Миша Ђурковић: Кад опозиција тихује

Текст пишем с позиције неког ко сматра да је веома штетно и опасно што у Србији, исто као и у Републици Српској, не постоји релевантна опозициона структура. Додик је након приближавања СНС-у применио овдашњи модел „рада” с опозицијом у Српској, бушећи и подривајући највеће опозиционе странке изнутра, да би на крају отприлике директно (по)купио старе локалне босове из СДС-а, као што су Мићић, Благојевић или Бјелица. СДС је тако сведен на бледу сенку, не само онога што је био док је стварао Српску, већ и онога што је био до 2014. године, па доста незадовољних бирача нема за кога да гласа.

У Србији имамо парламент у којем седе један до два опозициона посланика. Но хајде да видимо шта се дешава с такозваном ванпарламентарном опозицијом. Након врло чудног понашања за време такозваног бојкота, кад смо мало шта видели од најављиваног активног бојкота, претходна опозициона структура, Савез за Србију се самоукинуо. Договор са Србијом је стављен ад акта, а чланови коалиције препаковали су се у Уједињену опозицију Србије, која је ојачана тако што су из ње елиминисани Двери и Млађан Ђорђевић. Као једино појачање ушао је дојучерашњи посланик Вукадиновић, што је чак и код уредника водећег опозиционог дневника изазвало реакцију у облику текста „Ђока на бициклу”. Уз то, није јасна позиција Народне странке, чији су лидери рекли како у наредном периоду треба да раде на јачању сопствене инфраструктуре. Узгред, једино од њих данас могу да се чују озбиљни критички тонови о невеселом стању опозиције, и о томе да оваква опозициона структура има озбиљан проблем легитимитета. Сви остали наступају као да је бојкот богзна како успео и да је досадашњи рад дао неке резултате. Чини се, међутим, да је и мизерних 35 одсто изашлих у Београду пре резултат опструкције београдског одбора СНС-а, него рада опозиције.

На партије које су изашле на изборе и остале испод цензуса од три одсто заиста не треба трошити речи кад говоримо о опозиционим субјектима. Мислим да ни они себе не доживљавају као опозицију, што добро показује пример СПАС-а, као најуспешнијег из тог дела политичке сцене.

Но, и ово што спада у бојкот опозицију не улива претерано поверење опозиционим гласачима. Хајде да погледамо неке од проблема. Постоје, наравно, објективни разлози, а то су најгори услови за рад опозиције од обнове плурализма 1990. Случај „утишавања” радија „Лагуна” показује како режим настоји да угуши сваки медијски простор у којем се негује другачији поглед на свет, па и културни модел. Да не говорим о томе колико је за приватнике данас опасно финансирање опозиционих странака.

Стално се с правом намећу паралеле са ситуацијом из деведесетих година прошлог века, када такође није било нимало лако бавити се опозиционим радом. Тај режим је данас потпуно обновљен, с тим што овог пута рачуна и на подршку странаца који су деведесетих колико-толико штитили, па и финансирали опозицију. Најважнија паралела је, међутим, значај опозиције за опстанак режима. По многим проценама, Милошевић је могао и требало да оде с власти још 1992. или 1993. Подсетимо се, он је 1993. изгубио већину на парламентарним изборима, али је власт сачувана куповином опозиционих посланика и озбиљним идеолошким обртом највеће опозиционе странке СПО.

У то доба су од СПО-а отпали озбиљни национално и конзервативно усмерени посланици, а СПО је симболички ушао у коалицију са Грађанским савезом и у потпуности прихватио ову антиратну и другосрбијанску политику. Тврђу националну политику тада водили су Ђинђићев ДС и Коштуничин ДСС, чиме су ови лидери очували легитимитет којим су касније и оборили Милошевићеву власт.

Данашња Удружена опозиција, чини се, иде стопама овог Драшковићевог заокрета, усвајајући Пешчаник као своју идеолошку платформу. Отуд генијална идеја да Мариника Тепић може да буде председнички кандидат. Тиме се, заправо, систематски ограничавају на врло узак домет и јавности и гласача. То је, чини се, угледање на модел Заева из Македоније, који се своди на преживљавање и чекање да странци једног дана обаве посао и доведу вас на власт. С тим што је Заев наследио озбиљну партијску инфраструктуру једне велике странке и озбиљну моћ на локалу, какву опозиција овде не може ни да сања. Бојим се да овим путем свесно или несвесно оваква опозиција себе своди на симулакрум опозиције, идеалан за власт. Занимљиво је и да неколико водећих лидера опозиције никада нису били посланици, на пример.

А шта је с такозваним новим лицима? Појединци без озбиљних структура, медија и финансија иза себе немају шта да траже у политици. Одговорно тврдим, онај ко би хтео озбиљно да се бави политиком као успешан опозиционар данас у Србији, морао би да буде спреман да најпре уђе у читав низ нелегалних и опасних аранжмана. Пристојни људи стога све теже одлучују да уђу у политику. И тако то иде…

Аутор Миша Ђурковић / Политика