ГОРИ ОД НАЦИСТА: ОТИМАЊЕ ДЕЦЕ ИЗ СРБИЈЕ – НОРВЕШКИ „ДРУШТВЕНИ ИНЖЕЊЕРИНГ“

Злочин новог века
„Барневернет“ (буквално: „заштита детета“) је норвешки систем државних институција задужених за бригу о добробити деце. То је цела једна мрежа разних уреда и организација, над којима је Министарство за децу и породицу. Локалним властима помажу две државне установе: „Директорат за децу, омладину и породицу“, који је задужен за теоретску разраду дечије заштите, и „Канцеларија за децу омладину и породицу“, која спроводи практичну примену закона (као што је, на пример, обука хранитељских породица).Цео овај систем, који је са актуелним радом почео 1992. године ступањем на снагу Закона о добробити деце, више пута се нашао на удару међународних критика. У Пољској, на пример, од априла 2017. траје поступак за доделу азила норвешкој држављанки која је ту затражила заштиту за себе и своје дете. Ово је први случај у историји да се проверава да ли су некоме у Норвешкој угрожена основна људска права. Чешки председник Милош Земан је почетком 2015. „Барневернет“ упоредио са злогласним нацистичким програмом „Лебенсборн“. Заштитник права деце у Русији, Павел Астахов, изнео је 2014. тврдњу да Норвешка користи овај систем како би отимањем деце од страних родитеља побољшала своју демографску слику.

До сада се сматрало како „Барневернет“ служи искључиво да би се заштитила и побољшала дечија права, али су се недавно појавиле индиције како се ради о свеобухватном друштвеном и генетском инжењерингу. Оно што на први поглед норвешки систем заштите деце издваја од осталих, сличних модела, јесте херметичка затвореност. Сваки запослени у некој од агенција, уреда, канцеларија или организација обухваћених „Барневернет“-ом, без обзира на своју позицију и радне задатке, пролази ригорозну контролу и пре него што почне да ради потписује изјаву којом се обавезује да ће до краја живота ћутати о свему што је видео или чуо током рада у систему. У случају да прекрши ову заклетву, запослени се суочава са низом консеквенци: губљењем посла, накнадом штете (милионске суме), па чак и кривичном одговорношћу (норвешки закон штити „Барневернет“).

Због свега тога је изузетно тешко, готово немогуће наћи неког од садашњих, или бивших запослених који су спремни да проговоре о ономе шта се дешава иза наизглед мирне и хладне фасаде целокупног пројекта.

Магазин Таблоид је још раније дошао у посед више од хиљаду докумената из једне од архива „Барневернет“-а. Између осталог, ту се налазе и инфо-картице о пошиљаоцима разних информација из Србије, својеврсна архива доушника, како се на почетку веровало. Међу неколико десетина различитих имена одмах су уочени од раније познати радници Центара за социјални рад, па се сматрало како се картице односе само на податке прикупљене у вези усвајања деце из Србије. Ради се, међутим, и о информацијама добијеним од медицинског особља у Србији о експериментима над живом децом.

На једној од картица као пошиљалац информација („Авсендер“) наводи се извесни Владимир Трајковић, а као прималац („Моттакер“) универзитетска клиника Норд-Норге. Врло брзо је утврђено да поменути Трајковић није сарадник неког од Центара за социјални рад у Србији, већ професор Медицинског факултета у Београду и то на катедри за имунологију и микробиологију.

Размена сазнања између разних научно-истраживачких центара у свету је нормална појава, али овде се ради о информативној картици пронађеној у једној од централних архива „Барневернет“ система, који није научно-истраживачки институт, већ низ државних установа које се баве, наводно, заштитом права деце. Провером код нашег извора у Норвешкој, који нам је помогао да дођемо до поменуте архиве, као одговор смо добили: „…Према досадашњим сазнањима не могу се успешно вршити огледи психоактивних супстанци на животињама, али се могу вршити врло успешно на људима и деци…“

Као што је познато, институције „Барневернет“-а веома често у заштиту узимају децу са посебним потребама. По незваничним проценама (званичних података нема због завета ћутања) око 3 одсто деце у Норвешкој је у неком од програма „Барневернет“-а, од којих већина због сопствених или психичких тегоба родитеља.

Како би се таквим штићеницима пружила помоћ потребно је велико искуство са лековима, њиховим комбинацијама и нежељеним ефектима. Да би се то искуство стекло морају се вршити посматрања „ин виво“, односно над живим пацијентима.

Др Трајковић је на пронађеној инфо-картици наведен као пошиљалац, али наш извор из Норвешке нам скреће пажњу како је то бирократски термин под којим може да се подразумева и извор информација који није упознат са тиме да су његова сазнања прослеђена „Барневернет“-у.

На специјализованој мрежи ресеарцх.нет постоји отворен профил под именом Владимир Трајковић, на коме се налази податак како се ради о редовном професору на Медицинском факултету у Београду, који има 184 позната рада. Анализом комуникација са ове странице и ка њој, утврђено је да са њом комуницира само 14 особа, које су све из света медицине. Радови професора су, иначе, цитирани 9.151 пут.

Комуникацију између нас и извора у Норвешкој, као и приступе екстерном серверу на коме су депоновани документи из архиве „Барневернет“-а, праћена је са уређаја који припадају: Министарству одбране Србије, НЦР Корпорацији, Оружаним снагама Србије, „Аир Сербиа“, Вип Мобиле д.о.о, Теленор Упwорк, Теленор банка…

Очигледно да постоји живо интересовање не само за радове професора Трајковића, већ и за то да достављени подаци „Барневернет“-у не доспеју у јавност.

У вези са добијеним картицама на којима су подаци сарадника „Барневернет“-а, наш извор из Норвешке нам је објаснио (превод оригиналног писма на енглеском): „…Сви подаци су класификовани под бројевима и шифрама зависно од тога ко је пошиљалац информација (психолог центра за социјални рад, професор на медицинском факултету и тако даље), а сваки пошиљалац података има свој лични идентификациони број и шифру, што је и уредно заведено на непрегледним списковима до којих се дошло. Пошто је количина података веома обимна, а материја о којој говоримо врло сложена, захтева поред јако озбиљног и систематичног приступа и доста времена, вишеструке провере, али и упознавање са стручном материјом (јер су то, ипак, огледи који се врше претежно везано за централни нервни систем и функционисање под различитим околностима и задатим огледним условима)…“

Из овога произилази да је Универзитетска клиника резултате тачно унапред дефинисаних истраживања, који су истовремено интересантни и за рад система за заштиту деце „Барневернет“ и да су они добијени или од професора Владимира Трајковића лично, или од неког од његових сарадника који је злоупотебио његово поверење. У сваком случају, ради се о резултатима експеримената урађених на живом људском бићу у Србији и то експеримената који су били, како тврди наш извор из Норвешке, наручени. То, дакле, нису резултати до којих се дошло случајним посматрањем, већ радом у „задатим огледним условима“.

Овде се не поставља само питање да ли је др Трајковић знао да је део, прецизније, да је вођа истраживачког тима који тестира деловање психоактивних супстанци на централни нервни систем живог човека (или детета), већ да ли је о томе била обавештена и особа која је послужила у огледне сврхе и да ли се она са тиме сложила. У сваком случају, једна од заинтересованих страна за резултате експеримента је „Барневернет“ систем, који је чешки председник оптужио да се служи истим методама као својевремено нацисти.

Подсетимо, „Лебенсборн“ („Извор живота“) било је удружење грађана под стриктном контролом СС-а, основано 1935. у Трећем Рајху. Циљ ове организације био је да повећа прираштај „чисте аријевске деце“.

У оно време се знало веома мало о генетици, тако да је селекција вршена избором родитеља који сами, али и чији непосредни преци, имају све тражене особине „надрасе“, односно Аријеваца. Деца рођена из таквих веза (које нису биле брачне, нити је било обавезно да се мушкарац и жена уопште познају пре ступања у однос) преузимана су од стране посебних узгајалишта у којима су одрастала под строгим надзором посебно за то од стране СС-а изабраних и обучених дадиља и учитеља.

Критикујући „Барневернет“ и поредећи га са „Лебенсборн“-ом, Милош Земан је у виду имао управо аспект васпитања и одгајања деце. Како је он рекао за „Хосподарске новинy“ 8. фебруара 2015. нацисти су узгајали „Аријевце“ немачке културе и традиције, док норвешки систем „денационализује“ децу, односно у њима брише свако сећање на своје стварно порекло. И једно и друго је део друштвеног инжењеринга, без обзира што су добијени резултати дијаметрално супротни.

Да ли се резултати истраживања др Владимира Трајковића прослеђени „Барневернет“-у односе на деловање супстанци које помажу да се избрише сећање на неки ранији животни период, или да се ослаби воља примаоца лека?

ПИШЕ: Игор Маленовић

https://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=434&cl=09