Владимир Димитријевић: Од неуромансера до чипа у мозгу

ЈЕДАН РОМАН

Термин „сајбер-простор“ сковао је Вилијем Гибсон, писац научне фантастике. Пролазећи поред аутомата за видео игрице у Улици Гренвил у Ванкуверу почетком осамдесетих година 20. века, Гибсон је видео тинејџере усредсређено нагнуте над ове аутомате – одједном, добио је идеју о сајбер-простору.

Под бледим светлом аутоматаочи ове деце деловале су слеђено. Гибсон је, након тога, своје бриге о будућностипреточио у роман под називом Неуромансер.Компјутерскиобразоване читаоце привукао је Гибсонов застрашујући опис једног замишљеног света који је био опасно сличан свету у којем они живе.

„УШТЕКАНИ“

У Гибсоновом фиктивном свету, сајбер-простор је подручје које генеришу компјутери. Да би ушли у овај простор, ликови морају да се „уштекају“ – понекад и тако што електроде укључе директно у утичнице уграђене у мозгу. Када уђу у сајбер-простор, указује им се тродимензионални приказ свих информација сачуваних на „свим компјутерима у људском систему“ – то су читава складишта и куле података.

У Неуромансеру,сајбер-простор је описан као место „незамисливе комплексности“, са „линијама светлости распоређеним у не-простору ума, у кластерима и констелацијама података. Налик је на светла града која се губе у даљини.“

Виртуелна реалност омогућава потпун улазак у алтернативну реалност коју генеришу компјутери. Све што ум може да замисли постаје стварност.

ПРЕДВИЂАЊЕ СЕ ОСТВАРИЛО

Ујулу 1945. године Ванеса Буш је предвидела да ће „напредне аритметичке машине будућности“ бити електронске по природи, много свестраније од машина за рачунање, лако прилагодљиве за широк низ операција, контролисане путем упутстава, изванредно брзе у комплексним рачунским радњама, и способне да резултате похрањују у облику који се може поново користити.

Интернет је еволуирао из компјутерског система који је, крајем шездесетих година 20. века,израдило Министарство одбранеСАДда би академским и војним истраживачима омогућило да наставе свој посао, који је од државне користи, чак и уколико делови мреже буду уништени као последица нуклеарног напада. Временом, систем је проширен тако да је почео да повезује универзитете, зграде владе и корпорације широм света. Све ове институције делиле су трошкове и заједнички обављале техничке послове везане за управљање системом.

И сада…

ИЛОН МАСК И ЧИПОВАЊЕ МОЗГА

Дошли смо до тога да Илон Маск људима нуди чиповани мозак, у пројекту „Неуралинк“. Зоран Станојевић о томе пише: „Тај пројекат покренут је пре четири године са циљем да направи технолошки интерфејс за наше мождане активности. Мали чип уграђен у главу снима мождане таласе и дешифрује њихово значење. Маск је прошле недеље представио шта је до сада остварено и то нису достигнућа за занемаривање.

Његов тим вежбао је на мишевима и прасићима. Успели су да направе слику можданих активности, чак и да их озвуче. Када мозак изда наредбу да подигнемо руку, чип на екрану емитује одређени дијаграм, када се рука спушта, дијаграм је другачији. Читајући те сигнале, компјутер може да нам каже какве је покрете особа правила. Додуше, овде се не ради о људима него о мишевима и њиховим шапама.

Још занимљивије је било са прасетом. Оно је ходало по траци, чип је бележио активност, а компјутер је добио нови задатак. Да предвиди како ће се мозак понашати, односно какве ће сигнале слати. И то је урадио прилично прецизно, линије су се готово поклапале.

Зашто је то битно? Уколико код човека постоји неки проблем у комуникацији између мозга и других делова тела, чип би могао да преузме ту функцију, односно да буде посредник. Рецимо да парализована особа пожели да покрене ногу, а нема над тим контролу. Мозак би “наредио” такав покрет који би чип превео у дигиталну информацију и проследио је другом чипу који стимулише нерве или мишиће у нози. Исто би се поступало са вештачким екстремитетом, он би се такође покретао вољом а не неком другом механичком командом.

Чему онда предвиђање? Па, да би се те радње убрзале. Ако поменута парализована особа пожели да хода по соби уместо да разлаже ту радњу на серију покрета, довољно је да помисли да жели да дође до врата, рецимо. Компјутер препознаје намеру и преводи је у серију радњи потребних за ходање.

Ово је само један од начина на који ова технологија може да се користи. Маск верује да су имплантирани чипови једини начин да се човек избори са вештачком интелигенцијом која се не замара и сваку радњу обавља са задатом прецизношћу. Он је на представљању новог чипа као употребну вредност, осим горепоменуте, навео дозивање тесла аутомобила или играње видео-игара. У овом другом случају моторика нам више не би била ограничавајући фактор, онај ко брже мисли могао би боље да игра од некога ко има брже прсте.“

У ПОДЗЕМЉУ БЕЗ ХРИСТА

И? Шта ћемо с тим? Хоће ли ново, „сајбер јединство“ човечанства, донети свима нама срећу, мир, наду? Или ћемо се претворити у роботе којима се управља? Што се тиче виртуелизације нашег простора, она је далеко од безопасности. Ево шта каже амерички сектолог Тал Брук: „Сајбер-простор ме, на неки начин, подсећа на велики дигитални Ганг. Попут безвремене реке која протиче Индијом, и он обећава уједињење. Протичући кроз дигиталну раван, сајбер-простор ће несумњиво створити неки привид јединства, али ће цена тог јединства можда бити још већа, јер ће ово јединство садржати и најниже елементе људске природе, онај супстрат људске жеље и искуства који насељава подручја таме. Попут Ганга, у коме се све распада да би потом поново било састављено, и дигитална раван прати исти принцип. Јединство наступа кроз конвергенцију супстрата – што је једна од најдревнијих окултистичких тема, мрачна тајна окултизма где се јединство и моћ сусрећу на самом дну.“

Силазак у подземље без Христа обремењен је тешком тамом и безнађем. Мислите о томе кад вам Илон Маск понуди чиповање мозга!

Извор: https://www.ifamnews.com/sr/