“Кад наша земља буде велика држава…” Једно место у Србији се не може снимити из ваздуха, а ПРОРОЧАНСТВО се и данас препричава

Кремна… Измаглица са оближњих планинских висова даје некакву мистичну слику. Само име Кремана води порекло од речи кремен (јако тврд камен из кога када се удари металом, другим каменом, врцају варнице).

У близини Кремана, на путу за Тару, био је подигнут „Дом пророка“, јасно у спомен легендарних Тарабића, једнособна брвнара која је била нека врста музеја. У њој је било сакупљено више експоната у вези са Кремном и Тарабићима. У брвнари, као један од најзанимљивијих експоната била је изложена тзв. „Космичка кугла“ (глатка камена лопта пречника око један метар). Њу је по причи локалних мештана пронашла Војска 80-тих година прошлог века на дубини од 3,5 метара. Кугла је значајно оштећена у никада до краја разјашњеном пожару 2007. године, а сада се могу видети њени остаци.

По предању, то је један примерак од више милиона таквог камења које је некад давно засуло Земљу из свемира. Камен би наводно требало да зрачи енергијом која код људи изазива видовитост.

Док су креманска пророчанства обрађена и сагледана из „хиљаду углова“ о једној, много већој мистерији „креманској кугли“ се много мање зна. И даље је обавијена бројним тајанственим веловима.
Погледајте шта је наш дугогодишњи дописник Радоје Андрић из Бајине Баште својевремено забележио још док је кугла била читава, сада већ давне 2005.

Тај су камен, писали су новинари, научници, истраживачи, “амерички шпијуни шверцовали у дипломатском пртљагу и откривени су на граничном прелазу у Сежани, “швајцарски научници тајно су га испитивали у својим лабораторијама”, “стари Египћани су од њега направили Кеопсову пирамиду”, “ослобађа људе зависности од дроге”, “у време НАТО бомбардовања дезоријентисао је интерконтиненталне ракете”, “због његовог зрачења, Кремну је немогуће снимити из авиона или сателита”…

Ко је и када довео у везу креманско пророчанство и кремански камен? Учинио је то др Радован Казимировић у својој књизи о креманском пророчанству, али – ниједном речју није помињао његову “чудесну моћ”. О том Митровом пророчанству, заведеном под редним бројем 15, на 514. страни књиге, Казимировић, под насловом “Фабрике и рудокопи”, пише:

“Кад наша земља буде велика држава (`царевина`), тада ће се у њој отворити грдне фабрике. Доћи ће страни људи, који ће копати и носити камење са ових наших брда и шума! Кад ми је ово покојни прота Зарије причао, тада у Ужичком округу није било ни помена о каквим рудама. Данас се, пак, у Врутцима вади бео камен за порцулан; у Биосци магнезит, а такође у Кремнима и у Шљивовици, који се извози чак у Енглеску. У Семегњеву се вади хром; у Добром Долу – креда; а у Негбинама и у Рожанству – манган. Исто тако је и Ивањица преплављена антимоном: може се рећи да на целом Златибору има руда, које Енглези и Французи већ увелико извозе”, завршава Казимировић.

“Копање и одношење креманског камења”, из Митровог пророчанства, др Казимировић је “препознао” у тада откривеним залихама разних руда и – тим сазнањем је, очигледно, био задовољан.

Где су каснији тумачи креманског пророчанства црпели сазнања о “креманском чудесном камену”?

Писани траг данашњу причу враћа у 1982. годину, у књигу Драгољуба Голубовића и Дејана Маленковића, “Креманско пророчанство, шта је било, шта нас чека”.

Они су идејни творци мита о чудотворном креманском камену, а тај мит је, једнако као и Тарабића пророчанство, ваљало “продубити”. Како?

Једном су на царини у Сежани цариници грешком отворили кофер неких дипломатских кола и у њему запрепашћени, угледали комаде неког модроплавог камена.

Комерцијализација креманског камена је новијег датума, а тврдњу да га је “немогуће снимити из авиона и сателита”, у штампи је прва пласирала новинарка Весна Малишић, у београдској “Дуги”, број 215, од 22. маја 1982. године. У репортажи о Кремнима и Тарабићима, под насловом “Тако ми је казато”, новинарка је цитирала ужичког лекара Тодора Мисаиловића, родом Креманца:

– Сигурно ко не познаје ово тле не може да схвати феномен Тарабића. Нису они једини видовити и необични људи. То је можда генетски предодређено, условљено начином живота, климом, здравом и лековитом водом, биљем, једном изузетно чудном природом. Овде воде лече, овде камење зрачи, а очи даље виде… Кремански камен прави сметње било каквом снимању из ваздуха. Авиони региструју прелазак преко овог краја, као феномен који не могу да објасне, јер њихове камере не могу ништа да сниме од одблеска који “зрачи” камен са ове земље – пише Малишићева у “Дуги”.

Кремански камен спречава било какво снимање из ваздуха. Сателитске камере не могу ништа да региструју од одблеска који зрачи камен са ове земље, и то је феномен који не може да се објасни…

– Једном су на царини у Сежани цариници грешком отворили кофер неких дипломатских кола и у њему запрепашћени, угледали комаде неког модроплавог камена. На упитни поглед цариника возач је одмах одговорио, да не би било инцидента, да је са ових брда понео у НАСА у САД, тамо где се врше свемирска истраживања, да покушају да одгонетну тајну камена који је немогуће снимити…

Ни ту није крај “рашомонијади” с креманским каменом. Што су започели Тодор Мисаиловић, Весна Малишић, Голубовић и Маленковић, наставио је Драган Пјевић, који у својој књизи “Креманско пророчанство – извор нових инспирација”, пише:

“Познато је, такође, да се Кремна отежано снимају из сателита и авиона, а први такав снимак Кремана после појаве сателита, добио је некадашњи председник државе Јосип Броз Тито, када је седамдесетих година био у посети Сједињеним Америчким Државама. Од тада је настала та прича да Кремну не могу да сниме из сателита и авиона. Истина је још да је осамдесетих година откривена једна група страних агената која је кријумчарила камен из Кремана, како би га испитали и установили шта је то у тим Кремнима што омета летове интерконтиненталних ракета…”

Драган Пјевић је о томе поносно говорио:

– Овде је, код нас у Кремнима, све мистично и тајанствено. У том тајанственом камену, који не може да се сними ни из свемира, са сателита, постоје стопе Богочовека, које народ зове „стопе Светог Саве“. Јавна је тајна да народ тај камен носи кући за срећу. И не само то. За тајанствени кремански камен, који не може да се сними из авиона, научници кажу да је настао јако давно, неким посебним космичким феноменом.

Када је део тог камена заплењен у Сежани, на граничном прелазу према Италији, сви цариници су се чудили зашто га Американци кришом носе у Америку. Сазнали смо да је од тог камена некада давно направљена Кеопсова пирамида …“

Осим камене кугле, пречника једног метра, коју је тада у Кремнима, у свом “дому креманских пророка” изложио Драган Пјевић, у креманском камењу постоји и једно чудо природе: у камену испред старе куће пророка Тарабића, на два-три метра удаљености, препознаје се људски лик, “извајан” од камена и маховине. Крајем лета, због дужих влакана маховине, тај лик подсећао је на Вука Караџића, а последњих, јесењих дана, подсећа на – лице Исусово!

Новости