50 питања и 50 одговора Владете Јеротића: Да ли нас пре може излечити вера или лекови и психијатри?!

У својој књизи “50 питања и 50 одговора из хришћанско – психотерапеутске праксе” истакнути српски неуропсихијатар , академик и аутор – Владета Јеротић открива може ли се неуроза пре излечити вером него лековима и да ли је боље ићи добром психијатру или добром духовнику за решење психичких проблема?

“Да је човек имао јачу веру, не би ни оболео од неурозе, а када је већ оболео, нека ојача веру не би ли она била довољна у лечењу. Пазите, у лечењу, не знам да ли и у излечењу.”

Чини се, испрва, да је једном реченицом уважени академик дао цео одговор на ову дилему.

Но, ево и на шта нам посебно скреће пажњу:

“Неуроза, као што је познато, има безброј врста – лакше, теже и средње тешке. Скренуо бих вам пажњу да се неурозе, за разлику од психоза, првенствено лече психотерапијом, ређе и неуспешније само медикаментима, а некад успешно комбинујући ово двоје. Вера је, међутим, увек потребна, и када се неуроза лечи на први, други или трећи поменути начин. И неверник када поверује лекару, психотерапеуту, некој пилули, успешније се лечи него када је реч о човеку који у све и свашта сумња. Пробе са плацебом, односно псеудолеком показале су велику сугестивну и аутосугестивну моћ човека, која не треба да се схвата пежоративно, већ као израз урођене човекове вере.”

О решењу психичких проблема који нас неминовно опседају сваког дана, од најбезазленије нервозе, напетости, анксиозности, депресија, па до оних најтежих облика душевног и психичког поремећаја, Владета Јеротић саветује следеће:

“Сви наши психички проблеми и духовни су проблеми, они су то и када су телесне природе. Ми смо као духовна бића одговорни за сва збивања која се одигравају и у нашој душевној и у телесној сфери. Наши најчешћи психички проблеми происходе из нашег односа са људима, најчешће са оним нама најближима, у породици, а онда и на радном месту. Наши односи са блиским људима, међутим, зависе у великој мери од наших односа са самим собом. Моја жена, муж, родитељи, деца могу да ме оправдано или неоправдано љуте, изазивају у мени агресију, могу да ме плаше, изазивају страх, да ме учине тужним изазивајући депресију… али сва ова афективна душевна стања могу да ме, после неког времена, учине телесно болесним. Почетак свих душевних односно психичких проблема, у мени је. Kад бисмо сами себи судили, не би нам се судило, поручује нам апостол Павле у и посланици Kоринћанина, 11, 31.”

Зато је најважније да човек, ако је у себи свесно препознао да има психичке проблеме, постави себи следеће питање:

“Да ли желим уопште да препознам стваран узрок проблема или не желим, потискујући га у несвесно? И друго, да одговори може ли или не може тај проблем да реши сам. Ако закључи да не може да их реши сам следи треће питање: коме да се обрати, духовнику или психијатру?”

Овде професор Јеротић наводи логичне примере да би се верујући човек, хришћанин, најпре обратио духовнику, док би онај који није верник најпре отишао психијатру или психотерапеуту. Међутим, за професора Јеротића, најидеалнија је могућност посете религиозном психијатру тј. психотерапеуту. Ако се, пак, обратите свом духовнику (калуђеру, свештенику) на њему је да одлучи да ли ће вас задржати “под окриљем молитава и савета” или ће вас додатно упутити психијатру у ког и сам има поверења као духовник.

“Добро је познато да, са малим изузецима, теже душевне болести (психозе) не могу да се поправе или излече само молитвама и саветима и најбољих духовника, већ им је неопходна помоћ, медикаментозна и психотерапеутска (некад и болничка) доброг психијатра. У случајевима хроничних душевних болести и стања (апатије, анксиозности, страха, депресије…), када је у питању верник, не би требало да буде никаквих колебања – оваквом човеку неопходна је помоћ и психијатра и духовника.”

Дакле, подељеност – психологија, психотерапија или духовност, лажна је. Човек се најбоље зацељује негујући све аспекте свога бића – психичке, емотивне, духовне и физичке, свако у складу са својим уверењима и потребама које осећа.

(Стил.курир.рс)