Отворено писмо Бошку Обрадовићу преседнику Двери од бивших, садашњих и будућих сабораца (одговор на његово отворено писмо)

Бошко Обрадовић (Фото: Јутјуб)

Разобличити превару, лаж и лицемерје или бар неки њен сегмент, колико перцепција, искуство, проницљивост и расуђивање дозвољава, представља право, обавезу и дужност сваког часног, мислећег и слободоумног човека.

А како већ и врапци знају да не ваља систем, светске организације, корпорације, банке, власт и опозиција, овде ћемо покушати да демистификујемо проблем у идеји која је имала добре поставке али се претворила у оно што против чега се борила. Један светосавски патриотски покрет – Двери, који се претворио у Филијалу Ђиласових холдинг корпорација.

Бошко Обрадовић, поштени момак из села Вранића код Чачка, дипломирани филолог, са краткотрајним библиотекарским стажом у тој бранши, нажалост се показао као школски пример просечног српског политичара… Тачније показао је недоследност, непринципијелност и мековратост. Наиме, многе српске патриоте имају комплекс ниже вредности пред глобалистима: другосрбијанцима, либералима и салонским квазиелитама, који су их увек сматрали за масне гибаничаре, паланчане и провинцијалце, затуцане вернике, ретроградне снаге, мрачне националисте, хомофобе и кољаче. А многа браћа, негде у дубини душе, одувек желе да буду део тог света, у коме никада нису имали прођу, већ напротив, презир, подсмех и понижавање. Али, не лези враже, мало тапшања по рамену, пар коверата у џеп, ташна, машна и оделце, кабинет пиво у Савамали, коктел на речном броду и културни код је промењен.

Пацификовали су национализам, каналисали светосавље, пицнули имиџ, налицкали реторику и … Звезда је рођена. Јавни дискурс је опет политички коректан и прихватљив.. А од неких постулата не сме се одступити ни јоту, ако о некој озбиљности и доследности у истини уопште причамо.

Гордост увек заслепљује, како у личном, тако и у политичком животу – а једном када нам одузме вид и претвори нас у слепца, вуче нас кроз блато и смрад, да би нас на крају гурнула у јаму очајања, у стање безизлазности. Тада сви виде наше жалосно стање, а ми који смо лишени вида га само осећамо. Право покајање и преумљење најтежи су управо у стањима гордости или очајања, управо због тог духовног слепила. Очајање је стање жаљења за временом горде узвишености, а не покајање због упада у гордост. То је ситуација када неки пијанац, наркоман или особа која се распада од сифилиса држи моралне придике у стилу: „не радите те ствари, јер видите како је мени“. Изјава је наравно тачна, али је и неумесна, јер је само стање у ком се такав човек налази већ „живо сведочанство“ последица пада.

Да ли је у оваквом стању могуће озбиљно тврдити да смо све време остали доследни некаквом почетном узвишеном идеалу иако смо „мало“ свратили у бордел и „случајно“ се заразили. Тај наш чин не значи суштинско него „тактичко“ скретање, а наша борба је остала „иста“, више од две деценије.

Ондашња теза је била борба против другосрбијанаца – а сада је савез са другосрбијанцима; Ондашња теза је била против NATO/EU и мешања сличних страних фактора у наш живот – сада, то су отворени позиви истом том страном фактору да нас доведе на власт; Ондашња теза је била да „ови оду, а да се они не врате“ – а сада делује да је ипак могућ договор са било ким ко жели да се договара.

Ондашња теза је била породичне вредности – а сада, то је „гарантовање права“ LGBTQ заједницама, притом без било какве ограде у односу на, рецимо, њихова евентуална брачна права… Ове и многе сличне аберација би могле да се назову „макијавелизмом“, да Макијавели није описивао принципе успешног владања, уместо опортунистичке превртљивости. Нису проблем „жути“ који су остали доследни самима себи и својој другосрбијанштини, „плави“ који су и настали као личноинтересно предузеће лишено било какве идеологије или „црвени“ који су превртљивост претворили у уметност – проблем је у онима који су кренули од идеја Збора, преко четништва у „режији“ Бошка Радоњића, затим некаквог ДСС, а затим и ДС сателита, савеза са ДЈБ (из његове неолибералне, а не садашње „суверенистичке“ фазе), да би коначно стигли на позицију оног дела другосрбијанаца који бојкотује изборе (формално из принципа, а суштински зато што не може да их одгоди ни силом ни „строгим постом“) и правдања пред другосрбијанцима који излазе на изборе (Србијанка и ПСГ).

Најзад, све то „није битно“, јер смо и даље „политичко крило националне српске опције“? А ко то, конкретно? Колико је сабораца из 1999. или 2000. године и данас у овом „про-лајф покрету америчког система вредности“? Колико људи који су га градили и подржавали у њему данас препознаје изворне принципе? Уколико је идеологија покрета за двадесет и једну годину остала непромењена, која од неколико промењених идеологија је у питању? Где су оснивачи (осим једног или, евентуално, двојице) и где су ти изворни принципи?

Ава Јустин Поповић у чланку „Светосавско свештенство и политичке партије“ пише: „Не повијајте се по ветру разних саблажњивих модернизама, већ непоколебљиво стајати уз народне светосавске идеале и светиње.“

У овом контексту, Двери, а тачније Бошко, испали су проблем зато што су по цену цепања покрета дали свој национални легитимитет другосрбијанцима. Мржња према Вучићу, какав год да је, не може да оправда сарадњу са другосрбијанцима против њега. Сада је реално ситуација таква да је део другосрбијанаца уз Вучића, а други део другосрбијанског табора уз Ђиласа и бојкот. То нам саопштава да је реч о две стране исте медаље и да је неопходна трећа опција, мимо ова два табора. Двери су имале шансу да буду та трећа опција, али је Бошко донео одлуку да их стави у функцију Ђиласовог табора и по цену самоуништења.

У чему је смисао реченице са самог почетка Псалтира да је „блажен муж који не иде на веће безбожника“? Уколико желимо да православну духовност унесемо у политику, да ли онда ово упозорење божанског псалмопојца има некакву „тежину“? Имају ли тежину Христове речи да „светлост и тама немају заједницу“? Да ли Христова одбијања искушења којима га је Сатана подвргавао у пустињи могу да буду примењена у политици која би хтела да буде хришћанска? Коначно, ако све то не помаже, шта је онда са народном изреком да „ко с Ђаволом тикве сади, о главу му се лупају“?

Све ово нас наводи на мисао да би ипак политиком требало да се баве остварени људи, материјално, професионално, каријерно, мужевно, животно и породично. А не да му политика буде средство ухлебљења, лечење комплекса, неостварених амбиција и каријере, личне сујете, воље за моћи, влашћу и положајем. Управо, да не би дошло до оваквог политичког и идеолошког салто-мортале.

Сетимо се Уругвајског председника Мухике, најскромнијег државника на свету, који 90% плате даје у добротворне сврхе, који живи у малој кући на селу и вози се најобичнијим аутомобилом. То је пример карактера, доследности и достојности бављења општом ствари. Мухика је сходно својим социјалистичким уверењима, постигао идеал,антиглобалистичког комунизма народа Јужне Америке, а замислите колико је величанствен идеал једног претендента на владара са православним начелима, не само одрицања од материјалних користи због отаџбине, него одрицања и од своје воље, па и самог живота, ако је то потребно. Али у првом реду не сме бити поткупљив.

Онај ко жели бити први, служиће свима и жртвоваће се за све.
А политичар Бошко се претворио у „малог Вучића“. Осион, дрзак, самоуверен, опортун, утилитаран, демагог, прилагођава реторику, често претенциозан, мегаломанских захтева, препотентних очекивања, одрицања од почетних начела, транформисан од националисте до грађанисте ( Мисионарско писмо 74 владике Николаја о политичком моралу: …Нисмо ли често слушали из уста народних овакав суд о некоме: Зар ти мислиш да он говори истину? Не он само политизира), лидер који се окружио само онима који му климају главом, очистио странку од јаких личности, свако ко се супроставио и имао другачије мишљење више није део извршног сектора партије, није чак део ни чланства (А велики Франц Кафка каже да је један идиот, један идиот, да су два идиота, два идиота, а да је десет хиљада идиота политичка странка) те Бошко али услед недостатка идеје, програма, препознавања политичких прилика, често склон ексцесима, који наводно би требало да прикажу пожртвованост и борбу, али више подсећају на потез очајника, стагнирање и дугогодишње тапкање у месту, ослабљење подршке народа и чланства, недораслост политичком тренутку, амбициозно слепилу, неспособности за промене и недовољном потенцијалу за велике задатке. А био је дечко који обећава…

Мислим да Двери 1999. године никако нису биле Бошков „соло пројекат“, тако да је он један од покретача, али свакако не и творац, тада једне од ретких која се у одређеном смислу супротстављала ОТПОР-у. Опстајање између свемоћног ЈУЛ-а и растућег ОТПОР-а у тим годинама, помало ме подсећа и на садашњу ситуацију у држави – не желиш да подржаваш брљотине режима, али још мање можеш да подржиш призивање у помоћ страног фактора, који би те довео на власт уместо тога трулог и корумпираног режима. То је ситуација у којој су сви избори лоши. У том смислу, Бошкова грешка донекле може да се разуме, али никако и да се оправда, тим пре што је на њу врло конкретно био упозораван. Шта више, да би остао доследан у тој грешци, био је спреман да жртвује половину чланства покрета (и то, по мом скромном мишљењу, бољу односно принципијелну половину). Можда ми од свега, код њега данас највише смета управо то позивање на слободарске и демократске принципе, након начина на који је третирао функционере и чланство сопственог покрета, које се није слагало с њим

Сама идеја сабора, удруживања квалитетних појединаца, је у основи апостолска, хришћанска, на трагу Богомољачких покрета владике Николаја. Као и постојање једнакости у одлучивању, у којем одлуке се доносе у концензусу, попут рецимо Веће стараца у Хиландару, представља добар вид богонадахнутог управљања, брана једноумљу, деспотизму и тиранији једног човека, слогу, љубав, заједништво и јединство браће у сабрању, дакле принципи који сабирају људе, збијају редове и мире разлике, насупрот поделама, уситњавању, раздора у друштву, полтронисању, макијавелизму, сујети у структури организације. Све оно што чини једну Партију и председника Партије.

Владика Николај каже да су партије уведене да би се српски народ поделио. И да је лакше бавити се партијама, него бавити се целим српским народом.

Пробали смо са партијама и није нам ишло, штавише највеће зло је долазило од партијаша и партијских војника, који су опљачкали и уназадили ову земљу, скоро као Турци харачлије, хазијани и кабадахије. Па како онда може да се богоборачки систем мења хришћанским моралом у политици и јавном животу, тако што ћеш основати још једну партију и исто се понашати? Ти у ствари настављач континуитета партократије, једноумља, негативне селекције од 1945. године до данас. Онај ко припада Христу мисли вечну „народну мисао“, ако припада партији, духа свенародног нема у њему. А тај дух свенародни се најбоље види у мислима светитеља и интелектуалаца надахнутих Духом Светим:

Старац Тадеј напомиње да се ниједна партија не бори за српски народ.
Пупин је још 1915. године написао проглас српском народу из 1915. године, у ком између осталог каже: „ Да све личне и партијске распре предамо оном времену коме и припадају – а прошлости а садашњем времену понудимо оно што ово време од нас тражи, братску једнодушност, и жарко родољубље.“

Пајсије Светогорац каже: „Ми не смемо да припадамо политичким партијама. Најпре би требало да волимо Цркву, а затим отаџбину и да гласамо за оне који се боре за њих. Покушајте да гласате за оне људе који су спремни да пролију крв, најпре за православље, а затим за отаџбину. Нажалост, данас за чланове парламента бирамо људе мрачне и магловите прошлости.“

Иван Иљин на једном месту наводи: „Увођење партијског монопола никада и нигде неће добро донети: најбољи људи ће се повући, а најгори нагрнути у партију. Јер најбољи мисле самостално и слободно, а најгори су спремни да се прилагоде свему, само да би направили каријеру. Партијско једноумље широко отвара свакојаким глупацима, лицемерима, пробисветима и каријеристима, ниво квалитета партије опада,а на власт долазе симуланти, корумпирани људи, лопови, шпекуланти, терористи, ласкавци и издајници.“

Срећом, Двери нису и не могу да буду крај борбе за суверенитет и државотворну обнову Србије. Пре њих је постојао Образ (наравно, ту не мислим на мутантску формацију коју је водио Младен, него на оно што је било пре њега), с и у блиској будућности ће се полако, али неминовно подићи нешто много здравије него што су Двери биле у протеклој деценији (или коју годину мање).. А оно што ми свакако највише смета је да су политичке организације у Србији готово по правилу недоследне сопственим програмима и статутима (рецимо, оно срамно изгласавање уласка у СзС 2018. без кворума на ГО), што много говори о начину на који би водиле и државу ако би дошле на власт.

Не, Србији је дефинитивно потребна (чак и неопходна) организација која почива на нормалним, здравим и некомпромитованим људима, који у политику не улазе из комплекса или немаштине него из жеље да врате дуг прецима који су положили животе за своју отаџбину и дају наду потомцима да живе у сопственој држави. Од свих процеса којима је наш окупирани народ подвргнут већ више од сто година, најгоре је колективно испирање мозга које нам идентитет трује и разара наметањем материјалистичког система вредности и индукцијом безнађа и идеје да смо ми инхерентно лоши, да смо криви за све што нам се дешава и да због тога нема наде за промену.. Страни фактор и корумпиране домаће неоколонијалне структуре чине све у својој моћи да спрече окупљање баш таквих људи, али то је нешто што ће се неминовно догодити и што они више немају капацитете да спрече.

Пад Двери је њихов тријумф (мада је кривица за то највише на самим оснивачима), али и они врло добро знају да битка није готова. Најгоре по њих, они нису испунили свој задатак да овде створе неку успешну „NATO десницу“, попут „Десног сектора“ у Украјини. За тренутак су се понадали да би то могли да направе од Двери, али једино су успели да их униште у том процесу. Уосталом, организације долазе и пролазе, али људи остају, а то је најважније.

Верујем да је примена хришћанских принципа у политици итекако могућа, али да би имала смисла она мора да буде примењена у реалполитичком кључу. Такође никако не значи компромисе са суштином идеје (што мислим да се догодило са Дверима) него прилагођавање стратегије и тактике (што су они погрешно веровали да су урадили уласком у Савез за Србију, не схвативши да су тиме коначно поништили сами себе). Историја се никада не враћа уназад. Христос каже „ново вино у мехове нове“ и ту је суштина. Неке грешке је могуће исправити, али има грешака које су фаталне. По мом виђењу, на политичком хоризонту Србије полако се помаља једна нова опција, која ће бити много једноставнија и идеолошки ефикаснија од бројних претходних националних покрета. Њена централна тема биће идеја суверенизма, а око ње би требало да се окупе здраве родољубиве снаге (дакле без разних психијатријских случајева и опсенара) и то подједнако и леве и десне, и републиканске и монархистичке, и атеистичке и хришћанске, али пре свега сачињене од нормалних и некомпромитованих људи. Такве снаге сада добијају на замаху у читавој Европи и неминовно је да се то догоди и у Србији, која од пада комунизма (1989) није имала једну такву опцију. Мислим да Двери нису имале капацитет да прерасту у то и да би им боље било да су остале НВО, него што су се осакатиле , а затим и трајно обогаљиле уласком у политику.

Васељенска



3 Коментара

  1. Прави тренутак за решење које сви очекујемо. Пошто су све политичке наде пропале, време је да направимо систем без политичара.

    Укуцајте у петраживач „Шта Срби морају да ураде да би опстали“..

Постави одговор

молимо унесите свој коментар!
овде унесите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.