Србски трагови по Румунији

Када се све ово зна, Влах уопште није погрдна ријеч, пошто означава човјека који је саставни дио природе и љубитељ животиња, владар горских пространстава. А Влашина му дође исто то, само десет пута више и јаче. Дакле, ништа негативно и погрдно.

Као сваки Влах, такорећи Влашина, заинтересовао сам се за своје поријекло и поријекло свога народа. И као наручена појави се на ТВ Србије вијест, да тамо код њих имају неки Власи који нешто хоће и траже. Раздраган и осокољен открићем, напуних пун резервоар аутомобилу и пут под точкове. Када сам стигао тамо дознах да Власи и нису баш некако бројни у Србији колико су у Румунији. Елем, доспем горива и правац Румунија.

Прво што ме је одушевило бијаше натпис на табли која означава ову државу. Исти је као и моја Романија са које кренух на овај пут неизвјесности и спознаје. Има ту нешто, Власи и Романија вамо, Власи и Романиа тамо. Нијесам крио усхићење, док сам иза себе остављао Ђердап, кроз који кажу да се ономад излило Панонско море и да је то био у ствари тај потоп о којем Библија говори.

Возим се ја тако кроз Северин, Крајову, Слатину, Трговиште и да не знам да сам у Румунији помислио сам да сам код нас. А и имена осталих мјеста некако заносе на србска имена. Једино по чему сам знао да нијесам код нас него у ЕУ, је што уз пут виђох много младих проститутки, увијек у пару на скоро сваком одморишту, а и нијесам видио ни више запрежних кола, него овде у ЕУ. Толико их нема ни код нас. Заиста шаренолик и контрадикторан крајолик и поднебље.

Рекох себи, када сам се већ докопао ЕУ хајде да видим и тај Синај, некако ми познато звучи то име. И запутим се пут њега. И да видим те Карпате преко којих, тако нас уче, смо ми Срби дошли на Балкан, а Раси са Балкана да су дошли у Расију, коју погрешно називамо Русија.

Када сам их констатовао онолико габаритне, схватио сам да те Карпате у оно вријеме нико није могао да пређе. Лакше је било да их заобиђе. А и сам назив Карпати ми је сумњивог поријекла. Западњаци су често имали обичај да азбучно слово „с“, тј „ц“ читају као „к“. Ово горје је у ствари правог имена Сарбати („п“ и „б“ су сличне звучности и људи их често мијењају). И горје је добило име по онима који су то горје насељавали, дакле Сарбати, тј. Срби. У ствари тачније речено, ту се ради о Сарматима, западна историографија воли да мрси и уноси забуну. Све је то исто Карпати-Сарбати-Сармати. Народ познат по сарми, нашем народном јелу.

Да је ово овако како тврдим ево вам и неке фотографије шта је у ствари Романиа била док Ватикан није упетљао своје прсте, измислио им нови језик, нову нацију и све ново. Једино нијесу успјели у потпуности замијенити црквени обред, православни. Срби су познати као жилав народ. Бар ови који се не дају тако лако ????

Ево на увид рецимо флаша минералне воде, гдје се виде очигледне србовштине, вода се зове буковина, а на другој се види србизам у румунском језику: извор је изворул.

Уз мало труда се може прочитати на овој часовничарској радњи да се ради о часовничару. Заковрнули су и замрсили, али се може препознати коријен ријечи.

Интересантан је и назив једне од станица аутобуске линије – ливада, а нигдје хлада.

У Романији се могу попити разна пића чоколада, нешто што не знам ни шта је и србско пиће – сорбет.

А када свратите у србски ресторан Сербула:

дочекати ће вас уз стари србски обичај, леб и сол:

Да не пролази све дивно красно, у весељу и разбибризи, потрудио се један симпатични кустос у Брашову у црквеном музеју који је на тешко разумљивом америчком језику објашњавао посјетиоцима како је неки Рус Иван из Острога много помогао њима у цркви, јер је донио штампарију из Острога и од тада почиње бољитак и нова ера за Брашов.

На моју констатацију да се ради о нашем Острогу и да је вјероватније да је тај поп Иван био Србин, а не Рус, кустос је заковрнуо очима и почео нас све убјеђивати како је тај поп Рус, па Рус, како нема теоретске шансе да је Србин, и осјетих између редова његове тираде исто оно што сам осјећао код Хрвата када говоре о својој историји, све је нечије или њихово, али нема говора да је ишта србско, јер забога то се не уклапа у модел којег лансира западно царсто да су Срби дивљи народ, неписмен који нема ништа своје, све су нам други донијели и научили нас свему. Ми смо као народ који не би знао ни дисати да нас томе нијесу научили бјелосвјетски мудраци и тренери.библијаОстрог

Лијепо кустосу кажем, наравно на свом само мени разумљивом канадском језику: „’ало, ба, водичу, нијесам јео бунике, Острог је србски манастир, станујем близу њега, знам о којем се Острогу ради!“. Но, међутим, водић парла своју причу. Научили га тако, а и јесте најбезболније не упуштати се у дискусије са посјетиоцима, има нас свакаквијех, него само понављати научено.

Некако сам обуздао своје динарске гене типа „И“ и објаснио човјеку којем се не може објаснити, да је Острог наш, србски, да има додуше ЗаОстрог, који је такође наш и релативно је близу, а осим тога случајно знам да је Горажде имало другу штампарију на Хуму (Балкан), одмах из Цетињске и да је поп Иван због свега овога сигурно наш човјек као и Острог што је наш, а не тамо нечији, и свачији.

Разиђоше се остали посјетиоци музеја, дошли људи на одмор, а не да слушају набјеђивање двојице тврдоглавих, од којих је један у криву, а други сам ја.

Касније када су се сви разишли, пришао ми је дотични кустос који је и сам био збуњен новостима које је можда први пут чуо, али на један болан начин, па је морао да провјери своје „знање“ код попа из бисернице (тако Румуни називају цркве). Саопштио ми је да му је поп потврдио да се ради о Острогу из Југославије (изгледа да до човјека још није стигла информација да су развалили ту државу), и да није само тај поп Иван донио напредак у Брашов, него је био још један који није само унаприједио штампарију, него цјелокупни живот у граду, али на жалост нијесам запамтио име тог попа.

Сви које пут нанесе у Брашов у црквени музеј, нека приупитају о којем се то попу ради, те ми јави да то убацим у овај текст.

А на слиједећој слици се може видјети та букурештанска библија и уочити да се ради о азбучном писму, дакле „Румуни“ док им није наметнут „румунски“ језик тек у новијој историји, су очигледно писали азбуку и говорили старосрбски.

Да није само случај са овом Библијом, погледајтеи остале „румунске“ књиге: зборник, молитвелник или макробиотику од Павла Васића којем су румунизовали име и презиме, да се Власи не досјете.

На списку испод имате чисте „румунске“ ријечи: правила се, молитвелник, слава, калина итд

Интересантна је и прича из дворца „Бран“. На упит водичу Румуну шта на румунском значи име овог дворца, рекао је да не значи ништа, то је само име за дворац, и да многа имена и не значе ништа, једноставно су само имена.

На слици се види крст испред дворца и азбучно писмо.

Морао сам га моментално сахранити на лицу мјеста, сам је то тражио својом преслободном и препаушалном тврдњом. На новозеландском језику, ја сам полиглота, знам доста језика, поред овијех наших срболиких, познавалац сам и многих енглесколиких језика, сам му рекао да ријеч „Бран“ значи „дефенце“. Сасвим је логично је да се дворац назива бран(а), јер је и направљен да се неко брани.

Кажу да је у тај дворац Бран долазио и гроф Дракула, али нема доказа. Дракулићи и Дрекаловићи су стара србска породица из Херцеговине. Тако да више никоме не вјерујем када тврди да Владо Дракулић није Србин. И надимак и друго презиме Влади је Цепеш, а и то је од србске ријечи „цепати“ (цијепати).

На штиту је и незаобилазни љиљан, симбол на многим србским грбовима и заставама, па чак и овој најновијој застави Србије. Један мој јаран што има диоптрију, а неће да носи наочале, каже да му то личи на огуљену банану.

И за крај овог обимног приказа, који је за многе шокантан, али нијесам хтио стављати у наслов „шокантно“, ево детаља из једне њемачке цркве, гдје су се кустоси знојили објашњавајући да ово није масонски симбол.

Док се не јави неки стручњак за румунски језик, нека за крај остане податак то да на румунском србовање (сербариле) означава празновање, слављење. Јер само Срби имају славе и по томе су у свијету познати.

ИЗВОР: https://www.zapadnisrbi.com/istorijska-citanka/potkradanje-i-rasrbljavanje/398-srbski-tragovi-po-rumuniji