Радоје Домановић: Сан једног министра (Аудио приповетка)

И сами министри су, боже ми прости, кажу, људи, као и сви други. И они морају јести, пити, спавати, као и ми смртни, само им, како веле, иде теже од руке да мисле, али та се простачка, ниска способност и не тражи за тако високе положаје.

*

Господин министар Н. (шта се кога тиче име!) седео је у својој канцеларији заваљен у мекој наслоњачи и, како је земља била у невољи, то је могао мирно и спокојно да размишља да ли да вечера кечиге печене на жару, или пржене. Како се већ смркавало, то се после дугог размишљања одлучи за прво, и диже се да мало прође по чистом ваздуху, колико тек ради бољег апетита. И шта би? Бар се не може рећи (а има злих језика који хоће свашта да говоре) да у земљи ништа не ваља, не ваља просвета, не ваља привреда, бедно финансијско стање, не ваљају економске прилике, не ваља… Може се ређати до миле воље шта све не ваља, али се код министарских апетита мора стати, он је исправан.

Елем, господин министар Н. прошетао је, пио пива, вечерао печене кечиге и залио црним, добрим вином, а кад је тако лепо и савесно испунио дужност према својој отаџбини, легао је у постељу блажен, задовољан, и заспао са срећним осмехом на устима, као човек кога никаква брига и мисао не узнемирава.

*

Али сан, и не знајући, можда, да је господин Н. министар, усуди се да узнемири његово господство, и пренесе га у далеку прошлост његове младости.

Сања.

Зимња ноћ. Ветар напољу фијуче, а он као у оној истој маленој, влажној соби где је као ђак становао. Седи за својим ђачким сточићем. Поноћ превалила. Наслонио се главом на десну руку, а у левој му књига, коју је до малочас читао. Пред њим мала лампа, у којој је већ догорео гас, те чкиљи, пршти и дими слаби пламичак, који се готово једва и види кроз поцрнело стакло. У соби хладно, те је огрнут својим поабаним зимским капутом. Седи тако непомично, поглед му упрт у једну тачку, а мисао га носи у далеку будућност.

Размишљао је о своме раду у будућности. Био је решен да сав свој век посвети племенитом, тешком раду и делима, да се бори за правду и слободу, да жртвује све, па и живот ако затреба, за срећу и добро своје земље, за интересе опште. Пред собом је гледао дуг низ година, које ће он испунити корисним напорним радом, осећао је да ће моћи остварити своје идеале, и да је у стању да савлада све препоне које му год стану на пут, на тај пут врлине, са кога никад неће скренути.

И он се трудио да замисли себе у будућности, после дугог низа година. Срце му јаче закуца и обузе га неко пријатно, слатко осећање кад помисли на своје успехе и на добра која ће земљи и народу своме учинити.

Одједном чу неко необично, тајанствено шуштање. Трже се и погледа, а пред њим се указа крилата женска прилика, исто као вила о којој се у песмама пева, надземаљских чари и лепоте.

Он се препаде и затвори очи, не смејући да гледа у ту чудну прилику, али га она помилова крилом по образу, и он осети рајско блаженство, ослободи се, и погледа поново прилику, која му се учини тако позната као да се целог века с њом дружио.

— Ко си ти? — упита.

— Не мораш то знати. Дошла сам да ти покажем будућност. Пођи са мном!

И он као пође.

Ишли су дуго ћутећи док не дођоше на једну дугу, пространу пољану.

— Видиш ли шта? — упита га.

— Ништа!

Она га дотаче крилима по челу и превуче преко очију, и, одједном, он виде мало даље, тамо на пољани, пуно људи, али не стоје сви једнако, него неки на самој земљи, неки мало више од њих, као на каквим лествицама, други од ових мало више, трећи од ових, и, тако редом, до оних који стоје највише над свима.

— Шта је ово?

— То су разни положаји у друштву.

Гледа он оне људе, а тамо врева, граја, вика, туку се, гурају, ћушкају, гушају, пропињу, све се то отима да се што више дигне.

Кад се осврте и погледа, а оне прилике која га ту доведе нестало.

Он осети силну, неодољиву жељу да се и сам помеша у ту гомилу људи.

И помеша се.

Радио је међу онима што стоје најниже, радио је, жудећи да радом учини да стане више.

Радио је дуго, дуго, али никако да се подигне ни за један степен.

Док се пред њим указа опет она прилика која га је ту и довела.

— Шта желиш? — рече.

— Да се попнем и ја више.

— Можеш, али се не пење тим путем којим си почео.

— Шта ми смета?

Она се дотаче крилом његових груди, и он осети неку пријатну језу, чисто му нешто лакну, а кад погледа, он се, одједном, уздигао.

— Желиш ли више?

— Желим.

Она се опет дотаче његових груди, и он се опет мало диже.

— Хоћеш још?

Њега већ бејаше сад обузела једина, силна жеља да се што даље попне.

— Још, што више могу! — рече.

Она се опет дотаче његових груди, а затим га дохвати крилом по челу, и он се уздиже међу оне највише.

Он се осети срећан, задовољан, и погледа с благодарношћу своју усрећитељку.

— Шта си ми учинила, те се овако брзо уздигох? — упита је.

— Одузимала сам ти карактер и поштење, а најзад одвадила и од памети. То ти је сметало да се дигнеш на највећу висину.

Он се згрози, и уздрхта.

— Сад хајдемо натраг, кад си све то видео — рече му она прилика, и одједном се обретоше у оној истој собици.

— Шта је све то што си ми показала?

— Твоја будућност! — рече му прилика, и ишчезе.

Њему клону глава, а из груди се оте тежак, болан уздах.

*

Господин министар се ту прену и пробуди. Свеједно, кад је већ тако! — помисли, и зену равнодушно.

Радоје Домановић