински јесмо, жртве пропаганде, демонизације и свесних лажи. Чији извори свакако немају своје исходиште на Истоку.

Александар Павић / Свеосрпској