Наша и ваша деца

Пре неколико месеци, током ванредног стања, председник Вучић позвао је извесну бака Милицу и захвалио јој на томе што је бла, бла, бла… То је она старија госпођа, која је рекла да “Вучића воли више од свију”, па чак и од унуке Јасмине, која ју је и снимала. На страну сада то што је унука поставила снимак рођене бабе на друштвене мреже, тако да цирка пола Србије може да се спрда с њом, због чега, заправо, и није необично што старамајка Милица више воли Вучића од сопствених потомака – али овде је тема нешто друго.

Наиме, апеловала бих овом приликом на “председника свих грађана”, да одвоји два минута времена од својих пренатрпаних дневних активности у стилу 48/7, или макар онолико колико је посветио млаћењу празне сламе с бака Милицом, па да позове дновинарски олош из: Курира, АЛО-а, Блица, Новости, Информера, Телеграфа, и сличних фабрика за производњу “шокантног” ђубрета, и да их већ једном пита ДА ЛИ СУ НОРМАЛНИ?!

Затим, да им постави питање имају ли они децу и ако имају, да их пита како би се осећали када би се снимак страдања њиховог малолетног [sic] детета, док га пијани возач комбија удара на сред пешачког прелаза, вртео по друштвеним мрежама и интернет страницама таблоида; да ли баш свака трагедија треба да послужи једино и искључиво за прикупљање лајкова и шерова; крше ли при томе неки закон и докле мисле да грађане Србије тероришу својим непрофесионализмом, безобразлуком и бахатошћу. Ето, само толико.

Подсетићу, када је Драган Ђилас плакао због своје деце, “грмела је цела Србија”.

Када је неко на Твитеру или Фејсбуку својим објавама вређао децу Александра Вучића, поново је “грмела цела Србија”.

Након свега, чини се да само поменута господа имају децу. Међутим, њихова деца су жива, и хвала Богу што је тако.

Шеснаестогодишњи “П.С” изгледа да није ничије дете. Боље речено, није дете неког опозиционог лидерчића или функционера владајуће партије, па самим тим и не заслужује да се о његовој трагичној смрти говори с минимумом дигнитета. Камо среће да се макар један од мноштва таблоидних медија, који је пренео снимак те ужасне несреће, на тренутак позабавио темом пијаних возача и трагедијама које широм Србије свакодневно сеју – па ни по јада. Не, они се озбиљно баве једино фингираним темама по диктату свемоћних невладиних организација, попут ЛГБТ права и насиља над женама, упркос томе што нам сваке године на улицама гине више младих због вожње у пијаном стању, него што је за две деценије било случајева да је неко попреко погледао неку српску лезбејку или педера. О смрти да не говорим, јер заиста не знам за случај да је било која особа у Србији смртно страдала због своје сексуалне оријентације (ах, да, чувеног трансвестита, Мерлинку, убио је у налету беса љубоморни дечко, узгред, припадник ромске етничке групе, али о томе није политички коректно причати, јер је дотично, ничим изазвано, “некако” у међувремену постало икона измишљеног страдања ЛГБТ заједнице у Србији).

При свему томе, не заборавимо да обојица, и Ђилас и Вучић, свако на свој начин, итекако утичу на медијску слику Србије. Но, пошто је овај први представник убоге опозиције, а други, ипак, председник Србије, налазим да је критику ипак потребно усмерити у правцу онога који, наводно, сву диктаторску моћ држи у својим рукама. Барем тако каже Снежана Чонградин и њене колеге из Данаса (који су иста страна једне те исте медаље лицемерја и лажи, односно иста медијска балега, али упакована у колаж папир). Није да им верујем, штавише, било би нам свима лакше да су у праву, јер би на тај начин грађанско незадовољство могло ефектно да се артикулише у једном правцу, па над свима нама, од 5. октобра ка овамо, не би владали све гори од горих.

Наравно, не очекујем да ће председник Србије, нити било ко релевантан, заиста позвати дновинаре на одговорност, нити очекујем да ће се било шта у овој земљи поправити, све док има оних који мисле да је лудило којим нас медији свакодневно и неуморно засипају, заправо нормално. А није нормално. Није нормално да смо огуглали на трагичну смрт једног детета. Јер, ако јесмо, онда нам није потребна нека боља Скупштина и неки бољи председник, пошто нам је много боље, него што смо заслужили.

Драгана Миљанић