Владимир Димитријевић: О једној „пророчкој“ причи

Кад је кренула „корона п(л)андемија“, многи су се сетили књига које су све ово најавиле. Углавном страних…У њима се, пре четири деценије, кажу, помињао и Вухан, као почетак свега.  И Срби су имали мајстора прозе, Борислава Пекића, који је 1983. године написао „Беснило“.

Интернетски препричано: „Након што кокпит захтева предност при слетању на Хитроу, авион Алиталије атерира на лондонски аеродром. Часна сестра Тереза приказује знаке мистериозне болести. Комаровски сумња на неку врсту тропске болести, грознице или маларије, имајући у виду да мајка Тереза долази из нигеријског манастира. Са часном сестром, на Хитроу истим авионом слеће и преносник заразе. Пас Шерон, присвојени љубимац дечака са лета, а ништа друго до првозаражен опаким вирусом који јој је пренео дивљи пас на израелско-палестинској граници. Жртва лабораторијски синтетисаног вируса, чији је творац др Либерман, познат и као злогласни др Штадлер, пионир био-инжењеринга и масовни убица Аушвица. Како се вирус незадрживо шири, више од четврт милиона људи на Хитроу ће потпуно подивљати. Неки од беснила, неки од сопствених демона. Преживелих неће бити.“

Пекићева књига је антиутопијска у најдубљем смислу те речи. Она говори о наличју прогреса, корачања у смрт човечанства које је изабрало пут самообоготворења, што се испоставља не као натчовештво, него као пасје беснило.

Уместо маски, људи на Пекићевом Хитроу морају да носе пасје корпе.

Овога пута, међутим, нећемо о „Беснилу“. Биће прилике, ако Бог да, да му се вратимо.

Борислав Пекић (Фото: Приватна архива породица Пекић/Недељник)

Неколико речи о једној другој књизи, која није била рефлекторски обасјавана, мада је вредна пажње.

Прича која предвиђа рат на Украјини

Године 2014, објавио сам текст под насловом “Будућност у коју верујемо“ или Србија и Русија после 16. марта“.

У тексту је, између осталог, писало: “На Украјини, у њеном западном делу, избијају немири. Немири се, постепено шире, и ситуација је све озбиљнија. За то време, у Србији се спрема референдум о приступању НАТО – пакту. Иницијативу за покретање референдума дало је педесет посланика Скупштине Србије, а скупило се и око сто хиљада потписа грађана. Руски амбасадор разговара са србским премијером („незналицом опште праксе“), и упозорава га: “Бојим се да би исхитрена одлука могла да угрози ваше позиције. Апелујем на вас и на председника да се то још једном преиспита“(3,79). При том изражава сумњу да је реч о пукој грађанској иницијативи, сматрајући да иза референдума стоје стране силе. Премијер пориче такву могућност, прича о извесним економским тешкоћама Србије, новом ангажману ММФ-а, нуди Русији наставак економске сарадње. Амбасадор је, на крају, отворен: “Ако на скали имамо екстреме, где на једном крају пише „пријатељ“, а на другом „непријатељ“, ви сте још увек у првом делу. Оним што сте планирали, брзо клизите ка средини. Везано за то, потпуно нам је нејасно зашто хрлите у савез у коме су сви, од првог до последњег, ваши историјски непријатељи! Сви они који су узроковали вишемилионске погибије и патње српскога народа! Прошле године, у лову, гледао сам тактику вукова у навлачењу наивнијих ловачких паса. Приђу им, и заподену игру, машу репом. Кроз игру их навлаче у шуму, где их растргну./…/Има ли Србија шездесет милиона становника, пет стотина нуклеарних бојевих глава и две хиљаде милијарди евра годишње ? […] Толико износи тренутни француски улог за безбедност у вучјем чопору. Тако су тик уз водећег вука и држе га на оку. Ниште ваљда поверовали да су се у пола века Немци и Французи толико променили да су данас потпуно другачији од својих дедова?“(3,81)

Ипак, Влада Србије, у сагласности с парламентом, решава да спроведе одлуку о референдуму за улазак у НАТО. Амбасадор Русије долази код министра спољних послова и каже му: „Везано за већинску одлуку парламента да се што пре приступи референдуму о приступу НАТО – у имам овлашћење од стране председника Руске Федерације да вас последњи пут упозорим, а у светлу најновијих догађаја на европском континенту, на могуће далекосежне последице одлуке вашег парламента!“(3,89)

Министар спољних послова убеђује амбасадора да ће референдум бити поштен и демократски, али амбасадор каже: “Наш је став да је све око референдума успешно оркестрирано са Запада. Знајући да се у гладној Србији избори добијају с подељеним килограмом шећера или флашом уља по гласачу, а да су такви „поклони“ већ спремни, очекивано је да ће обичан народ заокружити „да“. Ваша влада ће зарад нешто кредита, којим ћете купити социјални мир за наредних шест или девет месеци, и нешто обећаних улагања, довести Србију на непријатељску страну, у могућу директну конфронтацију са Русијом. То се у историји наша два народа никада није десило […] Немојмо рачунати комунистички сукоб Стаљин – Тито. Нити је Стаљин био Рус, нити је Тито био Србин. Нити су се 1948. конфронтирале Русија и Србија, већ СССР и Југославија. […] Причајмо о историји пре комунизма. Нама је јасно да сте ви остали као бела мрља у позадини НАТО – а и да се вашим уласком финализују напори за предстојећи сукоб. Ви пратите ситуацију у Украјини? […] Ствар се заоштрава. Уласком у НАТО ви бисте своју територију и ваздушни простор ставили на располагање алијанси. […] Господине министре, буде ли у том случају дошла било каква претња руском народа с територије Србије, будите убеђени да ћемо вас третирати као сваког другог непријатеља. Не више као братски, словенски, православни народ“. Министар спољних послова Србије пориче опасност: “Ако се на референдуму Србија одлучи за „да“, имамо договор са западним партнерима да се наша територија не користи у том смислу и да ће алијанса максимално поштовати наш суверенитет“.(3,91)

Рат на Украјини се захуктава –мешовите НАТО трупе продиру на територију Украјине, а и Русија шаље своју војску. Почиње сукоб конвенционалним оружјем. Србија, на намештеном референдуму, улази у НАТО. Територија Србије бива искоришћена за транзит НАТО трупа, а њени аеродроми за танкирање НАТО авиона који лете према Украјини. Руски амбасадор одлази из Београда. Председник Србије тврди да је отишао само на привремене консултације у Москву, и да је власт у Београду и даље  пријатељ Русије.

Пошто између Русије и НАТО – почиње атомски рат, а територија Србије је пуна НАТО трупа, на Београд, са руске стране, пада атомска бомба…

Оно што сте управо прочитали за сада је, на срећу Србије, само  укратко  изложена фабула приче „Конус“ Горана Аранђеловића, објављене у књизи „Четири слике српске апокалипсе“, која је изашла  2013. године, пре збивања на Украјини.“

Тако сам писао 2014. године.

Аранђеловић се, колико знам, више није огласио књигом. У оно доба, понека изјава, и то је све. [1]

Послао поруке.

Заћутао.

У Аранђеловићевом прозном тетраптиху, „Четири слике српске апокалипсе“, налази се и прича о новом, неуспешном рату Војске Србије са НАТО Арбансима око Косова и Метохије („Десет дана јуна“), али и прича о распаду Европске уније и слому сваке економске и монетарне сигурности, који нарочито погађа Србију („Сајџија“). Убедљиве су, заиста.

За нас је, данас и овде, ипак најбитнија прича која књигу затвара, и која се зове „Финална револуција“.

Шта је, по писцу, коначни преврат?

Читамо речи доктора Милошевића: “У протеклих четрдесет осам сати имамо у Србији двадесет умрлих од непознате врсте вируса. О сличној болести јављају и из других земаља. […] Према ономе што знамо, све указује на  грип. – почиње епидемиолог. – Сви познати симптоми су ту. Ипак, мораћемо да сачекамо извештај СЗО из Женеве. Јутрос смо им послали узорке ткива преминулих. […]

Мени се чини да је то још једна надувана прича. Понавља се на сваких пар година. Ура, бура и на крају ништа! Исто тако је било и 2009 – сумњичаво врти главом министар правде. – Не бих желео да вас колега и ову владу сутра неко прозива за ширење панике и набавку милиона непотребних и неиспитаних вакцина. Сетите се прошлих афера. Јавност је постала врло сумњичава. Има мртвих? Па код сваког грипа их има. […]“(3, 252)

Већ поменути доктор Милошевић, на истој седници Владе Србије, подсећа да је смртност од новог грипа неуобичајено висока, и да треба поступати по препорукама СЗО. Министар економије ће на то: “То је сасвим у реду, немам ништа против прописа СЗО, само молим да водите рачуна да у изузетно тешким временима не угрозите крхке економске помаке. У Србији мора да се ради! Не желимо да људи одсуствују с посла. […]“(3,253)

За то време, представник СЗО, Катсуро Масотака, на конференцији за штампу, каже: “Пре два сата, СЗО је прогласила фазу 6, пандемију. Видео – конференцију смо организовали зато што сматрамо да би било крајње неозбиљно да у условима пандемије правимо скуп у сали с више стотина људи. Апелујемо на све који имају техничких могућности да прибегавају електронским видовима комуникације. […] Издвојили смо узрочника. Реч је о нама непознатој мутацији Х5Н1. Узорци које смо добили из Хонг Конга поклапају се са онима из Немачке и на основу тога претпостављамо да је мутација настала у том лучком граду или у његовом залеђу и одатле је пренета у Европу.“(3,255)

„Из обавештајних кругова Русије стижу приче о тајној групи која је створила вирус с намером да десеткује становништво планете – укључује се новинар Канала 5 из Санкт Петербурга.

Не знам одакле им то, али мислим да је постојање таквих криминалних умова удружених са циљем истребљења људске расе више у домену научне фантастике него стварног живота. Нисам присталица теорија завере – с благим осмехом Катсура одбија претпоставку“(3, 256-257), а затим прича како највећи светски стручњаци раде на проналажењу вакцине.

У Србији, ситни криминалци слуте успешну пословну будућност: “Да обезбедимо што више медицинских маски и рукавица. То ће, брате, да буде хит сезоне. Има да иде ко лудо“.(3, 258)

Епидемиолог Милошевић, опет на састанку Владе: „Србија је ушла званично у трећи, а незванично у осми дан пандемије. До пре сат времена имали смо више од хиљаду регистрованих случајева. Болнички капацитети су за сада довољни. Кажем за сада, јер ценим да ће број оболелих у наредним данима много скочити.“(3, 268)

На питање министра образовања шта се дешава код оболелих, Милошевић каже да је имунолошки одговор организма поремећен, да одбрамбени систем напада сопствено тело, а исход је колапс плућа. Епидемиолог усрдно препоручује копање масовних гробница на време, али и следеће мере: “Све се образовне институције морају  одмах затворити. Државни органи морају да укину рад са грађанима. Обезбедити да спортски центри, хале, школе, факултети, касарне и слични објекти буду спремни за прихват великог броја оболелих“. (3, 269)

После почетка масовног умирања, министар полиције предлаже: „Увођење полицијског часа. Забрана рада свих локала и продавница. Нема улажења и излажења из насељених места. Никаква окупљања. Нема употребе јавног превоза. Затварање свих аеродрома и забрана транзита путничким аутомобилима. Тешким теретним возилима је дозвољен транзит уз претходну најаву и прављење конвоја, без заустављања на територији Србије“.(3,281)

Наравно, ово није био опис Србије 2020, него је реч о цитатима из Аранђеловићеве приче „Финална револуција“.

Његов прозни тетраптих је, понављамо, објављен пре седам година.

Како је све почело?

А иначе је, у поменутој причи, све почело кад су старе европске породице моћника, „црно племство“, људи без имена (зову се Примус, Секнудус, Терцијус, итд.) донели одлуку да треба кренути на остварење пројекта „златне милијарде“. Све остале људе, осим тих „златних“, на планети треба побити. Да буде „чистија“. Да се „лакше дише“.

Прави господари, вели писац „Четири приче“, не виде се. Нико не зна ко су. Који су истакнути, који се виде, који стоје у првом, другом, трећем реду, нису праве газде, него слуге невидљивих мајстора смрти. А праве газде су ту још од доба старог Рима, када су, између осталог, наредили убиство Цезара, да би касније, до дана данашњег, организовали преврате који су им обезбедили да истребе моћне конкурентске породице с разних крајева планете (рецимо, бољшевичка револуција је то учинила у Русији).

Радили су на депопулацији на све начине, од изазивања ратова до рушења морала, али то није било довољно брзо и ефикасно. И онда су се сетили пандемије.

Примусови научници откопали су из замрзнутог тла Аљаске жртве шпанског грипа, комбиновали стари са новим вирусима, и добили болест која убија труднице и младе, пре свих. Мајстори смрти, наравно, имају вакцину. Већ су вакцинисани.

Болест, у причи Горана Аранђеловића, креће из Хонг Конга (први заражени је један лакомислени момак, штампар из Кине), а шири се преко Сајма књига у Франкфурту, највеће светске манифестације тог типа, коју, у октобру, посети преко триста хиљада људи са свих страна света.

Прича Аранђеловићева је динамична, добро написана, њена београдска (не само „планетарна“) фабула држи пажњу…

Млади брачни пар, Војче и Биса ( он је син пензионисаног полицајца Боре, колегама драгог „алкоса“, а она је кћи скромног радника из Врања ) чекају бебу. Војче ради као чувар у пошти, али се, јер је плата мала, удружи са ситним криминалцима „великог срца“, Рокијем и Питоном, који брину о Биси и чувају је да се не зарази…За то време, грип убија Србију и свет. Нађена је вакцина, мада је, наравно, нема довољно за све…Ипак, Биса ће, захваљујући Рокију и Питону, добити вакцину, и назире се, макар кроз патњу, наставак живота…

Шта књижевност може?

Књижевници згуснуто осећају стварност, и могу да је представе онако како други не умеју. Најежени од слутњи оног што долази, спремни су да своју језу поделе са читаоцима. Јер одавно знају да човечанство, без Бога и себе иде у пропаст. Као што Пекићев доктор Џон Хамилтон каже: „Узимали смо више него што смо давали, Coro“, рекао је. „Исцрпили смо изворе. Потрошили кредите. Загадили земљу. Пореметили равнотежу. Понашали смо се према њој као друмски разбојници, на земљи у пролазу, а не као њени сувласници и саучесници. Као да после нас никог више неће бити. И неће. Платићемо. И у нечем другом смо се преварили. Daniel Leverquin је имао право. Мислили смо да је беснило ово што је на Heathrowu урадио Rhabdovirus. А то је оно што смо сами чинили откако постојимо као интелигентна врста. Што смо учинили од себе, своје биолошке шансе, своје историје, својих живота и циљева. То је, Coro, право беснило. А ово је болест, коју ћемо овако или онако савладати, као што смо и до сада савлађивали. И није питање колико ће нас остати, него зашто? Да ли ће ти што преживе бити друкчији. Јер без тога, преживљавање нема сврхе.“

То је опомена.

Као православни хришћани, знамо да ће, како је Гете говорио, смак света наступити кад људи престану да радују Бога. Ако се вратимо Богу и себи, наше постојање ће поново добити смисао, и сва настојања непријатеља живота биће безуспешна. Књижевност нас, на овај или онај начин, враћа људскости као смислу. И зато нам помаже да схватимо шта се збива у свету у коме живимо.

(Блог Владимира Димитријевића, 1. 6. 2020)

[1] Горан Аранђеловић: Четири слике српске апокалипсе, Лагуна, Београд, 2013.