ГРЦИ И УБИСТВО КАРАЂОРЂА

Карађорђе је својевремено гајио подозрење према Грцима, којим су манипулисали Младен Миловановић и Југовић, убеђујући га да Родофиникин и Леонтије Ламбровић „намеравају да доведу Србију под грчку власт каква је постојала у Молдавији и Влашкој и да су их зато придобили фанариоти.” Родофиникин је руском двору подло и неистинито извештавао о „свирепости и глупости поглавара српских”. То подозрење према Грцима у Србији није било без основа, јер су босанске грчко-источне владике дојављивале Турцима да је код Срба у Босни „разоружање било привидно и да ће се грчко-источњаци у Босни листом дићи против Турака”.

Сам београдски митрополит Леонтије био је крајњи олош, који беше дошао код митр. Методија као обични слуга. Касније га митрополит закалуђери, а Леонтије га оклевета дахијама који Методија удавише, те сам Леонтије заседе на његово место. Леонтије носи на души и крв мученика Хаџи Рувима Ненадовића, архимандрита Боговађе, кога беше намамио у Београд и издао га Кучук Алији на погубљење 29. јануара 1804. године. Већ Карађорђе беше наумио да се отараси овог фанариота, па је на Скупштини 1809. године закључено да се уместо Грка Леонтија за митрополита београдског постави војвода соколски и архимандрит Раче – Мелентије Стефановић. Ово посвећење Мелентија није успело у ратно доба, а, пропашћу Србије 1813. године, дошло је до поновног постављења

Грка за београдског митрополита

Од самог почетка устанка је Леонтије као турски и фанариотски шпијун гледао како да поново подјарми Турцима побуњену рају, па је Србљима претио да „ћеду сви врућим гвожђем на челу бити жигосани от Турака ако мусахила и пашу међу се не приме и Турцима се не окрену”. Главна му јe струка ипак била ширење малодушности, поткопавање куражи устаника и подбуњивање раје против самог Вожда. Путујући широм Србије, овај фанариота је говорио народу да им је „сада горе него под Турцима, под Турцима вам је било много боље него сада. Под Турцима сте плаћали, али бар нисте војевали, а саде и плаћате и војујете и кулукујете, и прочаја”. Судбоносне 1813. године, он лично, а и преко својих ухода, ширио је лажне вести како је „Карађорђе болујући у Тополи умро. Да Светог Краља кивот шкрипи; и да је то знак да Србија ове године мора пропасти”. Уместо да, по личном налогу Карађорђа, наложи свим поповима и калуђерима да чине молебан за победу србског оружја, овај Леонтије је на крају сваке службе заједљиво додавао „да ће Господ спасти онога, који има лађу, да се у Немачку преко Дунава превести може”.

Брзо је Црни Ђорђе потпао под утицај хетериста, поверио је Грку Родофиникину сина Алексу да га васпита и научи грчки, а Петру Ичку је поверио дипломатију. Грчки научник М. Ласкарис утврдио је да је Карађорђе и раније имао веза са грчким локалним покретима и да је био познат у круговима њихових родољуба (В. Ћоровић). Тако ће трећег октобра месеца 1813. године, озлојеђен и обрлаћен, Карађорђе напустити Србију, и то баш у друштву дотичног Леонтија и Недобе, оних које је сматрао за највеће виновнике пропасти устанка.

Јаков Ненадовић се са Карађорђем налазио у депутацији на двору код цара Александра I у Петрограду 1816. године. У тој прилици су Миловановић и Пљакић прислушкивали разговор између Карађорђа и грофа Ивелића, када су разоткривени тајни односи са руском (грко-цинцарском) дипломатијом и када је касније Карађорђе заплакао, признавши да му је гроф Ивелић 1812. године донео „писмо од цара, да је царска воља и наредба, да ја оставим Србију, само да у њу Турци уђу, па ће послије цар послати војску и ишћерати Турке из Србије, и онда ће мене правим господаром поставити, и тако послије мојој ђеци и фамилији остати”! Присутни Јаков Ненадовић замерио је Карађорђу што није осетио да је посреди провидна превара и хетеријска интрига. О овој епизоди: Радош Љушић, Вожд Карађорђе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005, стр. 460-461. И Медо Пуцић је кривио Недобу и Леонтија за пропаст Србије: „Caragiorgio… certo avrebbe potuto restare ancora molto tempo sulla difesa aspettando gli eventi, se non fosse riuscito all’astuzia del console russo Nedoba e del metropolita greco Leonti d’occupare l’animo suo semplice ed aperto ed approfittando d’un momento di debolezza d’imbarcarlo nascostamente seco e traghettarlo in Austria”; Orsatto Pozza, La Serbia e l’impero d’Oriente, Nuova Antologia, Firenze, 1866, p. 15. Дакле, Медо Пуцић је сматрао да су изнемоглог (омамљеног?) Карађорђа, Недоба и Леонтије у тајности пребацили у Аустрију, што је одлучујуће допринело сламању добро утврђене Србије.

После пропасти Првог србског устанка и Карађорђеве наоко необјашњиве бежаније у Аустрију са златом и Грцима, Србија је спаљена, а Срби посечени и одведени у робље. Србска црква је много пострадала и нашла се у још тежем положају него за време дахијске управе, још тврђе потчињена Грцима. У овом историјском времену испољавало се деловање Хетерије, чије се седиште налазило у Одеси, а предводници овог панхеленистичког покрета били су Грци, који су заузимали висока места у руској дипломатији и у војној хијерархији. Немачка, Француска, Швајцарска и чак далека Америка беху тада створили страшну панхеленску струју, која није остала без својих приврженика ни у Русији (види класик: Cornelia Papacostea-Danielopolu, Convergences culturelles gréco-roumaines 1774-1859). Филики Етерија била је тајна организација 19. века, чији је циљ био рушење османског управљања Грчком и стварање независне грчке државе. Чланови друштва су, углавном, били млади Грци – фанариоти из дунавских кнежевина, Русије и локалне грчке вође. Друштво је покренуло локални грчки рат за независност у пролеће 1821. године. Рат је вођен оружано уз помоћ Русије, Велике Британије, Француске и низа других европских сила. Овај рат је завршен 25. маја 1832. године коначним признавањем Грчке као независне државе.

Филики Етерија је била под јаким утицајем масонерије. Групу вођа назвали су „Невидљива моћ”. Од самог почетка она је била обавијена мистеријом. Сматрало се да су многе истакнуте личности били њени чланови, посебно из редова фанариотске господе. Не само Грци, већ и значајни странци, на пример, цар Русије Александар I. Сам император је дошао до руског престола завером и оцеубиством, у чијој гнусној припреми су учествовали Адам Чарториски, Н. П. Пањин, енглески посланик Витворт и, наравно, гроф П. А. Пален, свирепи масонски конспиратор. После убиства Павла I, у ноћи 11-ог на 12. март 1801. године, нови цар Александар I нашао се у потпуном масонском окружењу Строганова, Чарториског, Кочубеја, Голицина и Сперанског. Посвећење самог императора, највероватније при ложи „Северни пријатељи”, одиграло се већ 1802. године (О. Платонов).

У почетној фази, невидљиви орган Хетерије се састојао само од три оснивача (Николаос Скуфас из покрајине Арт, Емануел Ксантос са Патмоса и Атанасија Тсакалов из Јанине). Од 1815. до 1818. још петорица су додата у невидљиву управу. Први фанариота званично инициран у хетерију био је Александар Маврокордат, дана 7. 10. 1816 у Москви (Ap. Daskalakis, Les Phanariots et la Revolution Grecque de 1821). Влашки принц Александар Суцо био је буквално једини фанариота који се опирао револуцији, коју је сматрао катастрофом за грчку нацију. Невидљиви орган је 1818. преименован у „Ауторитет Дванаесторице апостола” и сваки апостол је био одговоран за одређену област. Организациона структура је била пирамидална са „Невидљивим органом” који је вукао конце са врха, често називаним Великим картографом.

Вожд Карађорђе долази у додир са вођством Хетерије 1816. године, док се налазио у Петрограду, у аудијенцији код цара Александра I. Овде га је са идејама Хетерије упознао гроф Јоанис Каподистријас, руски министар иностраних послова. Карађорђа је такође преузео хетериста Ђорђе Олимпија, звани „капетан Јоргаћ”. Он је тајно увео Црног Ђорђа у Галати код Јаша у кућу принца Константина Ипсилантија, где је био примљен за члана хетерије и где је положио заклетву да ће радити на ослобођењу хришћана (В. Ћоровић, Карађорђе, Свет књиге, Београд, 2003, стр. 101).

Карађорђе је имао и ноћни састанак у Петрограду, са Ипсилантијем и са представницима влашких и молдавских господара, махом Грцима. Говорило се грчки, у подземној одаји огромне палате кнеза Пашкова, користила се нека тајна азбука хетеријина, да скрије тајну својих писама. Имена учесника била су прозвана по нарочито измишљеним псеудонимима. Карађорђе се одазвао на прозив Матропулоки – Црна Птица. После надахнутог говора Јоргаћевог, Карађорђе бива изабран једногласно за балканског вођу устаника (Пера Тодоровић). Хетеристи су много полагали на Карађорђа као бившег шефа једне револуције и ради гласа који је стекао у Србији и на Балкану. Њихов човек, заменик руског конзула у Јашу, дао му је новац и пасош на име руског племића Михајла од Леонарда, под изговором одласка на лечење у Мехадију. У пратњи Карађорђа ишли су Јоргаћ, још један Грк и Наум Крнар (В. Ћоровић). Потврђена је и припадност Наума Крнара Хетерији и да га је она послала код Карађорђа, јер је он био главна веза и тумач између Карађорђа и Хетерије. Наум је био кадар да погине за Карађорђа, али је исто тако био готов и да га убије у свако доба, кад то захту интереси Хетерије. Таква му је наредба и издата. Он је ишао поред Ђорђа и као његов анђео хранитељ и као његов анђео смрти (П. Тодоровић).

За капетана Јоргаћа је Л. А. Баталака писао да се „налазио у служби код влашки и молдавски бегова, док су ови из Цариграда, из Фанара, долазили и док је Влашка и Молдавија била огњиште фанарског грабежа… Он је знамениту ролу у етерији грчкој у Влашкој и Молдавији играо”; в. Живот и прикљученија Карађорђа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004, стр. 78. Ова белешка је у рукопису нађена прецртана. Свакако је била значајна улога и рођеног сплеткароша Леонтија, који у писму кнезу Милошу из Кишињева, 10. јула 1817. године, обавештава овога да Карађорђе ,,корјак је био и корјак оће да умре” и да „нема Србин који оће желити да види јоште једен пут такога издајника и крволивца серпскаго и који согласи с њему, он је горе издајник и Циган а не Србин”; в. Л. Арсенијевић Баталака, исто, стр. 130. Сам Баталака је био важна историјска личност и, као капућехаја у Цариграду и национални радник, неуморно се залагао код руске дипломатије за Србе и србско свештенство против фанариота. Његов је и опширни мемоар о положају Срба у Босни и Хецеговини, где се залагао да Русима предочи неопходност србске народне јерархије у духовној сфери, уместо туђинске и грабежљиве грчке поповштине. М. Екмечић је истакао достигнућа француске (Е. Дрио), руске (Ф. Л. Арш) и румунске (Н. Камаријано) науке по питању одговорности Грка Николаоса Галатиса и аустријске полиције за убиство Карађорђа.

Из нове књиге Срђана Новаковића Грци и Фанар, Београд, 2020
Књигу можете набавити по цени од 680 динара путем тел. 064 3433854 или преко мејла: [email protected]