Патријарх, Вучић и предизборна кампања

1

Мило, Патријарх Иринеј, Вучић (фотомонтажа) – Извор: Рас Србија

У популарној серији „Камионџије“, сваки пут када легендарни Чкаља, то јест Јаре, западне у неки проблем или незгодну ситуацију, он карактеристичним гласом завапи: „Пајооо, Пајооо!“ Павле Вуисић му, наравно, притекне у помоћ и реши проблем.

Протеклих осам година међусобни однос председника Вучића и патријарха Иринеја врло често подсећа на такве сцене.

Сваки пут, а готово увек је то усред предизборне кампање, када Вучићу треба да поправи рејтинг, а по налогу маркетиншких стручњака, он с терасе Председништва позива патријарха упомоћ, а овај се брже боље створи на Андрићевом венцу, где их већ чекају спремне камере и написане изјаве за јавност. Тако је било и овог пута, на закаснелој конференцији за медије поводом хапшења владике Јоаникија и осморице свештеника у Никшићу.

И сада су биле јасно подељене улоге: Вучић је бираним речима, пажљиво водећи рачуна да ниједном не спомене свог пријатеља Мила, изразио забринутост, осврнуо се на предстојећи попис у Црној Гори и, наравно, обећао новац за српске институције тамо, а и за завршетак изградње Храма Светог Саве, по ко зна који пут.

Патријарх се меланхолично присетио да је Србима у Црној Гори било лакше и под османском влашћу, и под комунистима, и под усташком власти у НДХ и искористио прилику да замоли Вучића, носиоца Ордена Светог Саве, да заштити Србе, што овоме никад није тешко, јер осим њега нико други о Србима ни не брине, ма где они живели – у Србији, региону или дијаспори. Зато га је, по патријарховим речима, сам Бог нама и послао.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Скромни, као и увек, највећи међу Србима рече да ће увек бити уз свој народ и да неће дозволити нове Олује и прогоне српског живља на балканским просторима. Обојица у тих пар минута аболираше и усташки геноцид у НДХ, страдања неколико стотина хиљада Срба, Јевреја, Рома, као и акцију етничког чишћења 1995. године, када је протерано још неколико стотина хиљада Срба из Хрватске. Изједначавање ових злочина с положајем Срба у Црној Гори, који заиста јесте тежак, у најмању руку је нељудски према свим жртвама и потомцима страдалих у овим трагичним догађајима.

Вучић то ради свесно како би у изборној години помогао себи, али и свом старијем брату Милу Ђукановићу, дајући му оправдање да оптужује Србију и Српску православну цркву за некакву удружену заверу против црногорске државе.

Питање је зашто патријарх Иринеј пристаје да буде део Вучићеве предизборне кампање и (не)свесно му помогне у њој. Да ли је свестан да оваквим изјавама ствара проблем верницима Митрополије црногорско-приморске и епархијама СПЦ у Црној Гори, који се изјашњавају и као Срби, и као Црногорци?

Тај верски и национални идентитет је недељив и управо у том јединству Срба и Црногораца, уз мудро духовно вођство митрополита Амфилохија, владика Јоаникија, Димитрија, Методија и Атанасија и свештенства, и јесте снага величанствених литија, до сада невиђеног облика грађанских протеста против неуставног и антицивилизацијског Закона о верским слободама.

Прочитајте још:  Руски експерт: Хрватска кажњава Србију због пријатељства са Русијом

Проблем у Црној Гори је наднационалан, то је питање основних грађанских права на имовину и слободу вероисповести и баш зато чуди како Његова светост то не види и не разуме, већ поделама на Србе и Црногорце помаже Милу Ђукановићу, пошто се баш на тим поделама и сукобима и заснива његова владавина.

Док патријарх сваки Вучићев позив упомоћ чује и види, чудно је како протеклих осам година није чуо ни видео много важније ствари:

Тако, рецимо, није чуо да је Вучић Бриселским споразумом 2013. године дефакто признао Космет, већ га је довео да издају представи и покуша да оправда Сабору СПЦ. Касније га је, у јеку Вучићевог плана о разграничењу и подели Космета, бодрио речима да се бори као лав, па га још и одликовао и поново позвао да буде гост на Сабору СПЦ и поред отвореног противљења великог броја епископа.

Патријарх Иринеј очигледно не види или свесно жмури на чињеницу да је свако од владика, свештеника или монаха који се успротивио невиђеном Вучићевом плану о разграничењу и подели, а голим оком видљивој издаји, био од стране режимских медија черечен, сатанизован и оклеветан. Примери митрополита Амфилохија, владика Теодосија, Григорија, Максима, Иринеја Добријевића или Атанасија, као и игумана Саве Јањића то доказују.

Најагресивнији у овим нападима је Вучићева десна рука, Никола Селаковић, који је уједно и вођа неформалне групе која управља СПЦ, а коју, осим њега, чине још патријархов викарни владика и свемоћни лични секретар Његове светости.

Не постоје примери у модерној историји СПЦ да се једна страначко-интересна групација тако брутално мешала у унутрашње ствари једне од најважнијих институција српског народа.

Његова светост не чује и не види апеле потписане од стране десетине најугледнијих епископа за ванредним одржавањем Сабора о Косову и Метохији још од 2018. године, као и апел Епископског савета у Црној Гори за одржавањем истог о положају наше Цркве у Црној Гори. Такво понашање патријарха Иринеја не изненађује, пошто он већ годинама не сазива ни обавезан према канонима други јесењи Сабор, чиме је фактички узурпирао право на њихово сазивање.

Његова светост не види и не чита писма умировљеног владике Атанасија Јевтића, који га јавно упозорава да подршком Вучићу он заправо подржава издају Србије и Космета.

Далеко му је, не види и не чује ништа о дешавањима на Богословском факултету, мада у некима лично учествује: од смене декана до отпуштања угледних професора и прогона владике Максима.

Више од годину дана патријарх српски не види и не разуме више десетина хиљада људи који шетају Београдом, а стотине хиљада њих по целој Србији, већ им је из Ниша поручио да протести радују непријатеље Србије.

Прочитајте још:  „Београдска операција“ као изазов за размишљање

Од пуно обавеза није стигао да прочита, покуша да разуме или, не дај Боже, прими представнике српске опозиције и народа и да од њих чује разлоге за незадовољство, као и њихову забринутост за дешавања на Косову и Метохији.

Уручује орден разним недостојним људима, од ЈУЛ-овца Вулина до информеровца Вучићевића, прима у посету свакакве Ристичевиће и Шешеље, али зато не види да двојица посланика, стварно верујућа човека, родитеља вишедетних породица десет дана штрајкују глађу и траже његово посредовање у циљу смиривања напетости у друштву. Уместо тога, он се руга том чину и вређа Бошка Обрадовића, човека који је због блискости Цркви, управо од непријатеља Цркве етикетиран као фашиста, љотићевац и клеронационалиста.

И поред одлуке Синода да уз поштовање мера заштите Цркве за Васкрс буду отворене, он у телефонском разговору с Вучићем мења ту одлуку, иако на то нема право, и оставља на цедилу свог највернијег и једног од најутицајнијих епископа, Иринеја бачког, који и поред забране храбро позива народ и одржава литургије за Васкрс.

По први пут у историји су храмови СПЦ на најрадоснији хришћански празник одлуком Александра Вучића и патријарха Иринеја биле затворене за верни народ.

Његова светост не види огромно незадовољство међу епископима и верницима што је за премијера Србије Вучић поставио Ану Брнабић.

Он то понижење не да не види, већ се и фотографише са њим, прима га у Патријаршији, седи поред њега на пријемима, а да понижење буде још веће, са задовољством од њега прима новац за изградњу Храма Светог Саве. А кад је новац у питању, не постоји превелико понижење.

Иринеј не види да је Србија заробљена земља којом владају мафија и нарко-картели. Да је то земља сиромашних, уплашених и понижених људи, земља у којој су сва блага распродата у бесцење.

Не види да су највећи пријатељи носиоца ордена Светог Саве Тачи, Харадинај, Блер, Шредер, Клинтон, Ердоган, Рама, Орбан, Мило… све сами српски пријатељи.

Патријарх српски не види и не примећује да се Србија празни, да у њој нема слободе и правде. Да свако ко се супротстави владајућем режиму буде проказан у медијима и проглашен за непријатеља, без обзира да ли је интелектуалац, политичар или уметник.

Не види да нас је сваке године за 100.000 људи мање, а да је оно народа што је остало под сталним ударом Задруга, Парова и Фарми које пропагирају насиље и неморал.

Није му познато да је у Србији укинута демократија јер нема слободних избора, да се читава земља претворила у ријалити.

Тужна је чињеница да не види да су цркве у Србији празне, а да су породичне и традиционалне вредности, које би Црква требало да чува и негује, извргнуте руглу.

Прочитајте још:  Вучић: Резолуција 1244 је тежак документ за нас, плашим се да решења за Kосово нема

Пита ли Иринеј некад Вучића зашто за осам година апсолутне власти никада није званично посетио Црну Гору, а био је безброј пута у Албанији?

Да ли му је икада затражио објашњење шта је хтео да каже изјавом да је црногорска црква и де факто и де јуре била аутокефална и пре проглашења независности 2006. године?

Како то да је у време „најбољих односа Србије и Црне Горе у историји“, како их дефинишу Вучић и Ђукановић, положај Срба у овој земљи најгори у региону? Зашто ни по једном питању Црној Гори никада није упућена ниједна протестна нота?

Може бити да Његова светост не зна, а можда и свесно превиђа чињеницу да је Вучић дошао на власт захваљујући свестраној новчаној и логистичкој подршци Мила Ђукановића.

Зато овим путем молим патријарха српског да више не тражи од Вучића да штити интересе Срба у Црној Гори. Историја је показала да тамо где је ова радикалско-јуловска клика бранила наш народ – њега више нема.

Можда патријарху није јасно да је Вучић баш по узору на Мила Ђукановића уништио све институције, заробио Србију и од ње направио приватну државу којом владају он, брат, кумови и породица (као у Црној Гори). Они су копирајући један другог створили друштва без закона и правде, а повезују их и криминалне везе, заједнички послови, саветници, Тони Блер и Беба Поповић, Арапи који су преко Мила дошли у Србију где наводно зидају Београд на води, мафијашки кланови који су сигурну кућу нашли на асфалту Београда и овде успоставили седишта Шкаљарског и Кавчанског клана и, коначно, то што се Црном Гором, као и Србијом, влада лажима и бесмисленом, али и веома опасном пропагандом.

По узору на Вучића, који уз подршку Иринеја од СПЦ покушава да створи партијску СНС-цркву, Мило Ђукановић, последњи комунистички диктатор у Европи, најавом о формирању неке нове „црногорске“ (читај, партијске-ДПС) цркве покушава да уради исто у Црној Гори.

Често се чује да иза овакве подршке Његове светости Вучићу стоји обећани новац за завршетак Храма Светог Саве.

Наравно да је историјски важно да се тај храм заврши, али ако је цена покушај да се СПЦ претвори у партијску цркву Српске напредне странке на челу с патријархом Иринејем, онда је та цена превисока и нико частан не би требало да је плати.

Сви ми, верујући људи, део смо Цркве и подједнако као и патријарх сносимо одговорност за историјски тренутак у којем се као народ и држава налазимо.

Аутор је бивши секретар Државног савета за Србе у региону (2008-2012)

Млађан Ђорђевић

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

1 утисак на “Патријарх, Вучић и предизборна кампања

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *