О послушању (истини) и непослушању (лажи)

Не знате ли да коме предајете себе за слуге у послушност, слуге сте онога кога слушате: или греха у смрт, или послушности у праведност. (Римљанима 6:16)

Ко не служи истини, служи идолима (Нил Синајски). Ко жртвује идолима, жртвује им своју слободу (Исак Сирин).

Ретки су православни хришћани који не знају за један од основних (јер)етичких црквених догмата данас: „Послушање је веће од молитве и поста“.

Понеки, као о.Теодор Зисис, имају о томе мало другачији, критички став, и говоре о „светом непослушању“: о томе како православно послушање није послушање личностима, црквеној јерархији, него послушање Истини Цркве оличеној у њеном Предању; и да „свето непослушање“ постаје неопходно кад јерес и морална деградација поприме, као данас, колосалне размере, и кад свештеноначалије Цркве пада у јеретичке и расколничке и народоубиствене заблуде. „Научили смо да гледамо на послушање као на врхунску добродетељ делатника православља и оно заиста јесте стандардна делатност наших светих. Ако се, међутим, послушање увек односи на ‘оно где се заповест Божја не нарушава’ (Василије Велики) – данас само непослушање спасава.“ (о.Георгије Металинос).

А о духовној, онтолошкој суштини послушања (како су о томе учили Свети Оци), знају сасвим ретки, и данас о томе не говори скоро нико.

+

Пре мало више од 1000 година Симеон Нови Богослов, говорећи о послушању, записао је да је тада било веома тешко наћи човека који је способан да другом пренесе Вољу Божју, „јер се појавило много лажних стараца и лажних учитеља“, а да је то зато „јер људи не траже истину“.

Људи не желе и не траже истину, јер желе и воле лаж. И по закону потражње и понуде, на духовној тржници света умножила се понуда онога што се тражи, а сасвим умањила понуда онога што скоро нико не купује. Разлог због којег људи воле и желе лаж, и хрле да јој се предају у робство, није разумно објашњив (не може се објаснити само рекламом и хипнотичким дејством злих духова, мада Апостол говори: „О, неразумни, ко вас је опчинио да се не покоравате истини?“, Галатима 3:1). И у Писму се назива тајном. Та тајна безакоња се у наше дане коначно зацарује у свету поробљеном лажју, и ускоро ће сам цар безакоња сести на трон. А отац лажи, менаџер тржнице, броји профит, трља руке и спрема се да на концу каже Богу: „Ето, видиш ли, на слободним изборима, већина твојих је слободно изабрала Мене! И шта ћеш сад да учиниш, „праведни“?“

Како је човечанство дошло до тога?

+

Сатана је пао јер није хтео да твори вољу Божју, учи Макарије Египатски.

Тиме, својевољношћу врховног ангела, који је по дару Божјем као сва умна творевина располагао слободом воље, у васељени су се појавиле две воље. Две супротстављене воље. И настало је раздељење у духовној творевини. И тиме, свесним и слободним избором дела анђела, настало је зло – воља која није воља Творца. Рат твари против Творца, који бесни до данас у срцима нашим.

Зло је, дакле, свака воља која је противна вољи Бога.

Добро, то је воља Божја, и свака слободна воља која је сагласна вољи Божјој.

Када је Бог створио човека, у васељени су већ постојале две воље, добро и зло. Бог је Адама створио као владику, господара Рајског врта и целога створеног света. Адам, млади Принц, није знао ни разликовао добро и зло. Његовој царској слободи Бог је, као Отац, представио Своју вољу: да живи у врту рајском, и да се воспитава од сваког слатког плода његовог, осим од плода са једног дрвета – дрвета познања добра и зла, познања две супротстављене, зараћене воље, познања раскола и рата. Јер, Адам, будући младоуман, није имао моћ да право расуди између те две воље – између Истине Оца, и лажне истине сатанине, која се представља као Истина.

Не послушавши Оца, и послушавши сатану, кроз глас плоти од своје плоти, Адам је пао у два зла. Једно зло, као што му је Отац рекао, била је смрт – трулежност, дуги, трновити и болни пут учења о злу и добру у кожним хаљинама, сластољубивој страдалној плоти, кроз смрт до најдоње коте зла, ада.

А друго зло, не мање, било је пад под власт сатане. Послушањем ђаволу које је учинио једном, Адам је своју царску Богомдаровану власт добровољно и заувек предао сатани и њега сквернога учинио и кнезом својега срца, и кнезом овога света. Сатана, силе и кнезови његове таме, као власни, сели су у ум, срце и тело Адама, као на свој престо. И на том престолу седе до данас у сваком човеку који је и у најмањем послушан вољи њиховој. И Адам и његови синови и кћери постали су део сатанине побуне, његови војници и његови таоци у рату против Бога. И сва творевина поста покорена сатани (таштини=ништавилу, јер зло нема суштину), кроз човека који му је покори (Римљанима 8:20).

И човек се придружи сатани у безакоњу – аутономији од Творца (безакоње, то је скупни назив за људско самозакоње и сатанино самозакоње, сатанин закон слободе која је робство, дат човеку – чини оно што желиш, и нека ти то буде једини закон). Од тада, у свету постоје три воље, три закона. Воља Божја – да човек живи (1. Тимотеју 2:4). Воља сатанина: да човек умре, а Бог буде поруган. И Воља палог плотског човека, побуњене глине: да ужива (творећи вољу трулежне смртне плоти, у вољи сатаниној, по похоти очију, похоти плоти и гордости житејској).

А када је дошла пуноћа времена, и пуноћа страдања деце Адамове, на поробљеној земљи Се у пуноћи јавила Воља Божја – блага Воља Оца у Новом Адаму, рођеном од плоти старог Адама, у телу којим је Слово Божје погинулим људима савршено изјавило Вољу Оца. И јавила се кроз послушање – послушност човечице, Нове Еве, која је за разлику од врагу послушне Еве, на представљену јој вољу Божју рекла: Амин, нека ми буде по речи Твојој! И у утроби њеној, Новом Рају, из послушања у чистоти израстао је плод Живота вечног. Он, Бог Слово, изагнао је сатану, тиранина Адамовог, из целог човека – из плоти, из срца и из ума, а ми му до данас са Новом Евом управо о томе певамо благодарну химну хвале: „Низложи силнија со престол“ (Збаци силнике са престола – Лука 1:52). И Сам је, са Духом Светим, заузео тај давно непријатељем окупирани трон. И венчавши Своју Божанску Вољу са вољом човека, људски род је, савршеном синовском послушношћу, привео Вољи Оца, савршеној Слободи. И при том, одбацио сваки предлог сатане, и посрамљеног га одагнао од Себе, Човека ( Матеј 4:1-11).

Род људски добио је другу шансу.

Од тада човек, као нова творевина, у Христу, поново задобија слободу, већу од Едемске, и слободну вољу, мудрију од Адамове. Наоружан Благодаћу и Премудрошћу, човек поново добија стари задатак (и сада већ са показаним решењем и прокрченим путем) – да слободним избором изабере Вољу Божју, и одбаци вољу сатанину.

Али, авај, не хтедоше сви људи Благодат (2.Солуњанима 3:2), и опет одбацише Вољу Божју, сада већ без изговора за грех (Јован 15:22). Тајна безакоња наставила је да делује на земљи (2.Солуњанима 2:7), са још већом силом. Изгнани кнез овога света, вративши се назад и нашавши свој стари дом, срца људска, пометен и украшен и празан, без Духа Истине, усели се поново у њега, са седам злих духова, и би злом роду људском, по речи Спаситељевој, потоње горе од првога (Матеј 12:45). Срца људска су тако, испуњена нечистим дусима, постала нечистија него пре.

У срце без истине усељава се осам нечистих духова (осам је збирни број страсти). А нечистим срцем се истина не може видети („Блажени чисти Срцем, јер ће ти Истину видети“). И зачарани круг бива затворен, срце људско окупирано, ослепљено и савршено поробљено. И то је судбина сваког хришћанина који се одрекне истине, или је избаци из свога срца.

Сведоци смо како је данас свест целог човечанства, целе генерације, импрегнирана лажју. А свест натопљена и засићена лажним информацијама више не може ни пожелети, ни препознати, ни окусити истину; рецептори су заузети, сва чула су засићена и отупела, помен истине изазива одвратност као пресићеном човеку помисао о још хране, и при том неомиљене.

+

Тајна безакоња је тешко објашњива тајна безумног добровољног предавања злој вољи, кроз послушност лажи и неправди, којом се човек из Слободе којом је Христос ослободи добровољно враћа у робство сатанино. То је тајна малог послушања вољи сатаниној, у знању или незнању, за којом следи потпуно преузимање потпуне власти над душом човека – после чега човеком слободно руководе зли духови. Душа људска, када се једном подчини ђаволу, више у себи нема силе да се одупре његовој контроли над својим умом. Човек то своје тотално робство најчешће и не осећа, и најчешће зато јер га сатана држи у уверењу да су мисли окупиране душе његовог роба човекове властите мисли, а не мисли и програм злог господара скривеног у његовој души. Стратешки циљ демона је да одврате ослепљени ум човека од кретања ка Истини, и да га усмере ка лажи, у уверењу да ходи ка истини.

Ипак, сатана не може да овлада човеком без његове сагласности (Бог може али не жели). Зато је неопходна сагласност душе и на Благодат, и на вољу или зли савет сатанин. Да сагласности није, човек не би имао кривице за пад у ад, ни заслуге за улазак у Царство. Како се човек сатани саглашава, а нарочито душа хришћанина, и то је тајна.

Душу у ад води било каква сагласност и заједница са вољом ђавола коју је човек изјавио или учинио у овом свету:

· било сагласност са неком његовом сугестијом (као у Едему),

· било сагласност са лажју (која усиновљује оцу лажи),

· или са страшћу (јер свака страст је енергија демонска која свезује душу),

· сагласност са заповестима сатаниним (његовим законом),

· или сагласност са његовим „вредностима“ (његовом „истином“, његовом „правдом“, његовом „мудрошћу“, „културом“ и „науком“…),

· или учешће у неком његовом, било јавном било тајном, „пројекту“ (бунту против Бога, јереси, расколу, покрету, савезу, било каквој организацији којој је он спонзор, идеолог или благословитељ…),

· односно учешће у његовој обмани (било као онај који другог обмањује, било као обманути, који је обмануо само себе),

· и уопште, било каква свесна или несвесна, вољна или невољна заједница са ипостасју ђавола, са његовим безакоњем или са његовим дејствима (синергија, симфонија, или симпатија).

И о томе је управо рекао Господ у ноћи када беше предан, да и ми верујемо са Апостолима када се збуде: „Долази кнез овога света, и у Мени нема ништа“ – ништа његово (Јован 14:30). И од свих тих свеза са сатаном којима се човек у овом животу привезује њему, ужадима исплетеним од лажи, безакоња и неправде у невидљиву мрежу која прекрива сву земљу и душу човекову, човека може избавити само Он.

По мери заједнице са сатаном, односно по мери усвајања својстава његових, и такорећи симпатије према ђаволу, човек постаје покорени роб сатанин (који му је сам предао своју слободу), слуга-плаћеник (који служећи му у послушности од њега прима своја „добра“) или његов усвојени син (по свом бићу и духовном афинитету подобан и сродан оцу лажи и зла, у синовској послушности). У свету постоји (релативно) мали број људи који су синови сатанини, који непосредно опште с њим и спроводе његову вољу према потчињеним им људима. Постоји нешто већи број оних који сатани и његовим синовима верно и ревно служе, и за то примају плату, привремене бенефиције овога света. И највећи број оних који су сатанини несвесни и невољни робови.

Душу у Царство води савршено одбацивање сваке заједнице са сатаном, и сједињење са Вољом Божјом. А сједињење, поред слободне сагласности, подразумева љубав (Ово је љубав – да ходимо по Вољи Божјој реченој човеку, заповестима, 2 Јованова 1:6). И управо тим законом – законом слободе и законом љубави, бићемо суђени (Јаков 2:12, Галатима 5:14).

Било какво општење са сатаном је блуд душе, кажу Оци. Заједничарење са сатаниним енергијама у јереси, јеретичкој унији или расколу нпр. јесте смртоносни црквени блуд душе, који је гори и тежи од блуда телесног онолико колико је душа већа и драгоценија од тела.

Хијерархијско устројство света умних бића јесте воља Божја, и послушност је главни принцип хијерархичног поретка у Духу Светом. Али, хијерархичност злоупотребљена сатаном постаје део његовог проклетог домостроја. Једнако као што је и љубав врлина и Божанска енергија, а злоупотребом и изопаченошћу постаје блуд, тако и послушање хијерархији која није у вољи Божјој, постаје изопачено послушање – смирење и послушност палих анђела. Само у хијерархији која стоји у вољи Божјој (може да) постоји благословена послушност. Послушање у хијерархији која није у вољи Божјој је перверзна сатанска добродетељ – послушност злу. Зато и Апостол Павле говори: „Лажној браћи се ни за час не дадосмо у покорност, да би истина Јеванђеља остала“ (Галатима 2:5) – зато, јер покорност лажи укида истину.

Парафразирајући Јована Лествичника (који говори о избору духовника пре ступања у савршено монашко послушање), о томе морамо овако расуђивати: „Пре ступања на пут послушности, ако имамо иоле проницљивости и расуђивања, дужни смо да разматрамо, испитамо и такорећи искушамо хијерархију, да се не бисмо уместо у Божјој вољи нашли у вољи сатаниној, и на тај начин са њим нашли погибао у побуни његовој“.

Слично говори и Симеон Нови Богослов: „Послушник је дужан да чини послушност само ако поуздано зна да је његов духовни отац причасник Духа Светога, да се не би нашао у повиновању човеку (и вољи која није Божја, прим. моја) уместо Богу“. А ако хијерархија није у вољи Божјој, у њој је вектор послушања ка вољи сатаниној, и ту Духа Светога нема и не може Га бити.

И због тога што се у свету толико умножила лаж, раширила воља сатанина и тајна безакоња зацарила у срцима људским, највећи оци последњих времена учили су овако: „Послушање, какво је било у древном монаштву, није дато нашем времену. Истинско послушање (које ми треба да тражимо, примедба моја) је послушање Богу, само Богу. Ако човек који руководи другога тражи послушност себи, а не Богу, он није достојан да руководи ближњим. Он није слуга Божји! Он је слуга ђавола, његово оружје, његова мрежа! Не будите слуге људима (1 Кор. 7:23).“ (Игнатије Брјанчанинов).

Када фарисеји и садукеји траже „послушање, које је веће од молитве и поста“, то је квасац фарисејски о којем је упозоравао Господ (Матеј 16:12), мала отровна закваска која све тесто закваса, кадра да од апостола Христових учини апостоле ђаволове.

Воља сатанина је смрт људска, и када би он имао силе односно ако га Бог не би спречавао у томе, убио би све људе, и то тако да свако убије свог ближњег до последњег човека на земљи (Макарије Египатски). Управо то се на неки начин дешава у хијерархији која није у Божјој вољи – тамо онај који од другог тражи послушност вољи која није воља Божја, духовно убија онога који му се предаје у послушност, а онај који сам себе предаје у послушност (по)грешној, сатаниној хијерархији, чини духовно самоубиство. „Ако један обмањује (прелешћује), а други бива обманут (прелешћен), криви су оба“ (преподобни Јован Касијан).

Православни фарисеји и садукеји су управо најсубверзивнији реализатори сатанине воље, безакоња, па макар били и формално најправославнији (јер док (право)славе Бога и друге обмањују хаљинама православља, чине и спроводе сатанину вољу). Сатана нарочито воли да људи право славе Бога, а творе вољу његову, ђаволову, и радује се томе јер је то врхунац његове поруге Богу – тиме показује Богу како су му деца глупа (не знају ни шта мисле ни шта говоре, али знају шта желе и воле), и како на самом делу љубе њега, ђавола, а Бога презиру.

Наше је да се не нађемо на крају таквог хијерархијског ланца, да својим амин на крају, које је амин скривеној сатаниној вољи, не потпишемо и запечатимо вољу сатанину; јер без нашег малог, царског, амин она се не проводи у свет и остаје неиспуњена.

+

Царство антихристово не искаче из ада, него постепено и неприметно расте и осваја простор (међ)у људима, њиховим уступањем злу и повиновањем, прихватањем зла и лажи, воље ђаволове. Тајна безакоња је већ завладала светом. Воља Божја се тихо повукла из срца људских и из целих народа, који су земљу срца свог и земље народа свог вољно предали или продали пузећој окупацији пузећег непријатеља, и његовој вољи и заповестима.

И то је страшна тајна: како мали, скрнави и немоћни човек саздан од блата изгони из света Великога Свемоћнога Бога. Јер, не повлачи се Бог из Свога света по Својој вољи, него по мери којом људи добровољно себе предају у послушност вољи сатаниној, предајући му земљу срца свог, своју децу, своје племе, отачаство своје и цео свој народ, и на концу цео свет.

Страшна тајна је и у овоме: како људи чак имају силу да, безакоњем, изагнају Бога и из самог Дома Његовог, Цркве. Из страха и удвориштва пред кнезовима овога света, главари Цркве су се „у име народа“ одрекли световне власти над отачаством, која је такође домен обновљеног човечанства, и била је предањски део слободне власти нашег народа у историји (теократски поредак у Брдима и Црној Гори, до средине 19. века). И предали су оно што није њихово, земљу и державу (кратос=власт) Народа Божјег, у власт кнезовима овога света, сагласивши се на „одвајање цркве од државе“. Тако је сатана освојио световну власт, а затим је само ширио и укрепљивао, до овога што имамо данас – тоталитарне сатанистичке државе. Он је поставио свој кадар на власт не само у држави него, пузећи, преко државе и у Цркви – она се није борила против сатанократске државе, па је и сама покорена. Неприметно, преварен, духовну власт своју у Цркви Лаос Божји предао је епископима, које он сам више не бира (синодални, на место предањског саборног принципа управе; власт у Цркви припада Народу Божјем – епископ није власник, ни стада ни тора ни пашњака, нити Пастир јер један је Пастир Добри, него је епископ стадом изабрани ован предводник и службеник свег Народа /“који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга“/; он је само портпарол и титулар суверене власти Лаоса, лаократије, коју Народ Теодул демонстрира, остварује, и печати речју амин, на свако слово и дејство епископа).

Ми одавно видимо те издајничке црквене хијерархије како су Народ Божји учланиле у сабор сатанин (Светски савез цркава), и у унију са јеретицима (1965, Баламандска унија…). И недавно видесмо те исте црквене хијерархије како су послушно испуниле антихристову заповест о великом шабату и забрани богослужења на Пасху 2020. И поручиле Христу: „Ниси нам потребан, сада су здравље и Хигиј(ен)а важнији од тебе“.

Ми смо сведоци и да се испунила и ова реч Господња: Зато што се умножило безакоње, охладнела је љубав многих (Матеј 24:12). А сви који су саучесници у било каквом безакоњу, било делањем, било оправдавањем, било агресијом према онима који безакоње обличују, било прикривањем, било одвлачењем пажње од њега, било затварањем очију пред њим, било малим послушањем, било тихим амин, било „кротким“ стојањем са стране и непротивљењем – сви су такви не само саучесници безакоња, него и убице љубави. Када љубави на концу међу људима савршено нестане, а сасвим је недалеко до тога, свету ће доћи крај. И сви који су имали и најмањи такав удео у безакоњу биће саучесници у сатанином делу уништења света.

А нама, грешним слугама Љубави пострадалим у рату против Љубави, у томе је последњи задатак на путу до Оца. Коначни и најтежи задатак који треба да испунимо следећи до конца Вољу Божју. Да достигнемо врхунац расуђивања, и врхунац љубави: да раздвојимо несушту суштину зла и лажи од оних који је делатно осуштаствљују у свету, и да енергију (зла дела) мрзимо и изгонимо, а ипостаси (делатнике зла, непријатеље своје и Божје) љубимо и милујемо. Ко тако не чини, остаје на неки начин условљен злом, не сасвим слободан као што је слободан Бог – не сасвим у вољи Божјој. Тај је задатак немогућ и нерешив за људску природу, и његово једино решење је оно што је коначни циљ човековог бића, и оно због чега је Бог постао човек – да човек постане бог, бог у Богу, Бог по благодати. И да се све покори Љубави.

Већ је уклоњен, или се сасвим уклања Онај Који тајну безакоња задржава, после чега ће се јавити безаконик, антихрист. Његове кораке већ чујемо, и видимо оне који хитају да поравнају и украсе путеве пред њим. Његов апостол Павле (Бил Гејтс) већ је уловио све народе у мрежу своју, и спрема се да сво стадо господара свог жигоше печатом дара духа несветог. Огњени адски електромагнетни језици пентаграмске (5г) мреже већ силазе на свет, диханије скрнавог смртоносног духа који ће свему да живот даје у антихристовом свету. А он, лажни христос, долази својима, свима оним који Истину и љубав Истине не примише. И зато што уместо Истине изабраше љубав према неправди, Бог ће им послати силу обмане, енергију прелести, да савршено поверују у лаж, и да сви синови лажи и синови неправде, војници сатанини, братоубице и родоубице, убице творевине Божје и убице љубави – Бога међу људима, буду осуђени са лажју и неправдом, скупа са својим оцем (2.Солуњанима 2:7-15).

Избор се, дакле, чини сад, у овом последњем часу – пре него што доће безаконик; ко сад не изабере Истину, него изабере послушност и саучесништво у безакоњу, неправди и лажи (а најпре црквеној), неће моћи да се од њих избави када Бог у безстрасном гневу пусти силу обмане којом ће такви до конца поверовати у лаж и поклонити се њој!

Знајући све то, ми, који Вером знамо да стојимо у Истини, треба да стојимо још чвршће држећи Предања, чувамо пламичак љубави која нестаје из срца људских, оног Огња који је на земљу донео Син Божји (Лука 12:49), и да помно стражимо да ништа од кнеза овога света, који долази у сину свом, нема у нама. Јер од тога – од нас, зависи да ли ће Син Човечји, када дође, наћи Веру на земљи. Амин!

Евсевије П.

Борба за веру