Покушај аутошовинизма проф. Дубравке Стојановић, након којег је овај и умро

Аутoшовинизам поново јаше. Ђерђ Сорош велики пријатељ србског народа и човечанства би требало бит „утепан“, то би решило 70% наших проблема. (идеолошки, медијски, вербално, хапшењем, суђењем или бар одсећи пипке ове глобалистичке хоботнице). Не позивам на легитимно тираноубиство светског хуманистичког злотвора , мађарског змаја Ђерђа, али свакако морају се рађати Гаврили и Гавриле, чији Принцип, неће ћутати, него ће се борити против њега лично и његових експонената). Србско образовање, културу, уметност, медије држи лично Ђерђ Сорош и светски масони преко својих експонената, што оних на платном списку, што оних који мрзе свој народ за свој грош и своје јуначко ментално здравље.

На крилима тог ветра лети и проф. Дубравка Стојановић, која може да задиви једино другосрбијанце, еквовце, псеудограђанисте, малограђанисте, профи хипстере, несхваћене уметнике без талента, а вишка логореичности какав их је пун…твитер амфитеатар. Овај пут је ТВ Нова послужио да сеири по свему славном и великом у нашој историји. Дакле, није спорно, професионално виђење једног професора универзитета о историјској чињеници атентата четника Благоја Јововића на вођу злогласне НДХ Анте Павелића, нити на идеју да ли је легитимно и морално мењати име улице у име атентатора на истог, које би у неком другом контексту у некој расправи у неком кафићу у Савамали могло имати одређеног интелектуалног шмека, ироније и предмета анализе, него што је то изрекао, један, професор универзитета у јавном медијском простору и тако извршио утицај и саблазан на већи део популације (а таквих образованих учитеља без образа има доста, који су по речима владике Николаја, “трагично непросвећени постали учитељи другима” , многи професори ФДУ, Политичких наука, најпре Филозофског факултета па чак и Правног факултета). Дакле, проблем је у бескрупулозном наративу и безумном дискурсу, којим нас јашу од 90-их наовамо, од Хада (Хага), ББЦ-а, СНН-а, разних Сорошких НВО Стокхолмског синдрома (Хелсиншког обора, Центра за некултурну контаминацију, проРекома, Центре за евроатлантске судије, Центар за добровољно НАТО силовање, Милосрдни анђео смрти 2, Иницијативе младих за нељудска права и други).

Пола света мисли да смо кољачи, терористи, злочинци, јер их је пропаганда убедила у то. (Било је злочина, у рату нема невиних, али много мање него што се представља). Док остатак света нам се диви као слободарском народу, који није повијао кичму како ветар задува, него је увек био на бранику Правде, Истине и Слободе, како Европе тако и целог света. (сетимо се Првог светског рата, и беседе владике Николаја 1916. године у Лондону о “Ћеле кули као најлепшој европској грађевини која је бранила Европу од најезде Турака кроз векове).

Професорка ако треба отићи ћу ја у Хаг, као свршени студент права и несвршени мастер студент националне историје, иако рођен 1989, прво ћу прихватити “терет” (алудирање на пропагандни филм “Терет”) ратних злочина 90-их а одрећи се права да споменем, жалим и оплакујем те неважне жртве у Олуји, Книну, Задру, Далмацији, Гацку, Кравицама, Сарајеву, Херцеговини, Гораждевцу, Приштини, Призрену, Пећи, Истоку, Гњилану и Великој Хочи, суочићу се са свим злочинима свога народа у оба рата, у оба устанка, у логорима, вртачама, јамама, Пага, Јадовна, Сајмишта, Бањице и најзлогласнијем светском логору Јасеновцу (вероватно је неки логораш опсовао неког крвника, пљунуо Љубу Милоша, проклео Макса Лубурића, а то није тако етички, културно, академско, европски и цивилизовано понашање, слажем се драга професорка). Током периода од 345 година под Турцима, многе мајке су превише скупљале ноге тим часним турским емигрантима кад треба да их силују, место да „“даду“ како гостопримство налаже, србска деца су се неваспитано отимала данку у крви исламских просветитеља, а српски сељак пркосно косио 345 година сеоску њиву, чекајући Сунце Слободе да га огреје, понеки пут избегао плаћање харала и читлука, тако поставши утајивач пореза и привредни криминалац. Авај, одлежаћу за сваког оног часног змаје-убицу који брани част свим слободарским народима света, а који је заправо терориста, ратни злочинац, фашиста и један, примитивни кољач, попут Обилића, Карађорђа, Принципа и једног Благоја Јововића…

И да ме осуде у том Кафкијанском процесу, аутошовинизам неће тад утихнути, потреба за демонизацијом мог народа такође неће престати, затирање славне историје , вере, нације, идентитета, још мање, платни списак се неће смањити, другосрбијанство се неће повући као најгнуснија квази интелектуална појава од 1945 до данас. Чак и да сви ми “извршимо колективно жртвовање зарад неке наводне међународне правде и искупљења за злочине” и тад се неће смирити сви змајеви и адске силе које сучу бркове и бљују ватру распињући овај страдални али и одвише мртви народ. Постоји нешто што се зове психолошка пројекција жртве у злочинца, а што су злочини светских сила већи, потреба за пропагандом је узајамно сразмерна…

Атентат на Павелића 1959 у Буенос Ајресу (Покушај атентата након којег је овај и умро”, која конструкција представља правни и језички апсурд, ако је Павелић умро онда то не може бити покушај атентата, покушај би био да није умро) , није злочин, убиство, крвна освета, антицивилизацијска творевина, него управо херојски чин, 2 пуцња из дозвољене самоодбране и самопомоћи (правни термини) и филозофске идеје тираноубиство, поетског змајеубиства на трагу једне Милене Марковић и Фридриха Ничеа, или како највећи песник Његош каже: “Ал`, тиранству стати за врат, људска је дужност најсветија.”

Ја признајем да професорка историје, зна знатно више од једног мастер студента историје, тј. мене, и да бих доста паметних ствари научио од ње. Али кад је у питању право, аргументација, логика и правичан начин размишљања, ту бих морао у вербалном двобоју где она пуца „ћорке“, да искористим свој Богомдани рафални потенцијал…

Да ли је уважена професорка само фрустрирана средовечна жена која пљује по великанима за свог грош, или је то још један чорбалук из Сорошеве кујне, не знам, али ми се чини да добри, стари, српски аутишовинизам понекад прокува, прокључа и прекипи као уплашени одговор на ватру српског патриотизма која је све већа и већа.

Стефан Стефановић