Кокетирање хрватских председника

Првомајски медијски догађај у региону свакако је био када је хрватски председник Зоран Милановић напустио скуп у Окучанима поводом годишњице акције „Бљесак” због тога што су неки од учесника у протоколу носили црне мајице са ознакама ХОС-а и исписаним усташким поздравом „За дом спремни”.

Не памтим да је председник било које друге државе напустио скуп који организује његова држава и то за време интонирања државне химне. Нисам прочитао или чуо ни да се нешто слично десило било где и било када. Због тога би овај догађај, поред политичког, могао да има и значај за Хрвате у процесу суочавања с прошлошћу, која није далеко одмакла. А има ли и за регион, односно за хрватско-српске односе и однос службене Хрватске према ближим и даљњим историјским догађајима?

Милановић није ново лице на политичкој сцени Хрватске, као што су били његови предходници Колинда Грабар Китаровић и Иво Јосиповић. Наиме, поред тога што је био председник СДП-а, једне од две најјаче политичке странке у Хрватској, био је и председник хрватске владе (2012–2016). Милановић се и до сада сврставао у антифашисте, осим у предизборној парламентарној кампањи 2016, када се почео хвалити дедом усташом. Те изборе је изгубио, а деду усташу му нису нашли ни до данас.

Милановић и није први председник „модерне Хрватске” који је кокетирао с усташтвом. И први председник „модерне” Хрватске Фрањо Туђман од Титовог генерала и антифашисте преобратио се у фашисту, о чему сведоче његове речи изговорене у априлу 1990. на предизборном скупу у Дубрави: „Сретан сам да ми жена није Жидовка ни Српкиња”. Посећивао је усташе и њихове потомке по свету, омогућио им повратак у Хрватску, уводио је у хрватски службени језик речи из периода НДХ, вратио валуту и толерисао употребу амблема из тог времена, као што су грб с почетним белим пољем на шаховници и поздрав „За дом спремни”, које су користили припадници ХОС-а („хрватске обрамбене снаге”), због којег је Милановић напустио скуп у Окучанима. Све му је то било потребно да би помирио усташе и партизане и да би их хомогенизовао у борби против „српског агресора”.

И Месић је, пре него што је постао председник хрватске државе (пре тога је био председник хрватске владе, председник Председништва СФРЈ и председник Сабора), „кокетирао” с усташама. Једна од његових највише експлоатисаних изјава је она коју је дао 1992. у Аустралији: „Ми немамо пред ким што клечати! Ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. априла, кад су нам силе Осовине признале хрватску државу и победили смо јер смо се нашли после рата, опет с победницима, за побједничким столом.”

Разлог због којег је тако говорио, Месић је много касније овако појаснио: „Не можете од усташа и њихових потомака тражити паре и истовремено говорити против НДХ”.

Осим кокетирања са усташтвом, заједничко свој тројици поменутих председника је и то што су се накнадно одрицали тог кокетирања.

Тако је Туђман још 1992, у емисији Романа Болковића о ХОС-у и усташким симболима, говорио (мислио?): „Ја знам да је међу тим младићима било и хрватских фанатика, хрватских људи који су имали хрватске идеале, али зачуђујуће је да наседају онима који им облаче црне кошуље и фашистичке ознаке из изгубљеног Другог свјетског рата. Што би било од Немачке да се наставила на црнокошуљашким и смеђекошуљашким традицијама?”

Месић је на месту председника „изгурао” оба мандата, колико је по Уставу и могао. Након тога се политички профилисао као велики антифашиста, о чему сведочи и ова изјава: „Комунизам и социјализам нису физички ликвидирали људе на основу расне и националне припадности, а фашизам јесте, и то ћу упорно понављати докле год сам жив, и никаква диплома никоме не даје право да младима говори како су фашизам и комунизам исто” . Овако је говорио 2014. на скупу антифашистичких бораца и њихових млађих антифашистичких следбеника у Кућибрегу (на словеначко-хрватској граници), где је наступао као почасни председник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске. На ту функцију дао је оставку крајем јануара 2017, након емитовања снимака његових говора из почетка деведесетих, у којима усташки логор у Јасеновцу назива радним логором, уз објашњење да је тада износио ставове ХДЗ-а, а не своје.

Документационо-информациони центар „Веритас
Саво Штрбац