Хронични замор не може да се излечи спавањем

Болови у мишићима, продужена летаргија, ниска енергија, несаница и апатија, само су неки од симптома синдрома хроничног замора. Овај проблем је често праћен психосоцијалним тегобама попут депресије, анксиозности, породичних конфликата. У екстремним случајевима доводи до такозваног синдрома изгарања. Према америчким епидемиолошким подацима, синдром хроничног замора постоји код око 836.000 до два милиона Американаца, али оно што је најважније јесте да још 90 посто пацијената са истим тегобама није официјелно добило „шифру” те болести.

Како истиче професор др Бранислав Миловановић, председник Удружења за неурокардиологију Србије, узроци овог стања су недовољно познати. Код пацијената могу да се јаве и симптоми попут болова у мишићима и зглобовима, когнитивних сметњи, хроничне, понекад веома тешке менталне и физичке исцрпљености, које се појављују код до тада здравих и активних особа. Научници сматрају да су фактори који доприносе развоју овог синдрома инфективни агенси, ослабљени имунолошки састав, стрес, генетика и хормонална неравнотежа.

̶ Иако се проблем понекад може развити након вирусне инфекције, није пронађено да га једна врста инфекције узрокује. Дијагноза се поставља на основу већег броја карактеристика, од којих је најчешћа тешка ментална и физичка исцрпљеност која се погоршава напором, а траје најмање шест месеци. Сви дијагностички критеријуми захтевају да симптоми нису узроковани ниједним другим медицинским стањем. Пацијенти који болују од овог синдрома могу се жалити и на друге симптоме, као што су мишићна слабост, когнитивна дисфункција, имунолошка преосетљивост, ортостатска нетолеранција, пробавне сметње, депресија, слаб имунолошки одговор, срчане и респираторне сметње. У већини случајева почиње изненада. Ипак, ни тачна заступљеност, нити праве улоге инфекције и стреса у развоју синдрома још нису познате ̶ каже др Миловановић, који се бави овом проблематиком две деценије.

Доказани су различити потенцијални ризични фактори развоја овог проблема, али још недостаје коначан доказ који би био употребљив за лекаре.

Најчешћи дијагностички критеријум проблема и дефиниција која се користи за истраживачке и клиничке сврхе захтева да су два критеријума задовољена. То су нова појава необјашњивог телесног умора независног од напора, који се одмором битно не поправља, па који узрокује знатно смањење ранијег нивоа активности, као и да особа има четири или више од симптома дуже од шест месеци као што су оштећено памћење или концентрација, опште лоше осећање, малаксалост након напора, при чему физички или ментални напори узрокују екстремну, продужену исцрпљеност и лоше осећање, сан који не доноси одмор нити освежење, мишићни бол, бол у више зглобова, главобоља нове врсте или јачег интензитета, упале грла, честе или понављајуће, болно осетљиви лимфни чворови (на врату или под пазухом).

̶ Функционални капацитет оболелих веома се разликује од особе до особе. Док неки болесници воде релативно нормалне животе, остали су везани за кревет и неспособни да брину за себе. Више од половине оболелих неспособно је за рад, а готово две трећине због своје болести има смањену радну способност. Више од половине оболелих је на боловању, а мање од петине ради пуно радно време. Нажалост, не постоји лек или „брзо поправљање” који би помогао вратити стање равнотеже унутар аутономног нервног система који би могао олакшати неке од симптома. До потпуног оздрављења долази у само пет до десет одсто случајева. Не постоје лекови за лечење овог проблема ̶ појашњава др Миловановић.

Оболелима се препоручују промене животних навика и корекција исхране (узимање пробиотика, животињских протеина, есенцијалних уља омега 3 и 6 која се налазе у масној риби, авокаду, маслиновом уљу, орашастим плодовима) јер се сматра да смањују претерану активност симпатичког нервног система и стимулишу нерв вагус. Такође треба обезбедити довољан унос Бе витамина, калцијума, магнезијума, цинка, витамина Це, али и физикалну терапију, антидепресиве, аналгетике и дозирану физичку активност.

̶ Многе студије откриле су да постоји поремећај аутономног нервног система, то јест неравнотежа код пацијената са овим синдромом. Већина аутора је сагласна да су поремећаји аутономног нервног система присутни код чак 90 посто пацијената и практично представљају главни патофизиолошки показатељ шта је у позадини овог тешког обољења и колики је степен поремећаја. Нажалост, центри за тестирање функције аутономног нервног система врло су ретки и захтевају високо софистицирану опрему и обученост кадра ̶ наглашава наш саговорник и додаје да лекари и грађани код нас нису довољно упознати са чињеницом да је овакав синдром уопште присутан.

Иако се данас у целом свету обележава дан борбе против овог синдрома, због пандемије ковида 19 сви стручни скупови су отказани, а пацијенти са синдромом хроничног замора сврстани су у ризичну групу за добијање ковида 19, због чега им је препоручено да и даље примењују све превентивне мере.

Аутор: Данијела Давидов-Кесар / Политика