Русија и Вашингтонски споразум

Потпис председника Србије Александра Вучића испод текста Споразума о нормализацији економских односа између Београда и Приштине изазвао је лавину реакција, не само код домаће јавности, већ и у многим дипломатским круговима. Разлог за то је што се дати споразум није дотицао само теме економских односа Србије и косовских представника, већ и горућих међународних проблема с којима ни Србија ни Косово немају додирних тачака. До овог тренутка, написане су многе анализе Вашингтонског споразума – правне, економске, политиколошке, али се стиче утисак да што више времена пролази, све мање заиста знамо о значају тог документа.

Велики број уопштених тврдњи, као што је тачка о диверсификацији извора гаса, уноси очекивану стрепњу, јер се не ради о пословном уговору између две стране које касније могу иступити и бранити своја права пред независним арбитром, као што је суд. Свака уопштена тврдња у споразуму који се тиче држава у асиметричном односу моћи – Сједињене Државе су прва сила света – може бити окренута против слабије стране у дугорочној перспективи. Како бисмо боље разумели ланчану реакцију коју је изазвала објава представника руског Министарства спољних послова, Марије Захарове, морамо покушати да докучимо могуће последице Вашингтонског споразума у сфери међународних односа.

МЕЂУНАРОДНЕ РЕАКЦИЈЕ
Разумљиво да српску јавност понајвише занимају импликације споразума у тачкама које се баве Косовом и Метохијом – ако су грађани Британије били забринути за Фокландска острва, могу и грађани Србије да стрепе за будућност своје сопствене територије, са тако снажним верским, историјским, па и економским значајем. Занимљиво је, међутим, да администрацију Трампа очигледно косовски чвор и није претерано заинтересовао, нарочито што представници Европске уније, међу којима је најгласнија Немачка, инсистирају на лидерским позицијама у преговорима о статусу Косова. Стога не треба да чуди што се председник САД Доналд Трамп удаљио од косовске тематике и устремио на убирање подршке за предстојеће председничке изборе.

По тој логици, лако је закључити зашто у споразуму обилује блискоисточна тематика, усмерена на испуњавање националних интереса Израела. Тачке о осуди Хезболаха као терористичке организације, премештање амбасаде Србије из Тел Авива у Јерусалим, као и међусобно признање Израела и Косова представљају директну подршку Трампа премијеру Израела Бенјамину Нетанјахуу, чија је политичка позиција такође озбиљно уздрмана. Заузврат, Трамп у предстојећем изборном циклусу очекује здушну подршку утицајног израелског лобија у Вашингтону.

Принудно уплитање Србије и Косова у израелско-ирански и израелско-палестински сукоб, као и коришћење једне формално суверене државе, као што је Србија, и једне марионетске творевине као што је Косово*, у политичкој кампањи председника Сједињених Држава је изазвало реакције првенствено из арапског света. Амбасадор Палестине у Србији Мохамед Набхан изјавио је да Палестина не признаје независност Косова у складу са Резолуцијом УН 1244 и изразио наду да Србија неће испунити обавезе које је на себе преузела у оквиру Вашингтонског споразума.

Представници Европске уније су такође негативно реаговали на тачке споразума које се односе на Блиски исток, па је тако портпарол Европске комисије, Петер Стано, подсетио српско руководство да ниједна чланица ЕУ нема своје представништво у Јерусалиму и да Србија као кандидат за чланство треба то да поштује. Као што се може видети, негативне реакције нису дошле само од Русије, већ и из арапског света, па чак и од Европске уније.

Руска реакција је ипак била најексплозивнија и привукла је највише пажње. Између осталог, можемо бити сигурни да су и кинески званичници имали замерке на тачку о заустављању развоја 5Г мреже, чиме се бави државна корпорација „Хуавеј“, али није стил кинеске дипломатије да своје критике износи јавно, осим ако другог излаза из ситуације нема.

КРИТИКА ЗАХАРОВЕ ИЛИ РУСИЈЕ?
Прво питање које морамо поставити јесте да ли је Марија Захарова изазвала дипломатски скандал на своју руку или је то део дипломатске стратегије руског Министарства спољних послова. Постоје две варијанте до којих се може стићи здраворазумским логичким закључивањем: Прва је да Марија Захарова има одрешене руке по питању активности на друштвеним мрежама и може да публикује какве год ставове пожели; друга је да се Захарова потчињава одређеној чиновничкој хијерархији и мора да усклађује своје објаве са надређеним лицима.

Притом треба имати у виду да је мало вероватно да лично Марија Захарова, која има јако испуњен распоред, а недавно је постала и начелник катедре на Дипломатској академији у Москви, сама води странице на друштвеним мрежама. Оваквим и сличним пословима се баве менаџери маркетинга у сфери друштвених мрежа. У Русији, као и на Западу, ова пракса је распрострањена у толикој мери да чак и фирме средњег обима имају отворену функцију за менаџера друштвених мрежа.

Имајући то на уму, можемо закључити да је готово немогуће да Марија Захарова као чиновник у МСП Руске Федерације може самостално да наложи да се неки критички садржај објави на Фејсбуку или Инстаграму без претходне консултације са чиновницима вишег ранга. Пошто је у питању била отворена критика председника једне пријатељске државе, можемо сасвим слободно претпоставити да су консултације вођене на највишем нивоу, са министром спољних послова Сергејом Лавровим. Зашто је Русији толико засметао Вашингтонски споразум да је била неопходна отворена критика?

На први поглед, одредба о диверсификацији гаса се отворено коси са руским економским интересима, нарочито ако се узме у обзир чињеница да Трампова администрација улаже велике напоре да осујети пројекат изградње гасовода „Северни ток 2“ и „Турски ток“. Даље, одредба о томе да Србија неће покушавати да спречи улазак Косова у међународне институције, укључујући и Уједињене нације, са нејасном временском одредницом, коси се са ставом званичне Русије о изналажењу решења косовског проблема у складу са Резолуцијом 1244.

На крају, читава иконографија, понижавајући ритуал који је амерички председник наменио свом српском колеги, али не и парњаку, јасно сведочи о томе да је многовекторна политика Александра Вучића у озбиљној кризи. Трампов посредник у преговорима између Београда и Приштине, Ричард Гренел, оценио је Вашингтонски споразум као окретање Србије према Западу, а од Русије и Кине. Баш је ово и била поента критике Марије Захарове као представнице руске дипломатије.

„ПРИМИТИВИЗАМ“ И ИЗВИЊЕЊЕ
Садржина саме критике јесте била у најмању руку спорна. Шира руска јавност која није била ни упозната са садржином Вашингонског споразума, јер руски медији ту тему нису помно пратили, била је затечена поређењем српског председника са Шерон Стоун у филму „Ниске страсти“. Руско друштво држи до јавног морала и овакве игре са полу-сексуалним контекстом увек наилазе на општу осуду. Морамо разумети да се руска јавност не дели на про-Вучић и анти-Вучић део, као што је случај са поларизованим српским друштвом, те да је за просечног Руса Србија једина преостала пријатељска земља у Европи. Можемо спекулисати да је избор сцене из „Ниских страсти“ као садржине критике био избор менаџера социјалних мрежа који је запослен у кабинету Захарове, а да је од ње добио опште смернице да критика буде оштра и са дозом хумора. Већина руских медија, нарочито либерални, представили су објаву странице Захарове као скандалозну.

Реакције српске јавности су разумљивије – опозициони део је то поздравио у нади да ће Русија кренути у информативни рат са Вучићем, позициони је кренуо у противнапад. Тако смо били сведоци и отворених напада на рачун Русије из редова СНС-а, као што је објава Драгана Шормаза, посланика Народне скупштине, који је Русију назвао „немоћним кепецом на међународној сцени“, али и умеренијих критика, као што је била изјава Вучићевог преговарача у бриселским преговорима, Марка Ђурића, који је истицао Вучићеве добре намере према Москви и чињеницу да председник Србије сатима чека испред кабинета Владимира Путина на пријем. Други блиски сарадник Александра Вучића, донедавни минстар одбране Александар Вулин, оптужио је Марију Захарову за злобу и завист према председнику Србије, у чему нема пуно смисла (зашто би портпарол руског Министарства спољних послова завидео Александру Вучићу, и на чему), али је индикативно да он није критиковао Русију, већ лично Захарову.

До руских медија је стигла изјава Александра Вучића у којој је критику Захарове представио као „примитивизам“, али не и део његове изјаве у којој је подвукао да су за такав простаклук одговорни и „они који су је ту поставили“ – то јест Сергеј Лавров и Владимир Путин. Руски медији су овај последњи део превели као „они који су то објавили“, очигледно под инструкцијама Кремља да се сукоб не би даље распиривао. Вучић је такође делимично објаснио и изјаву Вулина о зависти, јер је подвукао да је објава Захарове била производ успешног окончања преговора у Вашингтону. Овде је господин председник у праву, можда не око емоције, али Русија је заиста остала незадовољна потписивањем тог споразума и протумачила је то као непријатељски чин.

На страници Захарове су се касније појавила објашњења контекста објаве у којима је главнину кривице понео Трамп, мада критика свеједно остаје јер ако оптужујете Трампа за понижење Вучића, онда се поставља питање зашто председник Србије то понижење трпи. Јасно је да је званични став српских власти другачији и да сам Вучић не признаје никакав понижавајући однос. Скандал се стишао тако што је председник Србије позвао прво Сергеја Лаврова, а затим и Владимира Путина, очито у циљу да их увери да Вашингтонски споразум није усмерен против Русије. По реакцији врха руских власти можемо закључити да су те гаранције прихваћене. Можемо се наравно запитати, а зашто би руска страна иступила са критиком споразума, а доцније се са истим сложила у разговору са Вучићем и још председнику Србије упутила званично извињење?

Одговор на ово питање није компликован – Русија нема планове да политички интегрише Балкан, Русија нема планове да на том простору гради војне базе, Русија има план да консолидује постсовјетски простор и структурира економски одрживу и административно ефикасну Евроазијску унију. Балканска стратегија Русије је чисто економска и базира се умногоме на трговини енергентима и изградњи енергетске инфраструктуре – гасовода. Русија се из тих разлога не бави рушењем или дестабилизацијом режима на Балкану. Српска опозиција ће зато морати да нађе други начин борбе против Александра Вучића, јер од Кремља у том задатку неће добити помоћ.

Ову тврдњу можемо узети као чињеницу све док Александар Вучић буде држао реч коју је дао Москви, а она се своди на спровођење изградње крака „Турског тока“ из Бугарске, што је витални руски интерес на Балкану. Проблем је у томе што „диверсификација извора гаса“ за председника Трампа може да значи једно, а за председника Путина друго, али како ће између њих двојице балансирати Александар Вучић, након што се споразумно обавезао једном од њих, остаје да се види.

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви.

Извор Печат