Митрополит Августинос Кандиотис: Спремимо се за Цркву катакомби!

Ја, мислим да треба да останемо Православци. Православци као наши очеви, православци као поколења, поколења као што узвикује цела историја. Ми смо деца првобораца Православних, Марка Ефеског, Великог Атанасија, ми смо деца светог Николе, ми смо деца светог Димитрија, ми смо деца Православља и нико од нас, уз помоћ Божију, то неће порећи!

+ + +

И ми се полако удаљавамо од тога периода Цркве, када смо уживали у одређеним предностима и повлашћењима, у одређеним епохама црквене слободе. Одлазимо из тога периода и долазимо у период катакомби.

Тада ћемо се не само тропски, већ и местом раздвојити. Црква ће бити протерана, храмови ће бити затворени, као што су затворени у Албанији и у другим местима.

Прогон. Све то изгледа невероватно, али сви догађаји нам говоре да тамо идемо. И ми треба себе да припремимо за Цркву катакомби. Ствара се питање. Имамо ли ми такво расположење? Шта кажете? Можда се догоди оно што је Христос рекао Петру: „Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу. А ја се молих за тебе да вера твоја не престане…“ (Лук. 22, 31-32). Господ је знао Петрову слабост, да је имао искрену жељу да остане поред Христа, али је његов дух био болешљив. Петар је одговорио: „Ја ћу Господе, са тобом бити“. И ви сте сада овде са мном. Али да ли ћете увек бити? Проћи ћете кроз сито. Не желим да вас разочарам. Лепо вам је сада овде. Нико вас овде не узнемирава, нико вас не прогања. Имате слободну школску веронауку, слободно се сабирете, све је слободно. Живите на једној гори Тавор. „Добро нам је овде бити…“ (Мат. 17,4). Имате овде своје друштво, своју храну, своје центре разоноде, свој сан, све погодности. Све је то добро и угодно. Али након тога ће нам Господ дати један ударац, као што нам говори Хотзнер, и бациће нас са горе Тавор, бациће нас доле, у окрутну долину, у тај период.

Рађа се питање, да ли смо ми спремни за тај прогон? Имамо ли ми храброст и самоодрицање оних првих хришћана, који би, када би приметили да долази мрмљање лавова, рекли: „Ево, чује се труба, труба која ме позива“. Имамо ли ми такво самоодрицање и пожртвовање? Ми материјални, приземљени људи можемо ли стићи тамо где су стигли сви ти хероји? Имамо ли самоодрицање као Маријам, једна понизна служавка, која је успела да придобије за Христа, Фабијолу?/…/

КОЛИКО ЋЕ ИХ ОСТАТИ?

Ствара се питање: „Да ли смо ми спремни за једну такву Цркву?“. Када падне сито прогона, као у Албанији и другим земљама, колико ће нас остати? Један врх Тавора се сада овде налази, али нестаће тај врх. Сада вас је много. Када почне прогон, од осамдесет – сто колико вас је сада овде, да вам се не учини чудно, питање да ли ће вас остати десет или пет. Отићи ће многи, отићи ће, отићи ће. Видећете то. Ја више нећу живети да видим те трагичне догађаје.

Проживео сам те догађаје (у рату), знају они који овде седе. Изаћи ће једна књига, која ће писати о догађајима пре четрдесет година- не у моју славу- али да одамо почаст оним догађајима. Дошао је дан , када сам поред себе имао око педесет- шездесет људи и сви су ме напустили осим једног Георгија Пафилија. Само он ме није напустио, остао је поуздан и неклонуо. Сви други су ме напустили.

Дакле, немојте мислити да ћете на Тавору провести цео свој живот. Доћи ће напуштање и прогон. Гладни и боси ћемо бити, све ћемо поднети за Христа. Да ли ћемо ми имати ту храброст оних хришћанских хероја? Тада ће се јавити и нови новомученици. Такви мученици се пројављују у Русији и у Албанији. Све шта се дешава у тим земљама је непознато. Ми смо сада били у цркви, обавили смо литургију, читали Еванђеље, причестили се, слушали слободну проповед и вратили се под слободним сунцем нашим домовима, осим што имамо непосредан прогон против Еванђелских идеала. После ће почети и посредни прогон. Сваки Хришћанин ће бити прогањан још и ако се крсти јавно. Не говорим вам овакве ствари да бих сејао разочарење. Ово вам говорим, јер је то огледало, у којем се огледамо, да бисмо и ми стигли до висина светитељских, али и зато што треба да знате истину.

Много смо речи рекли, веома много речи,а суштина је једна. Нису они говорили о Христу, али њихово владање је било чисто хришћанско. „Без речи придобијени“. То је. Сустигла је једна хладноћа хришћане, њихов начин живота је постао замрзнут. Ко је видео вољу Божију? Ко је видео кроз то мртвило које данас влада у Грчкој шта ће изнедрити Бог?

Извор: „Августинос Кандиотис“

Приређивач: „Боба за веру“