КАКО ЛАБРИС УРЕЂУЈЕ СРПСКИ ШКОЛСКИ СИСТЕМ

У том је смислу кинсијевска педофилска памет, уз богату рокфелеровску финансијску подршку, дефинисала педофилију као темељ демократије, а Америчка психијатријска асоцијација (АПА), за почетак, са своје листе „поремећаја“ уклонила најпре хомосексуализам, потом и „педофилију и садизам“ и тиме их све напујдала да нам чине ово што нам чине и отворила пут њиховим захтевима да се граница „дозвољеног сексуалног односа са децом спусти на десет година и мање“ (при чему се показује да су такву одлуку у тој психијатријској асоцијацији могли донети једино педофили и садисти, а ваља очекивати да ће, у следећем „вучењу“, из њихових девијантних регистара бити искључено, рецимо, и чедоморство, посебно због сатанистичких баханалија с убијањем новорођенчади и пијењем њихове крви – за шта се специјализовао Ватикан, али и многе европске династичке и аристократске куће). При чему је занимљиво да су се Лабрис и Бранкица удружили једино око заштите „ЛГБТ-идеологије“, а заборавили на ону њихову сабраћу која „то ради“ с мртвима или животињама – са псима и крмцима, рецимо (па се „понос“ са којим то „раде“ они први зове некрофилија, а они други – зоофилија).

Бранкица ће, дакле, морати да се „службено забрине“ и за судбину некрофила и зоофила и тако ће се на њеном старању наћи употпуњен хумани генетски ексцес („ЛГБТНЗ“), тј. сви они са којима се „природа поиграла“ (народ би рекао да их је „Бог обележио“). За неке од тих „поремећаја“, наиме, упућени ће рећи да њихови носиоци „на одређеним местима имају измењен волумен коре великог мозга“, с тим што „мозгови хомосексуалаца реагују сличније мозговима педофила на стимулусе… Педофилија и хомосексуализам базирани су на сличним променама на мозгу, дакле ради се о психичким последицама можданих промена“. То, дакле, важи за оне Бранкичине штићенике које она означује као ЛГБТ, а накнадно ће нам објаснити да ли ће то важити и за некрофиле и зоофиле и зашто су они досад били искључени из њене бриге и остајали, сироти, без њене заштите. С тим у вези ваљаће, између осталога, поменути и захтеве њених штићеника да им се омогући и склапање бракова – јер, ето, и они хоће „да у браку буду несрећни“ – а Бранкица ће нам објаснити зашто ће у том случају некрофили остати „оштећени“ и у којим ће све то варијацијама зоофили „надокнађивати“.

Говорим овде о генетском ексцесу зато што генетска оштећења могу бити видљива и у том случају народ ће „оштећеног“ гледати са жаљењем и рећи да је на њега пао „прародитељски грех“. За она друга оштећења, међутим, народ нема разумевања и на њих гледа као на ругање Највишем Природном Поретку и такве је своје најближе брижљиво склањао трудећи се да њихов некрофилски или зоофилски „понос“ затуку пре него што се размахне и „прослави своје окружење“. Знали су, дакле, стари и за хебигузе и за лижипи*де, али ни једни ни друге нису им се смели пред очима ни појављивати, а камоли им се за предводнике кандидовати. А статистике веле да се оштећења о којима говоримо срећу изузетно ретко (помињу се 1–3 процента) и већ због тога није се могло ни замислити да такви представници људске врсте могу одређивати судбину једне широке народне заједнице (они су могли служити једино као њено застиђе).

И Срби то потврђују, рецимо, чињеницом да су их вазда предводили најбољи и најчеститији домаћини, а хебигузи и лижипи*де намножили се по налогу Далса и Бајдена и уз подршку комуниста – у отвореном нападу на православну традицију. Комунисти су, наиме, припремили терен за њихову појаву јер никад нису имали никаквих моралних кочница и увек се ослањали на оне који су таквих кочница – имали мање од њих. А као резултат тих настојања данас се на челу српске владе налази представник обележен генетским ексцесом који смо поменули, али је од тога много суморнија чињеница да је то лице на ту позицију истурила Трилатерална комисија, да је то учињено уз благослов Билдербершког клуба и да су и њена два потпредседника такође чланови Трилатералне комисије.

И сви су они данас – „борци“ за Косово! При чему од њих две „борке“ немају породицу, а за онога „борца“ није извесно је ли више Србин или трговац.

И све нам то чине по истом обрасцу по коме нам Лабрисови хебигузи и лижипи*де уређују школски систем.

[3. јул 2017]

*

СРПСКИ УЏБЕНИЧКИ ВАШАР ИЛИ СРАМОТНА ШКОЛА СРАМОТНЕ ДРЖАВЕ

Завод за уназађивање образовања и васпитања (ЗУОВ), у сарадњи с Лабрисом и његовим педофилским, некрофилским, зоофилским и сличним асоцијацијама, приредио је 286 нових уџбеника за 22 предмета које ће српска деца „изучавати“ у првом и петом разреду основне школе. Многе од тих књига „креирали су инострани издавачи“, најзаступљенији је међу њима немачки Клет и његове хрватске и словеначке филијале, што не значи да су њихове књиге „најквалитетније јер има бољих уџбеника од њихових, али су дефинитивно међу издавачима који су окупили најбоље ауторске тимове“. О томе шта се дешава на српском уџбеничком вашаришту на другом месту говорио сам више пута и детаљније, своје записе слао највишим представницима српске власти, њиховим министарствима и надлежним службама, понешто од тога објављено је у новинама или на Интернету (неки од тих текстова нашли су се у мојој књизи Распети народ, Нови Сад [ИКЗС], 2018, 303 и даље), а овога пута то чиним само да бих притврдио своје давнашње увиде у проблематику пред којом се налазимо и да бих позвао српску државу, ако је још има, да макар покуша да скине срамоту са српскога школства и да своју ропску послушност окупатору не залива фразама о демократији и евроинтеграцијама

Као земља којој су узети и образ и достојанство, по свему судећи, Србија се нашла под влашћу која јој је изабрана у оним демократским борделима у каквима је заснована, рецимо, Трилатерална комисија и није чудно да су чланови те комисије три најзначајније личности на челу српске владе: председница и њена два потпредседника, а не знам има ли у влади још таквих. И при том су сви они мало чудно „обележени“: председница и потпредседница немају породицу, а за потпредседника није извесно да ли је Србин или трговац (као што Српкиња, по свему судећи, неће бити ни председница). Помињем те детаље зато што су Срби некад знали да се према својој земљи односе с поштовањем и то показивали, рецимо, тиме да су многи представници највише власти у Први светски рат послали своје синове у исто време кад и друге њихове вршњаке („Кад Србија зове, позив важи за све“ – говорио је тада председник Скупштине). Садашња српска власт, међутим, инсталирана је тако да Србима обезбеди пречицу до беспућа, тј. према безданима историје. Зато је Билдербершки клуб на своје последње заседање (Торино, јун 2018) призвао председницу српске владе да је поучи како да те послове најефикасније обави, а председник државе најавио да ћемо се, „уколико се не разграничимо с Албанцима, за 40 година бранити у Врању“. Тако смо се нашли у ситуацији да они који нас предводе не знају ни шта причају, ни шта раде, ни куд ударају. А да је тако, закључујем на основу једне баналне појединости: изгледа да председнику још „није јављено“ да се ми већ бранимо у Нишу и да то чинимо управо од онога „5. октобра“ кад су се он и његови коалициони партнери договорили да демократски опустоше Србију и да опљачкају све оно што су добили као готовину кад су запалили Скупштину и преузели власт.

А за 40 година које он помиње, то је много изгледније од свега другог, Срби ће сви стати под ону шљиву на Ади Циганлији. Зато на судбину српскога школства треба гледати само као на претходницу дефинитивнога српскога полома: немачким и хрватским пљачкашима српскога уџбеничког тржишта садашња демократска власт помогла је да она три геноцида које су у прошлом веку над Србима извршиле њихове злочиначке државе, у наше дане, површе и четвртим, духовним. У ту сврху немачки издавачки концерн „окупио је најбоље ауторске тимове“, али је чудно да њима још не полази за руком да припреме и најбоље уџбенике. Разлог за то наћи ће се у чињеници да њима до уџбеника није ни стало колико до тога да српску децу духовно опустоше и да их свуку на сопствену памет. За Немце је (као и за германске народе уопште), наиме, давно речено да „имају комплекс Агаре [1Мој 16, 21], још од неолита, јер знају да су на зачељу стварања цивилизације у Европи“ и да, „духовно празни, оспоравају хришћанско предање, подривају све што чини личност, народну самобитност, полове, узраст, трују човечанство“. Таквом менталном склопу, дакле, нису потребни добри уџбеници, њему је довољно већ и то што „има паре“ па може корумпирати учитеље и наградити их за то што ће натерати родитеље да купују смеће које испада испод „Клетовог“ чекића.

А такву ендемску корупцију инсталирао је закон овлашћујући учитеље да бирају између смећа и ђубрета и да тако непосредно одређују српску судбину и српску будућност. По неким својим појавним облицима ендемској корупцији сличан је ендемски сифилис и он се среће тамо где се на проституцију гледа као на природан поредак у односима међу половима и где се она може „практиковати“ без икаквих рестрикција. Тако је закон у српске школе увео педагошку проституцију која нам је донела 79 лиценцираних пљачкаша на српском уџбеничком вашаришту и овластио Завод за уназађивање српске памети (ЗУСП) да уништи и оно што је од те памети још остало неосмуђено.

Другде сам у вези с тим записао да се у свакој озбиљној држави војска, полиција, народно здравље и просвета налазе под највишом државном заштитом и једино у окупираним земљама та четири државна стуба може „уређивати“ окупатор. И у нашем случају показује се да то окупатор ради врло успешно и уз штедру подршку највиших органа српске власти и за то помињем само једну појединост: министар образовања квалификовао се за своју садашњу функцију тиме што је био учитељ председниковог сина и што је, својевремено, подржао међународни безобразлук (да не кажем – међународни бандитизам) онога известиоца ЕУ за Србију (ако сам добро запамтио, његово је име било Дејвид Мекалистер) да се један закон о уџбеницима, у последњем тренутку, повуче из скупштинске процедуре зато што „отежава живот“ немачким пљачкашима на тржишту српских уџбеника. Очекујем, због свега тога, да ће тај председник и тај министар предложити српској Скупштини да закон који је „онда“ заустављен буде враћен и да се њиме уреди да у Србији може постојати само један „лиценцирани“ издавач и уџбеника и наставних средстава, а сви они остали „издавачи“ нека се „лиценцирају“ за све друго што им се чини профитабилним, а што са српском школом и српском памећу неће бити ни у каквом дослуху. Људи који су сачували способност нормалног расуђивања и у којима није убијена жишка о припадности сопственом националном колективитету сасвим добро знају да се тај колективитет може неговати и развијати једино ако је заснован на једном и јединственом буквару и ако је припремљен по најбољим мерилима и снабдевен непомеривим печатима сопственог националног колективитета. А то, даље, значи да у припреми тога једног буквара (а под букваром овде разумем све књиге и сва наставна средства која се деци и омладини стављају у руке од предшколског узраста до пунолетства) не могу учествовати национални крвници, какви су у нашем случају Немци са својим хрватским и словеначким сателитима.Тиме би се дефинитивно завео ред на тржишту уџбеника, родитељи спасли од беспримерне пљачке, уџбенички садржаји били би усклађени с оним што се може означити као српски национални идентитет, тај јединствени издавач објављивао би све уџбенике, и оне „профитабилне“ за које се немачки (и сви други) пљачкаши једино отимају, и оне који то нису и које ти пљачкаши, једино и „великодушно“, препуштају званичном „државном издавачу“, тј. Заводу за уџбенике.

И тако би се догодило да се сва средства која се од уџбеника зараде задрже у Србији и тада би се Завод могао договарати с Државом о томе који би њихов проценат могао ићи у буџет, а који би остајао Заводу за остваривање оних пројеката по којима је та кућа била препознатљива пре него што је била изложена пљачкашком насртају „Клета“ и његових хрватских и словеначких прирепака, српски родитељи били би спасени од педагошке проституције каквој су сада изложени, а српска школа пружила би српској држави привид да се сматра макар мало мање срамотном.

Јер срамоту коју је донело оних 286 уџбеника за само два разреда основне школе тешко би поднели и они школски системи који су од бруке и за бруку једино и прављени.

*

„СРПСКИ УЏБЕНИЦИ“ У ЕВРОПИ

„Новости“ су објавиле да су, „на свечаној церемонији доделе награда одржаној 16. октобра на Међународном сајму књига у Франкфурту, два уџбеника из Србије понела ласкаво признање »Најбољи европски уџбеник« у својим категоријама“ (Ликовна култура 1 и Биологија 5). „Новости“ су, при том, известиле да су те уџбенике објавиле издавачке куће „Фреска“ и „Нови логос“, али су пропустиле да саопште да су те две куће чланови великога немачког концерна Klett, под „домаћим називом“ Grupа Klett Srbija, и да тај концерн, са својим хрватским и словеначким филијалама, „држи“ скоро девет десетина српског уџбеничког тржишта. Према неким проценама, то је тржиште „вредно“ око 200 милиона евра и поменуте награде додељене су немачком пљачкашу српског уџбеничког тржишта, а не српским уџбеницима. А да је Србија и са те стране безнадежно окупирана, сведочи и податак да је у њој за издавање уџбеника „лиценцирано“ 79 пљачкашких фирми, при чему је некадашњи моћни Завод за уџбенике претворен у ћепенак за изругивање и српском школству и српској памети. Њему су, наиме, ти пљачкаши оставили само она „нерентабилна издања“, обично уџбенике на мањинским језицима и у малим тиражима, а директор тога Завода више придржава скуте ситним политичарима или капуте телевизијским водитељкама него што брине о томе да пропадање српске школе макар успори ако га већ зауставити не може. У ту срамотну позицију српску школу довела је некомпетентна власт и исто такво министарство за образовање и науку, при чему би се њихово понашање могло оквалификовати и као најочитија завера против будућности.

О свим тим проблемима ја сам писао често и многим поводима, али изгледа да се овде ради о налозима Алена Далса или Џорџа Кенана, формулисаним некако при крају прве половине прошлога века, да треба уништити и школу и омладину и да је то претходница за уништење цивилизације. И да је, отприлике у исто време, све то почело да се остварује педофилским пројектима Алфреда Кинсија (богато финансираним од стране Рокфелерове фондације), а у наше дане „освежено“ налогом њиховога наследника Бајдена да ће „они“ инсталирати „ЛГБТ(НЗ) идеологију као саму срж демократије“ и да их неће занимати како се на то гледа у култури и традицији појединих народа.

Наш министар за памет у том смислу више води рачуна о томе шта ће му рећи Бранкица Јанковић него што му налажу захтеви за заштиту српскога националног образа и српске националне памети. И зато директорка Клета за Србију може да каже да их франкфуртске награде „сврставају у сам врх европског издаваштва у области образовања“. У чему видим још једну потврду да је српска школа безнадежно упуштена и корумпирана, давно сам рекао да је идиотизована, а да су ђаци и њихови родитељи опљачкани. И Србија осрамоћена.

*

А као потврда тих навода нека буду поменуте и још неке појединости. Рецимо: 50% српског извоза налази се у рукама странаца. Или: Колико је тачно да је нека наша власт потписала обавезу да неће развијати пољопривреду нити куповати злато. Или: шта је та власт учинила да задржи оних 50.000 Срба који се сваке године исељавају у свет – да се више не врате. Или: да ли до те власти допире податак да сваке године у Србији умире 40-ак хиљада људи више него што их се рађа (а педери и лезбејке никако да нам поправе наталитет).

Балканска геополитика