Обичаји на Огњену Марију: Чувајте се огња и громова, а НИКАКО не радите ОВО!

Огњена Марија, света мученица Марина, била је родом из Антихије. Крстила се у 12. години и због вере у Исуса Христа страдала је у време цара Диоклецијана.

Према народном веровању, Света Марина пали и кажњава огњем и као Свети Илија који кажњава громом она спада у “огњевите” свеце.

Обичај је да се на овај празник, када због велике врућине “гори небо и земља”, не раде никакви послови. У народном предању чувају се примери о ватри или громовима који су у вреле празничне дане спалили жито, сено и домове људи који су се огрешили радећи на празник Огњене Марије.

Према хришћанском предању, света великомученица Марина посечена је мачем у 16. години, у доба цара Диоклецијана.

У неким православним црквама слави се као Маргарита Антиохијска, која је пострадала због вере у Христа.

Мошти су јој се налазиле у Цариграду до доласка крсташа, а данас се њена рука налази у светогорском манастиру Ватопеди. У манастиру Свете Марине у Албанији, на планини Лонга изнад Охридског језера, почивају њене чудотворне и свете мошти, које посећују и православни и муслимани.

Свети Владика Николај у свом „Охридском прологу“ о светој мученици Марини записао је 1928. године:

„Родом из Антиохије Писидијске, од родитеља незнабожачких. Тек у 12 својој години чу Марина за Господа Исуса Христа, како се ваплоти од Пречисте Деве, како чудеса многа сотвори, крсну смрт прими и славно васкрсе. Њено младо срце распали се љубављу према Господу, и она се заветоваше никад се не удавати, и још жељаше свом душом пострадати за Христа и крстити се у крви мучеништва. Њен отац омрзну је због вере њене и не сматраше је ћерком.

Намесник царски, Олимврије, сазнавши од Марине да је она хришћанка, пожели од ње најпре да му буде жена. А када Марина то одби, он јој нареди да се поклони идолима, на шта св. Марина одговори: Нећу се поклонити ни принети жртве бездиханим и мртвим идолима, који нити сами себе познају, нити пак знају, да ли их ми чествујемо или бешчествујемо; не дам њима оне части која припада само Творцу мојему.

Тада је Олимврије стави на љуте муке па је сву рањену и крваву баци у тамницу. У тамници Марина се мољаше Богу и после молитве јави јој се најпре ђаво у виду страшне змије која обзину главу њену. Но кад се она прекрсти, змија се распуче и ишчезе. Тада је облиста светлост небесна и њој се учини да ишчезоше зидови тамнице, заједно са кровом, и крст се јави, блистав и висок, а на врху крста бела голубица, од које дође глас: Радуј се, Марина, разумна голубице Христова, кћери Сиона вишњега, јер приспе дан твога весеља…

И Марина би исцељена силом Божјом од свих рана и болова. Безумни судија мучаше је други дан у огњу и у води, али Марина све претрпи као у туђем телу.

Најзад је осуди на посечење мачем. Пред саму смрт јави јој се Господ Исус с анђелима. Посечена беше у време цара Диоклецијана, но душом и силом оста у животу на небесима и на земљи. Једна рука св. Марине налази се у манастиру Ватопеду на Светој Гори. У Албанији пак, на планини Ланга више Охридског језера, налази се манастир св. Марине са једним делом њених чудотворних моштију. Многобројна чудеса догађала су сеи догађају у овом манастиру, којих су сведоци не само хришћани него и муслимани. Толико поштовања имају Турци према овој светињи, да никад нису хтели дарнути ни у светињу нити у имовину овог манастира. Једно време Турчин је био тутор овог манастира.”

Опанак