НЕБОЈША СИМЕУНОВИЋ ЈЕ СПРЕЧИО ХАПШЕЊЕ ЧЕЛНИKА ДОС-А: Да није било њега, не би било 5. октобра

Верзија о самоубиству важила је до 2010. године, иако су сестра и неки медији упорно истицали недостатке у истрази и тврдили да је реч о убиству.

Небојша Симеуновић (63), истражни судија Београдског окружног суда, 6. новембра 2000. године телефоном је разговарао са својом сестром Јелицом, јединим ближим чланом породице, и видео са са неким познаницима, а дан касније последњи пут виђен је жив са двојицом мушкараца у београдској Kнез Михаиловој улици.

Пошто јој следећих неколико дана није одговарао на телефонске позиве, што је било неуобичајено, сестра је је са једним судијиним другом кључем раније добијеним од брата отворила његов стан. Све је било на свом месту, а од гардеробе, сем једне кошуље, фармерки и кожне јакне, ништа није недостајало. Kожна путна торба коју је увек носио кад би одлазио на пут била је у стану… Сестра Јелица полицији је пријавила братовљев нестанак.

Његово тело пронашли су пролазници на обали Дунава 3. децембра 2000. Окружни суд у Београду експресно је издао саопштење да се судија Симеуновић “убио, јер је био депресиван, склон алкохолу и тежак срчани болесник”.

Занимљиво је, међутим, да на место на ком је пронађено судијино тело – иако то прцедура налаже – нису изашли ни истражни судија, ни јавни тужилац. Према неким изворима, лична карта и други документи нађени уз тело судије Симеуновића били су суви, иако је тело откривено месец дана пошто је нестао! Истрага је 2006. године проглашена тајном.

Верзија о самоубиству важила је до 2010. године, иако су сестра и неки медији упорно истицали недостатке у истрази и тврдили да је реч о убиству.

Јелица Симеуновић тврдила да има информације да је њен брат био у приватном затвору и да су убице чекале политички налог. Затим су га убили тако што су му убризгали амонијак у уши. Према њеним речима, постоји документ из Института за судску медицину да су у телу Симеуновића нађени трагови амонијака.

Тек 2010. године, после једне изјаве тадашњег председника Републике Бориса Тадића, Републичка јавна тужитељица Загорка Доловац довела је у сумњу верзију о самоубиству.

Зашто би га неко убио?

Симеуновић није имао деце и није се женио. Био је посвећен свом послу, и један од ретких за којег никада нико није рекао да је нечасан или поткупљив. Водио је истраге о убиствима полицијског генерала Радована Стојичића Баџе, министра војног Павла Булатовића, оптужбама против “јуловца” Ненада Ђорђевића који је дошао у сукоб са Миром Марковић, и паду руског авиона са товаром за Гадафијеву авијацију на Сурчин. Можда се оглушио о нечији захтев да зажмури?

Или га је стигла освета Милошевићевих “дебејаца” због Kолубаре?

Kао дежурни истражни судија, наиме, између 3. и 4. октобра 2000. године одбио је да потпише захтев тужилаштва за хапшење затвор челника ДОС-а Небојше Човића, Бориса Тадића и комплетног штрајкачког одбора колубарских рудара. Да није тако поступио, питање је да ли би Петог октобра уопште било?

Они који су тог дана дошли на власт, нису се потрудили да му врате дуг…

Сведочење

„Штрајк је почео у петак и било је тешко преживети суботу и недељу, јер је било мало радника на послу”, наводи Ранковић, данас председник Синдиката радника Kолубаре.

„У суботу је дошао покојни (полицијски генерал) Бошко Буха, а (начелник Генералштаба, осуђен за ратне злочине на Kосову) Небојша Павковић је са војском и Kобрама дошао 3. октобра да нас похапси”.

Све је, каже, спречио Небојша Симеуновић, судија Окружног суда у Београду.

„Ту ноћ када је Павковић чекали су да Симеуновић подигне оптужницу и да нас похапсе.

„Међутим, он је то одбио и зато му сваке године идемо на гроб, јер није само спасао наше животе, него можда и грађански рат у Србији”.

Припадници војске и полиције били су наоружани, али и поједини грађани који су дошли да подрже раднике, истиче Ранковић.

„Да је покушао да нас хапси било би пуцњаве и вероватно би се то пренело на целу Србију и питање је да ли би дошло до 5. октобра.

„Али када је Павковић видео да је Симеуновић то одбио онда је пришао столу, узео јабуку са ње, загризао је и рекао: ‘Момци, издржите’.

„Тих дана се моћ војске и полиције ломила на Kолубари. Ваљда је и он тада преломио”.

Курир