Кратак увод у теорије заверe

Теорије завере су релативно целовите дискурзивне интерпретације стварности, које се представљају као парадигматске алтернативе у односу на интерпретације које су – не толико идеолошки колико цивилизацијски – доминантне у последња два века европске историје. Када кажемо да су оне парадигматске алтернативе, подразумевамо да нуде битно другачије виђење историје и идејно-вредносних основа на којима почива, махом западна, цивилизација модерног времена, са зачецима који досежу у дубине древности. У том смислу, теорије завере нису идеолошка алтернатива неком од доминантних наратива, као што је на пример комунизам алтернатива фашизму, социјализам капитализму, или либерализам социјалдемократији, већ оне – макар начелно – почивају на трансидеолошким основама, које се принципијено супротстављају легитимизованом политичко-идеолошком систему новијих времена.

Подразумева се да нису сви дискурси који заступају идеју и праксу парадигматских алтернатива на цивилизацијском нивоу теорије завере. Теорије завере у том смислу имају своје специфичне традиције, типологије, генеалогије и појмовну апаратуру, и подразумевају идеју постојања тајних и нетранспаретних центара моћи које, у складу за унапред осмишљеним циљевима и рукоповодећи се пре свега методама манипулације и инфилтрације у легитимне структуре моћи, усмеравају токове историје са претензијама према читавом човечанству, па у неким случајевима и читавом космосу или целокупној стварности.

ПЕЖОРАТИВАН ТЕРМИН
„Теорије завере” је у првом реду пежоративан термин који су осмислили њихови противници са тежњом за дискредитацијом и дисквалификацијом стварних или наводних заступника одређених теорија. У политичкој историји је неоспорно постојање бројних завера, и то нико не негира, с тим што званична историографија оспорава постојање глобалних и дугорочних завера усмерених ка остварењу врло конкретних циљева глобалног досега. Такође, није ни свако историцистичко тумачење светске историје – или на пример марксистичко тумачење историје као борбе класа – теорија завере, пошто не подразумева постојање конкретно одредивог центра моћи који дугорочно и у континуитету тајним средствима утицаја руководи глобалним процесима.

Теорија завере је, дакле, пре свега она интерпретација стварности која је означена као таква од стране доминантних господара дискурса у нашој историјској епохи. Теоријама завере су означаване искључиво онакве конспиролошке интерпретације које су се начелно и парадигматски супротстављале доиминантном току развоја историје после Француске револуције, умереном ка демократизацији, модернизацији, либерализацији и слично, а никако све интерпретације које се служе манипулативним и поједностављаним средствима у тумачењу сложених друштвено-политичких и историјаких процеса,. То не значи да све теорије завере на једнак начин гледају на историјске догађаје и процесе, па и на узроке и праксу поменуте Француске револуције. Али може се рећи да конспирологија своје корене има у покушају трагања за узроцима, носиоцима и инспираторима Француске револуције, које је означила крај традиционалног политичког и вредносног поредка у (првобитно Западној, романо-германској) Европи.

Теорије завере темељну промену поретка и смену елита не интерпретирају са становишта дугорочних историјских процеса са економским и политичким имликацијама, већ као заверу у основи малобројне елите чији интереси почивају на тајним, иницијацијски стицаним и генерацијама наслеђиваним знањима и праксама, и која је искористила погодан тренутак за свој, макар и делимичан или поступан, тријумф.

Други замах теоријама завере дало је оснивање Сједињених Америчких Држава, које су схваћене као живи експеримент нових трансидеолошких снага, уједно и као покушај изградње друштва на новим (нетрадицијским) основама, и као база за глобално ширење таквих концепција.

Све до половине двадесетог века, најдоминантније теорије завере су као главне носиоце претпостављене завере означавали Јевреје, ционисте или тајна друштва попут масона и илумината, неретко их поистовећујући, што је умногоме зависло од конфесионалне и идеолошке опредељености креатора одређене конспиролошке тезе. У двадесетом веку, посебно у Америци, конспиролошке теорије се све отвореније стављају у службу одбране капитализма и активно су коришћене као део пропаганде нацистичких, па и конзертавивних кругова у Европи, укључујући и улогу такозваних белих Руса у њиховом ширењу и популаризацији.

СТИГМАТИЗАЦИЈА КОНЗЕРВАТИВАЦА
Овде треба скренути пажњи на неколико детаља. Неспорно је да су аутори попут Генона, Еволе или Шпенглера извршили значајан утицај на неке од теорија завере, што је од „либералних“ опонената искоришћено како би свака мисао са потенцијалима парадигматске алтернативе постојећем глобалном поретку и вредностима на којима почива, нарочито она која су засноване на традиционалистичким и/или конзервативним основама, била оспорена као теорија завере, са обавезним пежоративним предзнаком. То је важило и за интерпретације одређених историјских догађаја – попут, на пример, Октобарске револуције – које су одступале од академски и идеолошко верификованих интерпретација.

Такође, теорије завере су неспорно феномен модерног доба, у основи везан за западну цивилизацију, али у многоме настао као одговор на изазове модернизације, од њеног потпуног оспоравања, до оспоравања неких од њених аспеката, у чему и јесте највећа разлика између, на пример, традиционалистичких с једне и либертаријанских застпупника теорије завере с друге стране, што између осталог говори да у пракси идеолошка опредељења итекако мотивишу настанак и популаризацију теорија завере.

После Другог светског рада теорије завере добијају нови замах, обележен доминацијом САД, развојем технологије укључујући и комуникационо-информациону, свемирског програма, НЛО-маније, контекста Хладног рата и, што је веома важно, сведочењем званичника – попут председника САД Ајзенхауера и Кенедија – о постојању нетранспартених центара моћи који управљају Америком. Убиство председника Кенедија и узроци и последице 1968. године такође постају значајан топос у конспиролошком универзуму, као и каснија научна истраживања која отварају пут ка могућности развоја човека и човечанства у смеру транс или постхуманизма.

У последње време, приметан је још недовољно уочен тренд циљане нормализације и легитимизације конспиролошких теорија, као последица јачања конкурената САД на глобалном плану, као и преобликовања елита у самој Америци. Руска Федерација себе не поставља само као економског и политичког конкурента САД и Европи, већ и као цивилизацијског конкурента или чак алтернативу, и у том смислу одређене конспиролошке елементе активно укључује у своје пропагандно деловање не само против америчког политичко-идеолошког система, него и његових дубљих, у основи цивилизацијских основа.

Деловање Доналда Трампа и кругова који га подржавају такође се користи елементима конспиролошких теорија у циљу оспоравања такозваних либералних елита. Структура и језик теорија завере се одлично уклапа у тежње савремених медија ка максималном поједностављивању, спознајним и вредносним дихотомијама и афективности у представљању и анализи друштвених и других феномена.

Дакле, пре свега, теорија завере је текст који је креиран од стране конкретних појединаца и интересних група са одређеним циљевима и намерама. Чињеница да је теорија завере у основи текст (а текст значи ткање) подразумева и да она може да се аналитички „расплете“, односно протумачи, уз обавезну свест о контексту у ком је настала, традицију на коју се ослања и претпостављене намере њених креатора.

ДАХ СЛОБОДЕ
Када је у питању улога различитих центара моћи у производњи и дистрибуцији теорија завере она можа бити двојака: 1) центри моћи као господари дикурса који имају мандат од стране доминантних елита да неку од интерпретација стварности означе као теорију завере; 2) центри моћи могу креирати теорије завере, и то из два разлога – а) како би их усмерили директно против сопствених конкурената, означавајући их као протагонисте завере, и б) да би их приписали сопственим конкурентима у циљу њихове дискредитације у академској, политичкој и широј јавности.

У том смислу, теорије завере не треба узимати олако, јер иза њих се крију намере и циљевих одређених центара моћи, који су, вештим интерпретативним приступима, итекако подложни анализи и разумевању. Такође, не треба теоријама завере, којима се по дефиницији приписује спознајни и вредности дефицит, сматрати само оне које су од господара дискурса означене као такве. Другим речима, треба размотрити да ли нека интерпретација означена као теорија завере заиста то и представља, или има известан потенцијал истинитости, макар и у смислу анализе подтекста. Исто тако, истој строгости у просецу интерпретације и вредновања треба подвргнути интерпретације „званично“ означене као теорије завере и оне које су означене као легитимне и пожељне. У основи, због улоге које теорије завере имају у текућим хибридним ратовима, са највећом озбиљношћу треба приступити њиховој анализи, као и анализи свих доминантних стратегија инетрпретације стварности, што захтева озбиљно унапређење у техникама анализе текста у односу на оне коју поседује већина данашње академске елите.

За оне који су вољни да осмишљавају парадигматске алтернативе постојећем поретку ове анализе су такође важне, између осталог и како не би подлегли сиренском зову образаца на којима почива теорија завере, а које лако превиде сложеност стварности и улогу човека у њој, како оног „малог и обичног“, тако и оног који би могао бити способан да иницира одређене промене. У том смислу је подједнака опасност од пасивизације и одустајања од жеље за променом и вере у могућност појединца да нешто промени, као и од претварања појединаца у статистичке узорке, који лако могу бити жртвовани у вихору историје или обрачуна са скривеним моћницима овог света.

А о нужности сваког пријатеља слободе да се ослободи страха од дискредитације од стране моћника не треба ни да говоримо, јер она се подразумева. Али само уколико поседује адакватна оруђа за борбу, укључујући способност да анализира туђе и да ствара своје текстове и интерпретације, из којих ће многи – што више њих – моћи да осете дах слободе, и да их претворе у делање.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард

Извор Нови Стандард