Док се воде страначке кампање у граду на Колубари, профит наставља сатирање сведока најславније српске историје

Како је данас Ваљево један од најзагеђенијих градова у Србији, у коме је свако дрво важно, а посебно вековне зелене површине, то би се морало учинити све да се то сачува. Насупрот томе град Ваљево, уместо интересима грађана, подлеже интересима појединаца, интересима бездушног профита.

Ни ова садашња пошаст није пробудила срца, душе, савест окорелих заљубљеника у његово величанство профит, да се спознају праве и истинске вредности поштовања славних предака, те су првом приликом, претходне суботе, правећи паузу у понедељак, када је у посети граду био министар екологије и заштите жвотне средине, а одмах потом, по старом њиховом обичају, у уторак после 15 часова, кренули да секу преостала здрава стабла у комплексу касарне 17. пука Дринске дивизије, на 2.5 ха зелене површине, која представљају украс простора поменуте касарне. Како су и раније радили без урбанистичког пројекта, без Решења а не ретко и са сумњивим решењем, то ни овог пута није било изненађење. Љубав према профиту јача је од ма каквог моралног, људског чина и љубави према свом народу, прецима, поштовању историје. Све се ради бахато, без икаквог стручног надзора, газећи по гробовима рањеника и тифусара, са жељом да се што пре уништи свако сећање на прошлост и славну српску историју.

И све се своди на већ виђено, надлежне инспекције не раде, дежурни се не јављају, сече се максимално док их киша или мрак не спрече.

И док Јеврејска заједница своја гробља и стратишта поштује, дотле се српска гробља и стратишта препродају у паркинге и тржне центре. А онда се питамо зашто нам свака генерација доживи бар по један рат.

То што племенит Грк Јанис Јанулис ни до данашњих дана не обрађује земљу где је боравила Дринска дивизија, не допире до бахате и инфериорне локалне самоуправе, која и не покушава да спречи бацање под ноге сву славну прошлост наших предака.

И док се народ у Црној Гори бори за очување светиња, овде се по стратиштима и светим местима уништавају, секу последњи трагови најчасније српске историје стабла на простору Касарне 17. пука Дринске дивизије, за коју се после нелегалног рушења, тражи ревитализација и претварање у Меморијални центар, Музеј ослободилачких ратова Србије.

Незапамћена инфериорност према богатој историји и стратишту, Првој резервној војној болници где су 1914. и 1915. год. умирали ратници и тифусари, чији су гробови још увек око и у кругу касарне, где је живот окончала и чувена сликарка, болничарка Надежда Петровић, место настанка првог војног оркестра Дринске дивизије, место где су карте ширили војводе Мишић и Степа, место обуке војника чувеног 17. пука Дринске дивизије, чијим су се људством попуњавали и други пукови, а који су се касније истицали у борбама против далеко опремљенијег непријатеља, 17. пука који је при пробоју Солунског фронта 1916. год. први избио на врх Кајмакчана, и тако стао на тло своје домовине, такође истакнутог пука и у Балканским ратовима ….

Све се баца под ноге зарад његовог величанства профита.
Намеће се питање: Да ли овде живе потомци оних славних Срба о чијем чојству и јунаштву је причао цео свет?
Чињенице говоре да – не и да како смо се ми понели према прецима тако ће потомци према нама.

Буди потомак да би био предак – то до многих очигледно не допире. Очигледно да је профит на најширем плану потпуно уништио емоције потомака из Првог светског рата што прети несагледивим последицама новог српског нараштаја.

Мила Параментић / Васељенска