Русија нема интерес да подржи Јерменију

Русија и Јерменија су у савезничким односима. Јерменија је чланица Организације Договора о колективној безбедности (ОДКБ) и Евроазијске економске уније – ради се о војно-одбрамбеном и економском савезништву. На први поглед, Русија има моралну обавезу да помогне свом савезнику једнако као што Турска помаже Азербејџан.

Русија и Азербејџан немају споразумне обавезе једна према другој изван Заједнице независних држава, што је веома лабав савез који превасходно служи за олакшавање економске сарадње и како би Русија могла да интервенише у земљама бившег СССР-а под плаштом регионалне организације регистроване у УН-у. Зашто онда Русија просто не стане на страну свог савезника у Јеревану?

РАЗЛОЗИ ЗА НЕУТРАЛНОСТ

Разлози за неутралност Русије су легалистички – придржавање норми међународног права; и интересни – Русија не жели да уђе у отворени сукоб са Азербејџаном и Турском бранећи територију државе која њој по праву не припада (питање правде је друге природе) и која није лојални савезник Москве.

Нагорно-Карабах се не налази у Јерменији, већ по међународном праву припада Азербејџану, притом јерменске снаге окупирају и области које чак и не улазе у Карабах већ се налазе ван граница те републике. Сходно томе, Русија не може да интервенише у том конфликту без договора са Јереваном и Бакуом до ког за сада неће доћи. То је легалистички разлог. Русија може да се умеша ако је Јерменија директно нападнута, али и то није аутоматска одлука. Јасно је да у овом тренутку обе стране ескалирају конфликт гранатирајући градове у Нагорном-Карабаху и Азербејџану.

Јерменија је драстично подигла улог нападом на некадашњи Кировабад (сада Генџе) у коме није ни оштетила војни аеродром, како јављају репортери ТАСС-а, већ цивилне квартове. Јерменска страна је такође гранатирала и азербејџански град Мингечевир у коме се налази хидроелектрана која напаја већи део Азербејџана електричном енергијом, као и брана великих размера која може поплавити западни део те државе ако буде озбиљније оштећена. Азербејџанска армија усиљено бомбардује престоницу Карабаха – Степанакерт, али не напада међународно признату територију Јерменије.

Пошто је у фронталном сукобу слабија, Јерменија користи хипотетичку заштиту Русије како би нападала циљеве у Азербејџану и изазвала што ширу ескалацију сукоба. Тако се Јереван нада да на своју страну придобије међународну заједницу, која у датом моменту нема баш блиставе односе са Турском. Русија неће дозволити да буде увучена у наметнути рат јер Јерменија води политику на своју руку, не консултујући се са Москвом.

У овом тренутку, Јерменија је заиста успела да придобије не само симпатије, већ и подршку Русије, САД-а и Француске, које су иступиле са усаглашеним ставом о прекиду војних дејстава. Штавише, званични Париз је апсолутно прихватио дипломатски наратив јерменске стране која умешно представља рат са Азербејџаном као продужетак османске геноцидне политике, а не као територијални спор између две суверене државе. Од утицајних западних држава једино се Немачка држи по страни због великог присуства турске емиграције.

Као доказ за постепену и врло опрезну промену спољне оријентације Јерменије често се наводе аргументи повећања активности западних НВО у тој држави, али и усвојени закон о лиценцирању телевизијских емитера у Јерменији којим се ограничавају првенствено руски ТВ канали. Садашњи премијер Јерменије, Никол Пашињан, окружио се саветницима превасходно прозападне оријентације уз чију помоћ је започео неолибералне економске реформе у земљи и није, као његов претходник Серж Саргасјан, повезан са московским клановима из Нагорно-Карабаха. Управо је зато претходни јерменски режим био толико усмерен ка Русији, коју је сматрао једином заштитницом Карабаха под индиректном контролом Јеревана.

Подсетимо се да САД и Француска подржавају Украјину у њеној борби за повратак контроле над Донбасом, али на Кавказу не подржавају Азербејџан у борби за повратак контроле над Карабахом. Ово је дипломатска победа јерменске стране која полако гравитира даље од Русије у потрази за савезницима који би легализовали њене територијалне добитке у ратовима 90-их.

Под оваквим околностима, Русија нема интереса да интервенише у сукобу на страни Јерменије јер би тако антагонизовала Азербејџан с којим дели Каспијско језеро где се налазе многобројни извори нафте и гаса. Питање демаркације Каспијског басена дуго је уговарано на мултилатералним преговорима који су окончани 2018. године и свако погоршање односа на релацији Москва-Баку би вратиле тај процес годинама уназад.

Наравно, ту је и питање невољног партнерства са Турском и многобројних закулисних договора између Анкаре и Москве, почевши од продаје најсавременијих ПВО система Турској, па све до спасавања овогодишње туристичке сезоне ове малоазијске државе. Војна интервенција Русије против Азербејџана увела би Москву у директан сукоб са Турском што би са собом повукло и дестабилизацију Сирије, па можда и затварање Босфора и Дарданела за руске бродове.

НАЈПОЖЕЉНИЈИ ИСХОД

Не треба кривити Јерменију што покушава да оствари своје националне интересе, али исто тако не треба очекивати од Русије да угрози своје интересе мешајући се у конфликт у коме нема победника.

У случају пораза Јерменије, Русија губи савез са том државом јер ће он једноставно бити излишан, али задржава партнерство с Азербејџаном и Турском који постају доминантни играчи на јужном Кавказу. Овакав исход даје Турској више адута у преговорима са Русијом, али не отвара Западу улазак на јужни Кавказ јер је Анкара у супарничким односима и са својим тзв. „савезницима“.

Уколико Азербејџан не успе да пробије фронт, стање се може вратити на пређашњи ниво у коме Русија има улогу независног арбитра, док ће Јерменија наставити да тражи партнере на Западу. Може доћи и до дестабилизације режима Алијева, што би само повећало јерменске аспирације на Кавказу. Утицај Русије на Јереван би тада засигурно ослабио јер Јерменији више не би била потребна номинална заштита Москве. Овај сценарио отвара пролаз западним интересима на јужни Кавказ.

Стога је статус кво најпожељнији исход за Москву – Азербејџан не побеђује, али Алијев задржава власт, враћа се равнотежа. Како ствари стоје, још увек нема великих промена на линији фронта, што иде у прилог овој варијанти. Остаје оправдана бојазан да ће у случају азербејџанског успеха Јерменија почети да користи најтеже наоружање у нади да привуче агресију Азербејџана на своју територију и тако увуче Русију у рат. За очекивати је да ће Москва остати нема чак и тада јер би јој интервенција донела знатно више штете него користи.

Паралеле између карабахског и косовског проблема је могуће направити али само у том правцу да војна интервенција Србије у циљу повратка контроле над својом територијом у овом тренутку сигурно не би привукла подршку ниједне утицајне међународне силе, па ни Русије. С друге стране, ниједна политичка опција у Београду и не заступа такво решење косовске кризе.

Широм света постоје нерешени територијални спорови који се налазе у замрзнутој фази (ниједна страна није спремна на војна дејства), што за карабашки конфликт никада није важило јер су обе стране перманентно у стању хладног рата који у сваком тренутку прети да ескалира.

Ауторизована и проширена верзија текста који је првобитно објављен на Фејсбук профилу аутора

Александар Ђокић је асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви.

Нови стандард