Лужички Србин на челу Хитлерјугенда

Породица Шерах (луж.срп. Šĕrach, нем. Schirach) потиче из села Чорнов Кридол (нем. Zcshornau-Schiedel) код градића Камјенца (нем. Kamenz) у Источној Саксонији. Презиме Шерах, односно Ширах у немачкој варијанти, долази од горњолужичкосрпске речи šĕrak, што се тумачи као „седобради“ или „мудри старац“. Први Ширах (Георг) се у историјским изворима спомиње још 1485. године. Од средине 17. столећа породица Ширах игра значајну улогу у верском и просветном животу Лужичких Срба. Oд тада се више чланова ове породице спомињу као протестантски свештеници и теолози. Важно је напоменути да су Лужички Срби једини словенски народ који већином припада протестантској вери.

Проф. теологије из Лајпцига, Хадам Захарија Шерах је 1716. године основао прво лужичкосрпско културно-просветно удружење „Serbske prĕdarske towarstwo“ (Српско проповедничко друштво). Један од његових потомака, Корла Бохухвал Шерах (нем. Карл Готлиб Ширах) је 1790. године покренуо први лист на горњолужичкосрпском језику „Мĕsečane pismo k rozwučenju a wokrewjenju“ (Месечник за образовање и забаву).

Корла Бохухвал Шерах је био дипломата у служби Краљевине Данске, а од Хабзбурговаца је добио племићку титулу 1776. године. Његов син је емигрирао у Америку и тамо учествовао у Америчком рату за независност, а унук у Грађанском рату на страни Севера (Уније). Унук Корле Бохухвала, Чарлс Бејли Норис се вратио у Немачку, где је постао војно лице и члан личне гарде кајзера Вилхелма II. Узео је презиме предака (у немачкој варијанти), па се потписивао као Карл фон Ширах. Ипак, напустио је војну службу и настанио се у Бечу, у Аустро-Угарској. Тамо је био управник једног позоришта. Његово последње, четврто дете је Балдур фон Ширах (1907-1974), будући шеф Хитлерјугенда.

Мали Балдур је до своје пете године причао само енглески, који му је био матерњи. По мајци је био потомак Артура Мидлтона, једног од потписника Америчке декларације о независноти (1776) и високопозиционираног масона. Отац је Балдура покушавао да усмери као музици и умености. Балдурова сестра Розалинд је постала позната немачка оперска певачица. Балдур је као дете свирао виолину, али је један догађај из његовог живота одредио да се усмери ка политици и немачком национализму. Његов старији брат Карл је ратовао у Првом светском рату у немачкој војсци. Успео је да преживи, али је од разочарења због пораза, извршио самоубиство 1919. године. Балдур фон Ширах је тада имао 12 година. Већ 1925. године, лично упознаје Адолфа Хитлера, после једног национал-социјалистичког митинга у Минхену.

На фон Ширахове ставове у младости су утицале две књиге: „Међународно Јеврејство“, настало из пера чувеног америчког конструктора аутомобила Хенри Форда, и наравно Хитлеров „Мајн Кампф“. Балдур је прочитао Фордову књигу која је говорила о јеврејској контроли над финансијским токовима у САД и њиховој тежњи завладају целим светом. Био је то његов први контакт са антијеврејском литературом, после кога је стекао симпатије за Адолфа Хитлера и његове идеје.

Члан Национал-социјалистичке немачке радничке партије, фон Ширах постаје 1925. године. Припадао је јуришним одредима (СА) којима је руководио Ернест Рем. СА одреди су имали задатак да обезбеђују Хитлерове митинге и да се на улицима обрачунавају са сличним групама батинаша које су организовали немачки комунисти. Тих година на улицама Немачке се водио прави рат између банди које су симпатисале нацисте и комунисте. У СА одредима, уличне табаџије су постајале део праве партијске дисциплиноване војске. Фон Ширах је према речима многих нациста, био младић финих аристократских манира (неки су то тумачили као „феминизиран“), тако да СА одреди нису били право место за њега.
У току студија историје уметности, 1929. године, Балдур фон Ширах постаје шеф Национал-социјалистичке студентске лиге. Била је његова прва важна партијска функција до које се домогао. Због партијског ангажовања, никада није довршио студије историје уметности. Ширахов успон почиње женидбом са 19-огодишњом Хенријетом, ћерком Хитлеровог фотографа и пријатеља Хајнриха Хофмана. На овај начин, Ширах улази у уски круг Хитлерових личних пријатеља. То му је помогло да 1932. године постане лидер (рајхсјугендфирер) организације Хитлерјугенд.

Хитлерјугенд је била омладинска организација Национал-социјалистичке партије. Неформално постојала је од 1922. године као подмладак СА одреда. У почетку је била ограничена само на покрајину Баварску, али у другим крајевима Немачке су ницале сличне организације малолетних нацистичких симпатизера. У ствари, радило се о групама које су се на улицама млатиле са сличним прокомунистичким бандама. Хитлерјугенд је почетком тридесетих година под Шираховим руководством издвојен из СА (1933), као посебно партијско омладинско удружење. Издвајање Хитлерјугенда из СА је био први корак у Хитлеровом обрачуну са Ернестом Ремом, који се окончао у Ноћи дугих ножева 1934. године. У стезању обруча око Рема, фон Ширах је играо значајну улогу. Исте године, Хитлерјугенду је прикључена омладинаска организација немачких протестаната Евангелистичка младеж, која је имала 600.000 чланова.

Гесло Хитлерјугенда је било „Крв и част“, а принцип „Омладина руководи омладином“. Чланови су носили карактеристичне униформе: смеђа кошуља, свастика на рукаву, увезана црна марама око врата налик кравати, црни опасач са великом копчом и црне кратке панталоне. Организација је имала и свог свеца-мученика: био је то Херберт Норкус (1916-1932), млади Хитлеров симпатизер из Берлина кога је зверски ножевима избола прокомунистичка тинејџерска банда док је на улици делио пропагандне флајере Национал-социјалистичке партије.

Хитлерјугенд је имао млађу секцију, Дојчесјунгфолк, коју су чинили припадници узраста од 10 до 14 година. Пуноправни чланови су били у узрасту од 14 до 18 година. Постојале су и адекватне секције за девојчице: Јунгмеделбунд (узраст од 10 до 14 година) и Бунддојчермеделс (од 14 до 18 година).

По доласку нациста на власт (1933), Хитлерјугенд је био једина омладинска организација у Трећем рајху. Посебан закон о Хитлерјугенду је донесен 1936. године и од тада је чланство у организацији било обавезно за сву немачку децу. Хитлерјугенд је прикључио извиђачке (скаутске) одреде и усвојио много њихових принципа. Основна сврха постојања организације је била припрема омладине за служење у СС одредима и немачкој војсци (Вермахту). Такође, Хитлерјугенд ће у рату имати улогу ватрогасне службе и изводиће јавне радове (око рашчишћавања рушевина). Чланство је обучавано да рукује оружјем и подвргавано је правим војничким обукама.

Идеал организације је било стварање снажне и дисциплиноване аријевске омладине која ће господарити Европом. Хитлерјугенд и Балдур фон Ширах су се појављивали у многим пропагандним филмовима које је режирала чувена Лени Рифенштал (најпознатији филм је Тријумф воље из 1935. године).

Врхунац у фон Шираховој каријери била је посета Персији (Ирану) 1937. године. Балдура фон Шираха је дочекао лично краљ Реза Пахлави, а том приликом је основана омладинска организација слична немачком Хитлерјугенду. Изгледало је да Трећи Рајх има јаког савезника на Блиском истоку. Исте године Ширах је одржао свој најчувенији говор о великом песнику Гетеу, у коме је истакао да је овај велики немачки књижевник био претеча национал-социјалиста.

Када је почео Други светски рат Балдур фон Ширах се добровољно пријавио у војску. Учествовао је у освајању Француске 1940. године. Ово одсуство из Хитлерјугенда, искористиће многи његови противници из руководства како би га облатили и натерали Хитлера да га смени. У јавност су пуштане приче да је Ширах хомосексуалац и педофил.
После ових оптужби, Хитлер је сменио фон Шираха са места шефа Хитлерјугенда (1940). Фирер је Шираха затим поставио за гаулајтера града Беча. Ово је несумњиво била деградација и удаљавање из фирерове најближе околине. Ипак, Ширах је постао неформални нацистички господар Аустрије. Са супругом и децом је живео у Хофбургу, некадашњој резиденцији династије Хабзбург, као прави краљ. У току рата је организовао хапшења и депортације Јевреја. Како се ближио немачки пораз, фон Ширах је почео да јавно критикује Хитлерову политику истребљивања Јевреја.

На крају рата, фон Ширах се мистериозно изгубио негде у Алпима, у северном Тиролу, а онда се напрасно појавио као преводилац у америчком штабу у Бечу. Ипак, због учешћа у истребљивању Јевреја је ухапшен и одведен у Нирнберг (1946) где се водио судски процес против најистакнутијих нациста. Ширах је успео да избегне смртну казну и провукао се са „само“ 20 година затвора.

Нирнбершки суд је вероватно поштедео Шираха због његових родбинских веза у САД. Многи његови прекоокеански рођаци, и по очевој и по мајчиној линији су били утицајни људи (берзански шпекуланти, индустријалци и масони), који су издејствовали ову, за њега благу казну. После издржавања затворске казне, Ширах се повукао у Баварску, у мало место по имену Креф. Тамо је написао своју књигу „Ја сам веровао у Хитлера“. Дао је 1968. године један запажен интервју за немачку телевизију. Умро је 1974. године.

За собом је оставио четворо деце од којих је најпознатији Рихард фон Ширах (1942), истакнути немачки синолог (бави се проучавањем кинеске културе). Рихардов син Бенедикт Велс (1984) је одбацио породично презиме, како би се дистанцирао од нацистичке прошлости своје породице. Бенедикт Велс један од најистакнутијих немачких писаца млађе генерације. Две деценије је старији његов брат од стрица Фердинанд фон Ширах (1964), познати немачки правник, новинар и такође писац.

аутор: Душан Јевтић, професор историје и политиколог