Вакцина против короне – изазови и одговори

У анкети „Печата“ учествовали М. Бећковић, Б. Ристивојевић, С. Рељић, Д. Хамовић, Н. Маловић, З. Чворовић, Р. Јанковић, А. Липковски, С. Јанковић. Разговарао В. Димитријевић

Зашто ова анкета
Вођени начелом „Нека се чује и друга страна“, решили смо да се обратимо угледним делатницима наше јавне сцене, замоливши их не само за мишљење, него и за промишљање ситуације. Уосталом, питање вакцине против корона вируса јесте, пре свега, здравствено питање, али здравље једног друштва се не може свести само на медицину, поготово ако неко покушава да је, како каже Ђорђо Агамбен, претвори у нову манихејску религију. Уосталом, забринути лекари међу првима постављају питања.

Тако је примаријус др Милан Рогановић, сарадник српске странице сајта Светског конгреса породица поставио таква питања: “Како је могуће да је само неколико месеци након почетка пандемије вакцина ушла у трећу клиничку фазу испитивања (на људима), ако су најаве научника с почетка пандемије биле да је потребно минимум осамнаест месеци за њену производњу? Да ли је све ово неко планирао, поседовао вирус, а сада и вакцину? Да ли је још раније наука потврдила и записала у протоколима за производњу и тестирање вакцина строге критеријуме провере њене ефикасности и сигурности по здравље људи и да се испитивања врло често спроводе и по пет до десет година? Да ли треба да будемо против вакцине? Да ли треба да примамо непоуздане, недовољно испитане или вакцине непознатог састава? Да ли смо већ били у оваквој ситуацији? Свињски грип? Глаксо Смит Клајн? Фијаско вакцинашког лобија?

Нисам припадник антивакцинашког покрета, као лекар вакцину сматрам великом медицинском и цивилизацијском тековином, али безбедну вакцину, познатог састава, тестирану у дуготрајним испитивањима по свим критеријумима науке и добре праксе. Међутим, у новије време, са све израженијим општим моралним посрнућем, гажењем бројних цивилизацијских, а пре свега хришћанских вредности, вакцине које се намећу постају сумњиве, и у свима нама се јавља жеђ за истином. А, истина је, признаћете, врло често и једини лек.“

„Печат“ је, од свог почетка, у потрази за тим леком.

Анкету, у име свих жељних истине, водио: Владимир Димитријевић

Матија Бећковић: Корона
Пре две хиљаде година
Руке је прао само Пилат
А после две хиљаде година
Пере их сваки човек
Сваки дан
Све чешће
И све дуже

Бранислав Ристивојевић: Насилно вакцинисање и биовласт
Апелујем на српског законодавца да се окане принуде ако жели да ђаци прихвате поуку, деца васпитање, верници причешће, грађани хомосексуалце, а народ вакцину

Питање обавезности здравствене интервенције, па тако и вакцинације, се укршта са два далеко шира и за човека и његово битисање значајнија питања – то су питање слободе код човека и недодирљивост његовог достојанства.

Фуко је објаснио пут којим је дошло до овог сучељавања уз помоћ свог чувеног појма „биополитике“. Према Фукоу савремена друштва захваљујући развоју културе људских права и слобода нису више у стању да контролишу и надзиру популације класичним методама као што су гола физичка принуда или незаконита казна. Стога се класични суверенитет као механизам владавине над људима повлачи пред новим обликом владавине – дисциплинаторном и регулационом биовлашћу. Та биовласт појављује се, каже Фуко, када се технолошки развијемо до те мере да не само да уређујемо живот, већ га умножавамо (вештачка оплодња и сурогат материнство), производимо (вештачка материца, манипулација генетским материјалом) али и кад га без употребе икаквог насиља масовно „уништавамо производећи вирусе које је немогуће контролисати и који ће бити универзална пропаст“. (Извор: Мишел Фуко, Треба бранити друштво: предавања одржана на Колеж де Франсу 1976. године, Нови Сад, 2003, стр. 296.)

Другим речима, од друштва у којем је суверен вршио власт над смрћу голом физичком принудом (телесне казне, смртна казна) али је бар човека остављао да живи на миру, стигли смо до друштва у коме нема власти над смрћу (мучење и смртна казна су укинути) али нас не остављају да живимо на миру. Раније су владари контролисали како умиремо, а данас, захваљујући развоју медицине и биотехнологија, контролишу како живимо.

Обавезна вакцинација је само један од тих механизама биовласти, као што су то обавезан систематски преглед, обавезно здравствено осигурање, обавезно лечење, обавезне хигијенске, санитарне или мере комуналног реда, обавезно школовање, обавезне безбедносне мере (у саобраћају нпр.), одузимање органа без сагласности даваоца итд. Они се сви заједно, каже Фуко, могу назвати „медикализацијом живота“. Зашто их без поговора прихватамо? Зато што биовласт непрестано „производи болести“ тврди Фуко.

Производња болест се врши сталним провлачење теме опасности од смрти кроз наше животе које „неизабране елите“ врше заглушујућим „моралним хистерисањем“. Њиме пропагирају постојање неког сталног и трајног стања свеприсутне „опасности“ које магловито и нејасно, али снажно прожима наш опстанак (опасности наравно има, али ни изблиза у том обиму). У овом случају то је здравствена опасност, али у неким другим то је опасност од насиља у породици, од дискриминације хомосексуалаца на улици, од притајених педофила у цркви, од „неодговарајућег“ васпитања деце у школама итд. Овако произведене болести лече се медикализацијом живота механизмима биовласти: у случају здравствене опасности то је вакцина, у случају опасности од насиља у породици, дискриминације хомосексуалаца и педофилије то је стигматизовање мушкараца, хетеросексуалца односно свештеника као душевно поремећених насилника и њихово одстрањивање из друштва (забрана слободе говора, грађанска смрт…), а у случају „неодговарајућег“ васпитања деце то су тзв. сексуални образовни пакети.

Заједнички именитељ који повезује све ове мере медикализације живота јесте обавезност, односно та кужна принуда којом се оне спроводе и која нарушава нашу слободу и достојанство. Да ли принуда гарантује да ће ове мере бити спроведене? Управо супротно. Све ове мере су подмукло смештене баш у односе поверења: поверење између пацијента и лекара, између чланова породице, између верника и свештеника, учитеља и ђака итд. Принуда уништавање поверење и самим тим односе у друштву који се граде на њему: ђак ће одбити поуку учитеља, верник свештеника, дете родитеља, и на крају, пацијент савет лекара да се вакцинише.

Тако принуда у сфери вакцинације у ствари уништава једну сасвим разумну и давних дана добро проверену медицинске меру – имунизацију путем вакцине. Поверење у њу је српски законодавац проћердао још 2016. године уводећи вакцинацију као обавезну и запретивши казненом принудом ономе ко се о њу оглуши. Наш легислатор не схвата да је управо такав закон смањио број вакцинисане деце, као што је обим насиља у породици порастао, не пре, већ након несрећног Закона о спречавању насиља у породици, или као што је насиље над хомосексуалцима порасло након озакоњења тзв. Геј-парада, а не пре њих.

Хегел је мудро приметио: нити једна савест на овом свету се није ослободила на силу. Апелујем на српског законодавца да се окане принуде ако жели да ђаци прихвате поуку, деца васпитање, верници причешће, грађани хомосексуалце, а народ вакцину.

Слободан Рељић: Страх гомиле и одметник
Најкритичнија тачка глобалне корона-операције је – вакцинација

Најкритичнија тачка глобалне корона-операције је – вакцинација. У тој тачки ће се сударити страх гомиле и одметник. Не будите у дилеми: све владе овог света ће бити с гомилом. Али, као што је писао Ернст Јингер то силнике не чини спокојним. Јер у свим културама један одметник вреди као сто бескичмењака!

Кад је Београд устао против јулске најаве полицијског часа, Израел Шамир је написао оду српском одметништву. Волим да мислим да су на то потајно били поносни и они који су се спремали да уведу полицијски час. Чак можда и они из Кризног штаба који себе после вакцинације виде „пуне као брод“. Да сам на њиховом месту обратио бих пажњу на недавно објављено истраживање: да се половина Британца већ изјаснило против цепљења!

Јер, некако ми се чини да она најслободарскија мисао у политичкој историји написана још 1550. ипак, вавек лебди над гомилом: „Онај који господари вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што не би имао и последњи становник великог и бескрајног броја ваших градова. Оно што он има вишка – то су средства која му ви пружате како би вас уништио“ (Етјен де ла Боеси, Расправа о добровољном ропству). А тешко Њему кад гомила то схвати. Најзанимљивији делови у уџбеницима историје описују крваве догађаје и паљевине кад се владари забораве.

Драган Хамовић: Употреба короне
Заштити, Оче, стадо ово словесно, од оваквих заштитника, у овом подмуклом живом опиту

У недовршеној причи „Дуг“ Данило Киш описује замисливо самртно пресабирање Иве Андрића. Међу бројним личностима којима тај Кишов Андрић, допола на другој страни живота, понешто завештава на име дуга јесте и неки давни ларинголог. Оперисао му је грло, али је прво објаснио смисао самог захвата, те је Андрић остао захвалан што није лечен „као овца него као људско чељаде“.

Разлог за неповерење према савременом глобалном механизму бриге за људско здравље јесте изостанак поузданијих чињеница. Производе се у јавној сфери несагласја која смућују духове и надувавају страхове. Пригушују и уклањају аналитичке гласове који значе упитаност пред званичним верзијама, пројекцијама и актима. Осим ако у такве гласове не убројимо светски познатог филантропа, стручњака за прављење софтвера и умножавање доларских милијарди, или пак овдашњег медијског креатора ружичастих психоактивних светова.

Да се човеку заврти у глави од експлозије бриге за здравље човечанства. Корона, колико год била реално опасна или бар непредвидљива, тиме је опаснија стога што се додаје као нова ставка у репертоару прокламованих планетарних баука. Од отапања глечера, тероризма и национализама, дуванског дима и руске или кинеске опасности. А од свих тих баука ће нас најмоћнији спасти. На начин који дискретно изаберу као најподеснији. Суперхероји, по позиву и моралном призиву. А ми, унапред захвални и спремни на све, молимо да похитају!

Када, поред свега недореченог, ресорни министар, дословно изјави да се у Србији не обдукују умрли од короне јер је тако СЗО наложила, то мора бити један снажни сигнал на узбуну здраве, запитане памети. Да ли је овај необразложени налог здравственог Централног комитета довољан као објашњење? Налог да се одустане од испитивања учинка једне нове вирусне појаве, шта то може да значи? Да је откриће опасније од незнања или да већ „ко треба“ зна „шта треба“?

Исти је говорник ономад, као најаву скорог спаса од пошасти, провукао као готову ствар и обавезу опште вакцинације. Када вакцине буде. Макар каква била! Увелико траје утркивање ко је бржи – а ко је бољи, повољнији и хуманији спаситељ од вирусног баука, чије је средство за имунизацију делотворније, одредиће такође исти Централни комитет. Вакцина као оруђе моћи, империјалног престижа. И богзна чега све не…

Толико тога не знамо, али ово дубоко осећамо: месе нам свест, ударају у најтању жицу, доводе пред избор без избора. Сатерују нас у своја готова решења као какво унезверено стадо. Заштити, Оче, стадо ово словесно, од оваквих заштитника, у овом подмуклом живом опиту. А нисмо само овај опит окусили.

Никола Маловић: Деболеца
У временима када се игла ода шприца приближава свима чија су уста спутана маскама, важно је знати да ли се Српска православна црква као лав бори за све нас који све вријеме јесмо тијело цркве?

У потпису насловнице: Већ од првог издања награђиваног романа „Једро наде“ (Лагуна, 2014), Маловић говори о опаком вирусу због кога се с маскама мора и у цркву

Понижавајуће је што смо у вези са глобалним подметањем званим вирус корона – а као вјероватним уводом у праву но такође генерисану пандемију – ми принуђени да причамо као да нас та тема управо не заглушује контрадикторностима којима нема краја.

Не треба бити прозорљив па прозрети намјере оних који се сматрају елитом (њих 0,666%) – да науде свјетској популацији, јер се у глобалистичким ретортама увелико творе вакцине нове генерације. Као писац који по неписаној дефиницији види иза окуке наших дана, као човјек који је глобалне деболеце илити болести предвидио у два награђивана романа, „Лутајућем Бокељу“ и „Једру наде“ – осјећам (јер не могу да докажем) да је програм смањења свјетске популације осмишљен на мрежни начин: што се не може постићи затрованом и генетски модификованом храном, електромагнетним загађењем, хемијским тровањем из необиљежених авиона… може се притврдити увођењем серијала обавезних вакцина нове генерације које ће садејствовати са поменутим параметрима у фаталној коалицији. Именицу коалиција сам изабрао намјерно будући да нановакцине у будућност нико ван политике не би ни могао да уведе. У том су смислу Вучић и др Кон парадигматична слика локалне химере.

Вакцине нове генерације не смију да човјека или његово потомство убију одмах, већ су програмиране да то учине с одложеним дејством. Да није тако, творци не би ни могли да добију аплауз кнеза таме.

Без глобалне побуне, шансе наше дјеце да оставе властито здраво потомство бивају мале. Људи се у Западном свијету буне ту и тамо, али ни они немају опозицију ван владајуће парадигме.

У временима када се игла ода шприца приближава свима чија су уста спутана маскама, важно је знати да ли се Српска православна црква као лав бори за све нас који све вријеме јесмо тијело цркве? Или пак СПЦ и по питању опстанку нашег народа не само на Косову и не само у Црној Гори, упорно коалира са влашћу и када је присилна вакцинација у питању?

(Печат, 21. 8. 2020)

Вакцине и поверење (други део)
Нови тип вакцина
У оквиру борбе против корона вируса појавиле су се и прве вакцине, које треба да делују по принципу тзв. „векторских вакцина“. Без обзира да ли су вакцине из Велике Британије, Русије или Кине, оне су векторске. Озбиљна медицинска струка и код нас и у свету је тим поводом поставила неколико питања. Шта су векторске вакцине? Др Марта Ковачевић каже:“У векторски вирус уграђује се ген који кодира синтезу и експресију жељеног антигена на вектором таргетираној ћелији вакцинисане особе. Као вектор најчешће се користи аденовирус због политропизма (може да инфицира око, респираторни, гастроинтестинални епител) и снажног индуковања и хуморалног и целуларног имунитета (ове вакцине не захтевају додавање адјуванса). На основу способности векторског вируса да се репликује у циљаној ћелији, ове вакцине могу бити репликујуће или нерепликујуће. Иако се већ дуже време у многим светским лабораторијама истражује овај тип вакцина, до 2019. године одобрене су само две векторске вакцине за хуману употребу – Dengvaxia (против денге) и Imojev (против јапанског енцефалитиса).

Да ли постоје студије које гарантују, дугорочно гледано, безбедност? До сада су одобрене само две вакцине из много разлога: потенцијалне патогености код имунокомпромитованих, деце и трудница; вирусни вектор може стећи вируленцију и in vivo; или се може рекомбиновати са ендогеним вирусима или уколико дође до контаминације током производње; код репликујућих векторских вакцина постоји и потенцијално ширење вируса на невакцинисане, или у крајњем случају домаћин може имати већ развијен имунитет на вектор.

Постоји ли онкогени потенцијал измењених ћелија? Могућност развоја аутоимуних обољења? Шта је са пацијентима са хроничним вирусним инфекцијама, с обзиром да се такви често и искључују из безбедносне фазе испитивања (хепатитис Б, хепатитис Ц, HIV, па чак и херпес)? Интеракција са другим живим вирусним вакцинама из редовног распореда? На много питања треба одговорити пре него што се еуфорично први стане у ред за грабљење вакцине и укључивање трећине своје популације у опасан експеримент.

Зато је „Печат“ наставио да пропитује стварност.

Владимир Димитријевић

Зоран Чворовић: Сonditio sine qua non
Општа вакцинација била би неупитна само у друштву које је у сваком, па и у смислу биополитике, чији је саставни део здравствена заштита, сигурно у сопствену државну власт

Живимо у доба несавладивих противречја: с једне стране, низ европских држава озакоњује еутаназију, као израз крајњег индивидуализма (држава помаже појединцу који жели да се убије), а са друге стране намеће се колективистичка мера обавезне вакцинације. Таква мера свакако припада другачијем поретку вредности, у коме је добро заједнице (стицање „општенародног“ имунитета) изнад права појединца.

Ипак, не заборавимо: општа вакцинација била би неупитна само у друштву које је у сваком, па и у смислу биополитике, чији је саставни део здравствена заштита, сигурно у сопствену државну власт. Држава би, дакле, морала бити кадра да производи своје, безбедне вакцине, не подлежући притиску међународних организација које се, наводно, брину за здравље човечанства (а спонзоришу их сумњиви типови попут Била Гејтса, рецимо), а поготово не подлежући притисцима мултинационалних компанија чији циљ није опште добро, него профит по сваку цену. С обзиром да Србија не спада у државе које могу да одбране свој „здравствени суверенитет“, остаје нам да се, са пуним правом и одговорношћу, сетимо члана шест Универзалне декларације УН о биоетици и људским правима:“Било каква интервенција у профилактичким, дијагностичким или терапеутским циљевима мора да се спроводи на основу претходне, слободне и информисане сагласности лица кога се то тиче, на основу потпуне информације. У таквим случајевима, сагласност мора бити јавно исказана и може бити опозвана у било ком тренутку и из било ког разлога, без негативних последица или штете.“

Раде Јанковић: Будућност савршеног злочина
Оно што је некада била идеологија данас је медицина. Она буквално господари животима и телима читавог човечанства

Чињенице више немају вредност по себи, нити истина има везе са стварношћу. Чињенице ишчезавају, а истина се модификује. Више није могуће успоставити везу између чињеница и истине. Чињенице говоре, на пример, да вакцине смањују број оболелих од заразних болести, али истина је да међу вакцинисанима опада имунитет и расте неплодност. Везу између чињеница и истине – да у вакцинама постоји још нешто што смањује имунитет и повећава неплодност – није могуће утврдити све док се не схвати да је класична Монтескјеова подела на три власти застарела. Сведоци смо да четврта власт која јаше на „коњу бијелом“ успоставља глобалну хегемонију. Медицина, схваћена у најширем смислу, као брига за здравље људи, јесте та четврта власт која више не скрива своје претензије да подјарми сва три облика класичне поделе власти: законодавну, извршну и судску. Оно што је некада била идеологија данас је медицина. Она буквално господари животима и телима читавог човечанства. Претензија марксизма-лењинизма, да комунизам постане научни метод, данас се потпуно остварује у облику науке о здрављу човека. Тоталитаризам, који је за длаку измакао Стаљину, Мао Цедунгу, Ким Ил Сунгу, у будућности ће се остварити као тиранија медицинске струке. То је карика која повезује садашњост са прошлошћу савршеног злочина. У будућности, савршен злочин више неће бити пука вештина. Биће прецизно прорачунат интензитет бола, степен задовољства, трошкови извршења и профит. Савршен злочин, дакле, вршиће се на научној основи. На то упућује и сличност између савременог и комунистичког правног поретка која постаје све очигледнија. Пре свега, заједничко им је ишчезавање чињеница. Као у доба комунизма, када су из света објективног постојања чињенице нестајале у свету идеолошких конструкта, тако и данас из света објективног постојања ишчезавају у свету субјективних уверења. Чињенице више нису еквивалент стварима него субјективним уверењима.

Тако је постало могуће да нас, у најскоријој будућности, приморавају да се вакцинишемо против болести о којој се још увек не зна довољно.

Александар Липковски: Проблем нису толико вакцине, колико неповерење у институције
То неповерење је заслужено, јер уместо да бране и унапређују основна људска права, право на рад, на образовање, на социјалну заштиту, спроводе глобалистичку агенду смањивања трошкова ових друштвених функција и њиховог пребацивања на леђа грађана

Коронавирусна инфекција, названа „ковид-19“, унела је огроман поремећај у ионако поремећену колективну свест човечанства почетком двадесет првог века. Болест за коју не знамо сасвим тачно ни како се преноси, ни какав има ток, ни колика је смртност, болест у вези са којом је проглашена пандемија уз занемаривање досадашњих стандарда Светске здравствене организације, болест која је високо политизована од њене прве појаве на пијаци у Кини. И сада, уместо да одахнемо због проналаска прве, руске вакцине, која би требало да обезбеди дуготрајни имунитет у односу на овај вирус, ломе се политичка копља око вакцинације уопште и њених могућих злоупотреба. Проналазак првих вакцина и обавезне вакцинације као поступка у организованом друштву је изузетно значајно научно откриће у развоју цивилизације, откриће које је омогућило да људи победе многе тешке болести које су харале. Сетимо се вакцина „бесеже“, „дитепер“, „полио“. Код нас су биле обавезне и практично искорениле многе дечије и друге тешке болести. Сетимо се обавезног флуорографисања које је драстично смањило инциденцију туберкулозе. Са правом се запитајмо, у чему је данас проблем, откуд толико јаки покрет против обавезне вакцинације? Слобода личног избора је увек ограничена слободом других људи и социјалним окружењем, а регулацију односа између личне слободе и обавеза спроводи организована држава. Али, очигледно присутан став многих људи против обавезне вакцинације у ствари указује на много озбиљнији поремећај људског друштва: на неповерење људи у институције система. То неповерење је заслужено, јер за последњих двадесетак година глобалистичког развоја, институције наше државе (а и многих других) поставиле су се као институције које, уместо да бране и унапређују основна људска права, право на рад, на образовање, на социјалну заштиту, спроводе глобалистичку агенду смањивања трошкова ових друштвених функција и њиховог пребацивања на леђа грађана. Државни систем здравствене заштите је урушен, државни систем образовања је пред нестајањем, претварајући се у «онлајн-школе». Наша власт здушно ради на том урушавању, под невидљивом палицом глобалиста. Погледајте само Шарчевићеве «мере против епидемије». Школе неће радити («онлајн настава» није настава, као што је то показао друго полугодиште ове школске године јер деца нису ништа научила), а и оно што ради имаће скраћене часове. Да ли епидемија захтева да се часови скрате са 45 на 30 минута? При томе је Београд пун неискоришћених школских објеката у којима би могла да се одвија настава са смањеним групама. Али, све то кошта. А то наше глобалистичке газде, чију вољу спроводи наша изабрана власт, желе да минимизирају. У новим стамбеним комплексима (Београд на води и многи други) није предвиђен ниједан вртић и ниједна школа. Ваљда да се не би инвеститор оптерећивао «непотребним» трошковима. Зар је то «за нашу децу»? Уместо да се, финансијским инјекцијама у образовни систем, пређе на једносменску наставу у слободним објектима, ти се објекти пренамењују и крчме у циљу стицања профита појединаца из страначког миљеа. Шта се десило са парцелом на Новом Београду поред ФДУ, која је већ деценијама била намењена образовању? Прешла је МУП-у, без икаквог отпора од стране Универзитета у Београду или Министарства просвете. Као да је МУП једина државна служба која треба добро да функционише. А можда и јесте? Нажалост, наша држава је дубоко забраздила у глобалистичке воде, то нам диригују наши «пријатељи» из ММФ-а и Светске банке. Хоћемо ли се опаметити? Хоћемо ли истински преузети одговорност за свој народ?

Слободан Јанковић: Случај из Кеније 2014.
Да ли је могуће да вакцина против короне буде штетна? На жалост, могуће је. Да не бисмо лутали по мору нагађања, подсећам читаоце на оно што се дешавало пре само шест година у Африци

Нико не сумња у постојање болести каква је корона. Питање које се поставља, међутим, гласи: да ли је могуће да лек за ту болест буде штетан? Да ли је могуће да вакцина против короне буде штетна? На жалост, могуће је. Да не бисмо лутали по мору нагађања, подсећам читаоце на оно што се дешавало пре само шест година у Африци.

Кенијска Влада је 2014. била принуђена да прекине програм вакцинације Светске здравствене организације (СЗО) и УНИЦЕФ-а против тетануса, јер је откривено да би пета доза (како СЗО и УНИЦЕФ препоручују) узроковала стерилизацију два милиона и триста хиљада жена узраста од 14 до 49 година.

Стефан Каранџа, председник Удружења католичких лекара Кеније и члан извршног одбора здравствене комисије Бискупске конференције у тој земљи је за италијански сајт tempi.it навео резултате заједничке акције римокатоличке цркве и научне заједнице који су се 11. новембра 2014. састали са члановима парламентарног одбора за здравство. Он је изјавио: „Осим што није било кризе или епидемије који би оправдали сличне мере против тетануса запитали смо се: „Зашто се вакцинишу само жене узраста 14-49 година? Зашто се то (процедура) ради прикривено? Зашто је особље УН ангажовано да спроводи вакцинацију, а не локално здравствено особље?” Афричка црква је свесна да се не може слепо слушати Светска здравствена организација. Довољне је подсетити се да је 1972. покренут програм истраживања вакцина против фертилитета (плодности) и да је 1992. (након 20 година) произведена вакцина против фертилитета која је у себи имала два састојка, бета ХЦГ (beta HCG) и антитетанус. Кампања која је овде започела идентична је са онима које су спроведене на Филипинима, у Мексику и у Никарагви а које су спонзорисале исте организације (СЗО и УНИЦЕФ).

Бета ХЦГ је хормон неопходан за трудноћу који се развија (у телу) када жена затрудни. Када се ушприца женама које нису трудне у комбинацији са токсоидним тетанусом ствара антитела и против тетануса и против хормона бета ХЦГ узрокујући трајни стерилитет.

Ко не верује да се ово десило, може да провери на следећој адреси: http://www.tempi.it/kenya-chiesa-cattolica-medici-oms-sterilizzare-2-milioni-donne#.VGZYyXIywkg . Да ли ми треба да верујемо у савршену безбедност вакцина иза којих би, рецимо, стала Светска здравствена организација?

Извор: „Печат“