Црно племство

Данашње Црно племство овакав назив носи искључиво због своје безочне и бескрупулозне технике владања и пословања. Добит по сваку цену, без милости и икаквих моралних ограничења је једино што их занима. У том циљу примењују сва расположива средства и одбијају да признају било чије право осим сопственог.

Најубојитије њихово оружије је: превара. Ако треба, могу жртвовати и припаднике сопствене лозе за које сматрају да им нису од користи или посумњају да ће им покварити план за остварење добити. Главна техника за јачање моћи Црног племства је стално изазивање ратова и других оружаних конфликата које они финансирају, подстичу и онда заустављају мировним преговорима где се намећу као гаранти испуњења уговора. Некада су користили плаћену војску многих феудалаца, а онда су прешли на коришћење војски националних држава којима би менталном манипулацијом предочили да је одређени ратни поход у њиховом националном интересу.

Црно племство користило је тако: атентате и тровање краљева, царева, принчева, државника, папа, уцене и корупцију влада и парламентараца, те банкроте корпорација и читавих држава. Није им страно ни киднаповање деце и ликвидација читавих породица, као ни изазивање масовне глади, погрома и геноцида. Осим монополског трговачког бизниса који им доноси највећу добит, путем посредних и веома удаљених компанија и појединаца (мафије) баве се шверцом злата, оружја, трговином наркотицима, прањем новца, а посебно тајним инструирањем и финансирањем терористичких организација преко којих изазивају тензију и оружане конфликте било где у свету. Једна од најважнијих прикривених делатности Црног племства је шверц технолошког знања и саме технологије.

Медијске, као и научне обмане и лажи су саставни део њиховог деловања на ментални склоп масе. Оно што је у средњем веку радила религија, данас раде медији – у суштини спроводе прихолошке операције. Људи данас проводе живот опседнути тривијалностима или борбом за голи опстанак. Сваки интелекутални развој се строго контролише и усмерава на погрешну страну.

Они концентришу људе у велике градове, како би их боље надзирали, иако су огромне површине на планети ненасељене. Индустријски и технолошки развој заустављају уколико им угрожава добит. Прљави мотори са унутрашњим сагоревањем нафте (технологија стара преко 100 година) и даље је зато незамењива.

Ми о овим људима знамо само оно што је намерно пуштено у јавност или наводно „случајно“ изашло из дворских зидина преко разних агената који се обично представљају као бивши обавештајци или чланови ниже владарске хијерархије и који су грешком или намерним истраживањем дошли до података о овој данас већ глобалној сили. „Протоколи сионских мудраца“ су најбоље разоткрили планове овог племства.

Један од популарнијих „истраживача“ Завере и начина рада Црног племства је бивши британски обавештајац др Џон Колман, аутор познате књиге „Комитет 300“, која је и код нас у Србији издата. Бројка „300“ означава број најмоћнијих људи који су представници ових породица данас.

Одакле Колману овај податак о 300 утицајних људи (други аутори наводе да их је 200)? Колман као извор наводи некадашњег социјалистичког политичара и финансијског саветника породице Ротшилд, Волтера Ратенаиа, који је наводно написао још 1921. за „Wiener Press“ следеће: „…Само 300 људи, од којих сваки зна све остале, одлучује од судбини Европе. Они бирају своје наследнике из сопственог окружења. Ови људи имају начине да докрајче сваку државну форму за коју сматрају да је бесмислена“.

Тачно шест месеци након ове објаве, Ратенаи је убијен. Колманова књига је можда имала управо задатак да неке ствари о овим моћницима представи у другачијем светлу него што јесу (јер кад је нешто већ „исцурило“ у јавност, они то замагле пуштањем још више података који одведу читаоце на погрешну страну).

Колманова књига управо због публицитета који јој је дат (у односу на многе друге сличне, а које су заташкане) можда и није сасвим поуздана, али неки занимљиви детаљи су изнети што није лоше како би се читава слика „Завере“ могла ипак боље сагледати.

Формирани у XII веку
Колман такође описује Црно племство као потомке средњевековних трговаца који су данас водећа англо-саксонска аристократија.

Административни представник Црног племства из трговачког центра Лондона је човек који носи титулу Господар града или Господар Градоначелник (Лорд Мејџор) и он се бира сваке године. Он је симбол бизниса Црног племства и админстративни чувар кључева од ризнице (која се само делом налази у Лондону). Ова институција је основана у XII веку када је Црно племство и настало.

Господар града носи типичну венецијанску средњевековну племићку одору и вози се у кочији. „Црно племство“ су олигархијске породице из Венеције и Ђенове које су у XII веку држале велике монополе у трговини и картелски су биле повезане.

Први од три Крсташка рата од 1063. до 1123. установио је моћ венецијанског племства и учврстио њихову снагу богате владајуће класе, пише Колман.

Аристократија Црног племства достигла је потпуну контролу Венеције 1171. када је именовањем дужда (што је данас Господар града) било пренето на њега оно што је раније било познато као „Велико веће“ који се састојало од чланова трговачке аристократије (међу њима је била и позната породица Медичи). Венеција је остала у њиховим рукама од тада, али снага и утицај племства пружало се далеко изван граница венецијанске државе.

Године 1204. олигархијски и картелски повезане породице поделиле су освојене феудалне енклаве својим члановима и из те епохе настаје градња велике моћи Венецијанаца. Само племство данас је сачињено од много породица, али само најбогатије добиле су своје представнике у данашњем Комитету 300. Данас су најпознатије породице Црног племства: Кућа Бернадот из Шведске, Кућа Бурбон из Француске, португалска Кућа Браганца, британски наследници Виндзора су из Куће Велф (најмоћније династичке куће икада), Кућа Грималди из Монака, династија Хабсбурга у Аустрији, моћна Кућа Хановер из Немачке , Кућа Лихтенштајн, Кућа Оранжа из Холандије, династија Савоје из Италије, Виртенберг из Немачке итд. Све лозе из Куће Виндзора (која потиче од венецијанске породице Велф и немачке Куће Ветин одноно Хановер) део су овог племства. Колман помиње и Крадотдевице и албанску династију Зогу као део Црног племства.

Кућа Велф
Једна од најзначајнијих породица за формирање Црног Племства је била венецијанска породица Велф. Ово презиме (или надимак) је пореклом из Немачке (као волф – вук). Породица се доселила у северну Италију (данашњу Ломбардију) где су се бавили продајом новца и свој бизнис ће врло брзо ширити кроз Италију и Француску. Појам „ломбард“ је тако везивано за место за депоновање драгоцености (посебно злата), а „банко“ је у Италији била тезга на којој су по тржницама радили своје новчане транге-франге ови средњевековни мењачи и продавци новца. (Сама реч „лонг-бард“ можда означавала некога са дугом брадом или дугим мачем, али то није прецизно утврђено). Сви мењачи новца су тако временом почели да се називају ломбардима, па је и читав регион, логично, тако и назван – Ломбардија (не по дугобрадима, како се то настоји тумачити, већ по трговцима новцем).

Од ломбардских банкара воде порекло сви банкари који су се бавили у средњем веку пословима са новцем. Касније су лозе династије Велф пребацивале своје послове и златни фонд преко родбинских и брачних лоза на север ка Хамбургу, па затим у Амстердам (где су формирали Bank of Amsterdam) и коначно у Лондон, где је уз помоћ холандске Куће Оранжа основана прва приватна централна банка која је емитовала новац из ничега – Bank of England.

Велфови су, по др Колману, први почели да тргују и робовима из афричких колонија и тако Америци донели огроман капитал. „Како би могли да контролишу финансије и политику овековечили су гностичке култове и развили разне идеолошке теорије и тајна друштва која су те идеологије промовисали. Под њиховом заштитом су тако настали: Розенкројцери, Унитаријанци, Фабијанско друштво, Светски савез Цркава… Њихова Источно Индијска компанија са Џоном Стјуартом Милом ће финансирати Лондонски универзитет“.

Милов пријатељ, историчар Џорџ Грот, оснивач Универзитета у Лондону донирао је 6.000 фунти стерлинга за израду студије „ментално здравље“, чиме је у свету покренут покрет „ментално здравље“. Иначе, назив „лондон“ можда и потиче од кованице loan-dome што ознaчавa велико место под сводом за зајмове. Стара Лондонска берза је управо таква грађевина. Тврдња да се не зна баш тачно како је Лондон добио име и топонимија ове речи, делује нелогично. Све горе наведене породице су родбински повезане са Кућом Велф (пише се још Guelf).

Династија Велф је са пуно лоза испреплетана и са немачком аристократијом из Куће Хановер (која укључује породицу Ветини) и Колман каже да би требало неколико страна да се помену све њихове везе. Готово све европске краљевске куће потичу од Куће Хановера и тако и од Куће Велфа главне породице Црног Племства.

Кућа Велф је дала многе немачке и британске монархе од XI до XX века, као и Ивана VI из Русије који је, иако малолетан, кратко постављан на трон у 18. веку. Данас је атрактиван и брак принцезе Каролине од Монака са чланом Куће Хановер принцом Ернстом, познатом по бахатим испадима. Ернст потиче по мајци од лозе Шлезвиг-Холштајн-Гликсберг.

Британски краљ Џорџ I (немачки Георг) је из Куће Хановер из Војводства од Линебурга, на северу Немачке. Овом територијом управљају из Куће Велф још од XII века. Потомци из Куће Велф су и све водеће династије немачке лозе Саксе-Кобург-Гота. Њихова британска лоза заступљена је Кућом Виндзора и њихов потомак је и данашња Краљица Елизабета Друга.

Виндзори данас имају монопол на тржишту најважнијих сировина и већ годинама одржавају фиксну цену злата (робе коју нити производе нити поседују на својим поседима, али и злато и бакар узимају вековима из Србије, баш ако што су то радили Венецијански трговци). Кућа Виндзора монополистички контролише цену бакра, цинка, олова и калаја (лима). Зато није случајно што се светска берза за робну размену ових сировина налази у Лондону. Компаније које воде породице Црног племства су: British Petroleum, Oppenheimer, Lonrho, Philbro итд.

Друга по значају породица Црног племства су Гросвенорс из Енглеске. Ова династија је вековима живела од ренте на изнајмљивање земљишта. Данас ова породица има најмање 300 акри земљишта у центру Лондона. Земљиште се никада не продаје, већ се увек изнајмљује на 39 година – што одговара ренти земљишта из средњег века.

Гросвенор сквер у Лондону где се налази америчка амбасада (екстериторија) припада овој породици, као и Итон сквер. У Итон скверу апартмани се издају од 25.000 до 75.000 фунти месечно (што не укључује и трошкове одржавања). Ово показује како они праве новац без икакве производње и зашто породица Виндзор и читава екипа у нафтном бизнису задржава сваки технолошки напредак који би избацио моторе са унутрашњим сагоревањем и прљаву нафту, (технологију стару преко 100 година). Не, ви имате проблем са дисањем јер је неко у вашој околини запалио цигарету. Забраниће зато цигарете, а онда ће наредних 50 година да „истражују“ шта би то још могло да буде штетно у ваздуху.

Зашто је Швајцарска неутрална
Иако је неутралност Швајцарске била осигурана још 1648. Мировним уговором у Вестфалији, језуитски ред и немачки слободни зидари (фримасони) као њихови савезници међу крунисним главама Европе, на Бечком конгресу 1815. нашли су да је веома важно да још једном швајцарску неутралност загарантују. Конгресом је председавао аустријски католик принц Клеменс фон Метерних (из Куће Метерних-Винебург). Та гаранција је био споразум тада четири највеће силе и француске династије Бурбон да ће злато депоновано у Швајцарској без обзира на међусобне ратове, пљачке и обрачуне (које је тада предводио Наполеон и претио ватиканској ризници, а кога су хушкали језуити) остати нетакнуто. Швајцарска је тако створена као заједнички ватикански и англо-саксонски златни фонд који властела (ма како завађена) заједнички мора да одржи јер им оно омогућава да опстану у свом банкарском бизнису. Тај златни депо у ствари не припада швајцарској држави и њеним грађанима, већ племству. Позната швајцарска гарда која церемонијално чува и ватиканску ризницу зато има занимљиву ренесансну униформу. Бечки уговор је тако тајни споразум Ватикана и одметнутог Црног племства у Лондону.

Др Колман открива и постојање такозваних „летећих капиталних инвестиција“ који се остварује новцем на рачунима банке БСИ (Banca del la Svizzeria Italiana), а која је у служби мрачних послова Црног племства. Ради се о посебно намењеним рачунима са новцем који може брзо да се изнесе из неке земље и у том тренутку сви инвеститори (тзв. тајкуни) који са овим новцем послују тако остану преко ноћи без новца (и богатства) и падају цене некретнина и уоште уводи се читава држава у кризу. И тај новац стиже у ову БСИ банку. Из ње се барата и летећим капиталним инвестицијама из и према САД, првенствено са доларима и америчким државним обвезницама. Неких 280 милијарди америчких долара од продаје наркотика широм света преко Швајцарске улази и излази преко рачуна Црног племства. Центар ових мрачних финансијских трансакција је Лугано који се налази у италијанском кантону у Швајцарској, па није ни у Италији ни у Швици, те представља финансијску „зону сумрака“ пише Колман.

Извесни Џорџ Бол који поседује велики удео у БСИ банци је истакнути „инсајдер“ и банчин представник у УС.

Чланови Комитета 300 имају читаву мрежу банака међу којима су: Banca Commerciale d’Italia, Banca Privata , Banco Ambrosiano, The Netherlands Bank, Barclays Bank, Banco de Colombia, Banco de Ibero-America итд.

Језуити помажу црно племство смишљањем превара
Венецијанци су оснивањем посебног реда у оквиру католичке цркве названог језуити настојали да презуму контролу над ватиканском ризницом. Један од оних који су се опирали језуитима био је и папа Клемент XIV (владао 1769-74) који је веома брзо отрован.

Једна од најефектнијих техника за освајање које је Црно племство разрадило је убацивање својих агената (често брачне или ванбрачне деце) унутар конкурентских породица и њихово династичко подривање изнутра. Исто раде и са свим другим организацијама, масонским ложама и другим тајним друштвима. Ова скривена рововска борба међу династијама је практично вид преваре доведен до савршенства.

Подстицањем изнутра француске револуције и усмеравањем Наполеона на освајање католичке Европе, а посебно романског златног фонда у Русији и организованим револтом против католичких цркви у Мексику и Латинској Америци, они су пресекли Ватикану доток новца из ових колонија.

У тренутку тешке финансисјке кризе у Ватикану немачка породица Ротшилд им је позајмила пет милиона фунти, чиме су постали фискални агенти Ватикана. На овај начин су заједно са Ватиканом који је пристао на сарадњу проширили свој финансијски и политички утицај у САД где су успели после много перипетија да 1912. отворе и приватну централну банку Федералне резерве.

Да подсетимо да је Ротшилд финансирањем Велике Британије 1815. у рату са Наполеоном, омогућио пад француске монархије, јер се Наполеон намерачио на ватиканску ризницу, а заправо су иза Наполеона стајали језуити који су га вешто инструирали па је највећи профитер његовог пада и француског пораза било управо Црно племство из Лондона.

Преварантска борба за власт у прекооеанској колонији
У тајном Уговору из Вероне 1822. (између Аустрије, Француске, Прусије и Русије) језуити су, представљајући се као експоненти ватиканске политике (манипулацијом католичких монарха), настојали да подрију Устав САД називајући га „сатанском творевином“. Хтели су да врате утицај католичке цркве у америчко друштво и америчку државну политику, што је изазвало револт америчких власти и довело до усвајање познате Монроове доктрине. Ова доктрина је дефинисала спољну политику САД сматрајући сваки утицај Ватикана и мешање цркве у државне послове када је у питању политика према Јужној Америци као акт агресије на читаву Америку. И у том смислу је Америка дала себи за право да се оружано брани. Језуити су, уствари, само били провокатори како би се Монроова доктрина применила јер је она управо штитила интерес британске аристократије и Црног племства. Данас управо језуити контролишу највећи део латинске Америке (Кубу, Венецуелу, Бразил, Аргентину). Сви католички монарси који су насели на овај трик и потписали овај тајни уговор из Вероне су касније свргнути.

.

ИЗВОР: Таблоид, бр. 324 / Ивона Живковић