О ДЕЧЈИМ ПРАВИМА – или од кога треба штитити децу

Политика обавештава да деца добијају заштитника права, а ја мислим да би од таквих заштитника децу требало – заштитити. И обезбедити им нека много важнија права.

Рецимо: право на то да се (природно) роде ако се (природно) зачну. А ако се роде, њихово је право да (природно) одрасту и да се ниједно од њих не нађе у оних 115.000 која „живе у екстремном сиромаштву“ нити у оних „три одсто која раде у условима опасним по живот“.

И њихово је право да се не нађу под заштитом Лабриса или Инцест траума центра. Или оних (кинсијевских и рокфелеровских) педофилских асоцијација које траже да се граница дозвољеног сексуалног односа са децом спусти испод десет година. Или међу онима која на међународној пијаци коштају 20.000 долара (и која за те паре „умиру“ по породилиштима).

Право је детета да не буде штићено од родитељске љубави. Па кад је својеглаво и до свести му не допире мека родитељска реч, неће му ништа бити ако се она по дупету притврди меким прутићем (знам многе бабе које су тражиле „прутић да унуче помилују по дупенцету“, а знам и очеве који су за „не могу“ децу водили код лекара, а за „нећу“ – узимали онај прутић). Децу је лакше препустити улици и дроги него их одмалена навићи на рад и припремити их за то да се од дроге измакну. И зато је бесмислена тврдња да је „радна злоупотреба деце присутнија у сеоским срединама“ јер су тамо деца била „на оку“ и родитеља, и комшија, и кумова и пријатеља и нико се пред њима није могао сакрити; у селу се живело једино од рада, а у граду је могло и од неких других вештина за које у селу нико није имао поштовања.

Право је тринаестогодишње девојчице да касно ноћу „иде у живот“, али треба разумети и њеног старомодног деду ако је, кад се пред зору отуд врати, запита како тај њен „живот“ тамо изгледа, тј. да ли се она тамо дрогира (и тада да ли „пуши“ или се „боцка“) или се само „секса“ (и тада да ли то чини само са „својим момком“ или с оним који се тамо затекне). Таква заинтересованост могла је деду одвести у затвор јер је угрозио „интегритет детета“ тиме што није разумео „налоге новог времена, тј. новог светског поретка“ (а у то, између осталог, улази и случајно откриће једног учитеља да његове ученице „не могу носити невиност“ па, да би се ослободиле тога терета, стају „у ред за бушење“ и то код проверених „бушача“ – да после не би гледале како „мрљаве“ они који су у томе још неуки и мање вешти).

Право је детета да израсте у слободну и самосвесну јединку заједнице којој припада, а у томе би, макар мало, могла да му припомогне и држава. Ако је слободна, тј. ако њену судбину не уређује неки окупатор.

Српска „народна педагогија“ и друго
И кад о томе говоримо, намећу се и неке мисли о ономе шта се све може наћи у „арсеналу бораца за дечја права“. На њиховој је страни, пре свега, сила да наметну нека „права“ која су директно уперена против људскости детета, а међу њима налазе се и „препоруке Комитета за права детета УН“ којима се „предвиђа апсолутна забрана телесног кажњавања деце“; закон о томе који се код нас припрема, како истичу његови предлагачи, представљаће „»приручник за будућност« који ће гарантовати потпуно заокружену заштиту најмлађих“, али је српска „народна педагогија“ у томе вазда била много утемељенија: припази на понашање детета у раном узрасту, после ће се оно и само пазити. О томе је Св. Јован Златоуст беседио и једноставно и разложно: „Неки неразумни родитељи потпуно занемарују васпитавање деце у њиховом раном узрасту. Рецимо, дете учини неки рђав поступак, а неразумни и немарни родитељ само одмахне руком: »Ништа зато, то је још дете, није свесно шта чини. Кад одрасте, сигурно неће тако поступати«. Тако дете одрасте попут дивље јабуке у шуми, у пустари, у дивљини. А уколико убереш плод са такве јабуке, нећеш се обрадовати – он ће бити кисео и горак. И тако ће се дете, уколико га нико не зауставља, не кажњава и не уразумљује, касније формирати као слуга својих рђавих наклоности. Његово рђаво понашање прећи ће му у навику, тако да ће оно постати некористан члан друштва, бреме својим родитељима и саблазан за многе… Нема ничег горег… од неисправљања дечјих несташлука и допуштања да се они претворе у навику. Ти несташлуци, уколико су запуштени, до те мере кваре дете да касније већ нема могућности да се оно исправи никаквим саветима, тако да овакву децу ђаво води попут заробљеника, куд год му је угодно. Он постаје њихов суверени заповедник, даје им погубне савете, а несрећна деца, и не помишљајући да их ти савети одводе у коначну погибао, радо их испуњавају.“

Закон који смо горе поменули прописује да ће „посебну заштиту уживати деца улице“, али би и тај и сви други закони морали прописати да се деца, ничија и никад, „на улици“ не смеју ни наћи. Децу би, дакле, требало заштитити и од улице и од оних који их на улици остављају. И од педофилских асоцијација, какве су Лабрис, Инцест траума центар. Или Организација „Хавер-Србија” која намеће идеологију хомосексуализма увлачећи наставнике, а преко њих и ђаке основних и средњих школа, у своје „радионице”. Децу би, посебно, требало заштитити и од Светске здравствене организације (СЗО), која је објавила документ „Стандарди за сексуално образовање у Европи: Оквир за политичаре, надлежне у образовању и здравству и специјалисте, у којем се саветује да деца буду подучавана о сексуалном самозадовољавању и трансџендеризму пре него што науче чак и да говоре… СЗО саветује да деци узраста 0-4 године буду пружене „информације о уживању и задовољству које пружа додиривање сопственог тела … мастурбација“.

Преписујем овде још неке појединости о деловању „Хавер-Србија“: „Не би било ничег спорног да се »Хавер-Србија« држао основних идеја, промоције јеврејске културе и сећања на Холокауст. Овако, намеће се питање, зашто се дозвољава овој НВО да произвољно тумачи појам дискриминације, и да уз дозволу Министарства просвете, преко наставног кадра у Србији, намеће идеологију хомосексуализма малолетницима, који нису ни емотивно, ни и интелектуално стасали да имају критички однос о овој врло контроверзној теми. Да ли је ова и сличне НВО имају сагласност савета родитеља школа за укључивање наставника и деце у њихове садржаје? Сумњамо да Влада Србије са својим ЛГБТ премијером, дозвољавајући овакве пројекте по школама у Србији, има скривене намере у кварењу природног односа према традиционалним вредностима и сексуалности код малолетника.

У међувремену, школе у Србији постале су полигон за експерименте и моћних НВО, а традиционални поглед на живот, породицу, брак и сексуалност се полако, али сигурно истискују из школског садржаја. Ако се родитељи и наставни кадар не одупру оваквим трендовима, ускоро ће деца у школама која долазе из традиционалних породица бити третирана као социјално неприхватљива“.

Биће да је из истих ЛГБТНЗ-брлога, за неку идућу годину, Београд кандидован за „европску престоницу генетског ексцеса“. И у вези са тим помињем само један детаљ: на неком педер-балу ношен је транспарент Хомофобија се лечи.

А имајући на уму све што смо досад рекли, могли бисмо додати да је генетски ексцес звани ЛГБТНЗ – неизлечив.

Моја деца
Ја имам много деце. Много стотина деце. Једно је од њих – бабица. Па кад сам чуо да је „Светска здравствена организација »2020. годину прогласила годином медицинских сестара и бабица«“ и да им је наменила „важну улогу у информисању и саветовању родитеља о имунизацији као и у спровођењу вакцинације Гејтсовим и Коновим отров[а]ним вакцинама“, уместо честитке за ту част, поставио сам јој сасвим блесаво питање: да ли се Српкиње порађају? И она ми је причала: пре неку годину било је, у некој болници, око 1500 порођаја и нешто мање од 300 регистрованих абортуса; годину касније – око 1300 порођаја и нешто мање од 200 абортуса. За неко време, причала ми је даље, било је око 500 порођаја, од тога највише прворотки, најмлађа је 2003. годиште, другоротки је било нешто мање, обично су од 1980. до 1998; трећеротки је било свега 70, четврторотки – 16, петоротки – 3 и једна седморотка. Међу овим вишероткама, посебно наглашава, налазе се жене које знају где им је црква, и у њу улазе редовно (или макар редовније; међу њима нашла се и покоја Циганка, она вели Ромкиња, а мене је збунио један владика речју да су Роми „циганска аристократија“, тј. они који су „чули“ да у грчком језику циганос значи ‘одрпанац’, а да се „њихов народ“ на ту реч још није навикао). И вели да је, док је узимала анамнезе од жена, запамтила бакицу која јој је рекла да је имала 16 киретажа, а ја јој додао своје сећање на једну информаторку са Змијања која је „род’ла шеснес комада“.

За мене су бројке које се помињу занимљиве, пре свега, због односа између броја порођаја и броја абортуса: оно прво се види и оно се, нормално, и не сакрива, а у оно друго не верује ни онај који податке скупља нити онај који их саопштава, a лекар који је о томе први гласно проговорио вели да су „пре рата на 23 до 25 побачаја била три до четири порођаја… Сада на 25 побачаја долази само један порођај“.

На то се своди и оно о чему прича „моје дете“.

У приватним ординацијама убиство детета кошта око 100 евра, у болници је то 30-ак процената јевтиније. И то се ради до десете недеље трудноће (после ћемо сазнати да то закон дозвољава до 12. недеље) „јер тада нема срчане радње“. Тога се, вели, сетила кад је на ултразвук водила своју другарицу која је била у деветој недељи трудноће и кад је закључила да су лекари који су оно горе утврдили или глуви или не умеју „бројити до десет“: то деветонедељно дечје срце „куцало је као код одраслих“. И додаје: „Док су радили стари гинеколози, они »црвеним словом« нису радили киретаже; у календарима ових нових мајстора – нема »црвених слова«“. А прича још понешто. Рецимо: „Моја велика пријатељица је гинеколог и рекла ми је да великом броју жена пишу побачај или лажну трудноћу, само да не би плаћале или да се не сазна“. У приватним ординацијама, иначе, вена се „боде високо“ да се не би видело да је жена имала какву интервенцију, а „ужасан је осећај када све киретаже одраде, онда теглу од аспиратора пуну садржаја просипају у тоалет. Тај звук никада нећу заборавити. Још горе је када је трудноћа преко 10 недеља па им у аспиратору заглави већи део фетуса“.

Тако нас моје дете обавештава да српска будућност може да стигне једино до – клозетске шоље, а даље ћемо поменути и понешто од онога што је рекао лекар који је „преумио“. И пренећемо неке његове одговоре на питања која му је поставио радознали сабеседник.

На питање зашто је престао да обавља абортусе, он одговара:

– Једноставно, схватио сам да убијам живог човека. Радом на ултразвучним апаратима увидео сам да дете од три месеца утробног живота стави палац у уста и сиса. То ја видим на ултразвуку. А онда кад се изврши абортус – пошто је то законом дозвољено до 12 недеља – та рука и тај палац, отргнути од тела, леже испред мене на столу. Радећи то, схватио сам да убијам људе. Нисам више могао да издржим…

Колико је обавио абортуса пре него што је то престао да ради?

– Негде од 48 до 60 хиљада. То је као кад убијете један град већи од Смедерева. Тешко је прихватити ту одговорност, поготово данас када Срби изумиру. Тешко је, поготово кад схватите да сте и сами допринели да изумиру. Али мора се имати у виду да смо у оно време идеолошког беспућа учени да људски живот почиње тек кад дете заплаче, што, на крају и закон тврди. Има и судских пресуда које то потврђују. До тог првог плача сматрало се да је дете део мајке. Међутим, тек када сам схватио да то није тако, односно да је нерођено дете човек за себе, потпуно засебно биће, престао сам да радим абортусе.

Сматра ли да је убио живог човека кад изврши абортус?

– Не. Сматрам да сам починио нешто много горе. Јер жив човек има могућност да се брани, постоје институције које ће да стану иза њега, у његову заштиту, а нерођено дете нема те могућности. Оно нема никакву заштиту. Убити дете у утроби исто је као када би васпитачица у обданишту или учитељица у школи убила дете које јој је поверено на чување.

Његове одговоре на нека друга питања овога пута не наводимо, али не можемо испустити две појединости које он посебно истиче. Прва се тиче податка да је, рецимо, 1993. године, од 100 деце рођене у Србији било тек 36 Срба, што значи да ће у неком каснијем „српском регрутном строју“ тек сваки пети војник бити Србин. Ако ту појединост „укрстимо“ с оном да се, у наше дане, у први разред основне школе уписује око 65.000 деце, проста рачуница казује да то представља четири процента од 1.625.000 оних који су скончали као жртве утробног чедоморства (како се то изводи из његове „једначине“ о једном порођају на 25 утробних чедоморстава). Срби, дакле, нестају, пут у нестајање отвориле су им „западне демократије“, а поравнале га „домаће власти“ које су нам те „демократије“ инсталирале и од којих се већ деценијама не успевамо ослободити. И при том су нам, по својим правилима, уредиле и Цркву бирајући за првосвештенике, како смо видели, или девијантне или комунисте, тј. оне који су једино умели да слушају своје налогодавце, али не и да о њиховим поступцима размишљају. Друга појединост тиче се чињенице да се „по црквеним канонима јасно каже да се онај који је урадио утробно чедоморство, као и особа којој је то урађено, искључују на десет година из Цркве“ и ја морам признати да не знам колико је са тим „канонима“ усклађен његов предлог „да се не поступа тако са народом који је обезбожен и не зна шта значи абортус, за разлику од народа у Грчкој, који то одлично зна“ па зато предлаже да се над таквим грешницима „примени најблажа форма – да се укине право на сечење славског колача“ или могућност венчања у цркви. За такав попуст ја могу имати разумевања, али ми је много ближе схватање да би и Србима требало боље објаснити оно што су Грци научили: да је абортус чедоморство, тј. убиство детета, тј. најтежи злочин против човечности.

И на то Србе треба подсећати на сваком кораку. И док то добро не науче. А будући да немају Цркву да им то каже, треба то крупним словима исписати на вратима сваке болнице, на сваком њеном спрату, на вратима сваке ординације (не само гинеколошке). А ако неки, и поред свега тога, хоће да на тај начин „планирају породицу“, то им треба поновити пре почетка „посла“, на крају им показати „резултат“ и дати им ону „теглу од аспиратора да њен садржај излију у тоалет“ – да чују тај звук кад „повуку воду“ и да буду сигурни да у аспиратору ништа од њих није остало.

Не би ли се покајали.

А о неким другим аспектима „дечјих права“, можда – у наставку.

Драгољуб Петровић