Једна политичка организација: Збор

Иницијална каписла за оснивање Збора је био атентат на југословенског краља Александра Карађорђевића који су у Марсеју извршили припадници пробугарског ВМРО-а и хрватске усташе октобра 1934. године. Убиство владара, који је што као регент, што као краљ, јужнословенском државом управљао 16 година био је сигнал да најверније присталице ове државе створе политичку организацију која би заједницу Срба, Хрвата и Словенаца сачувала у бурним временима која су неумитно долазила.

Језгро Збора чиниле су две организације: Југословенска акција (основана 1930) и Удружење бораца Југославије (Бојовници). Затим, ту су групе окупљене око листова „Отаџбина“ Димитрија Љотића и „Буђење“ из Петровграда (данашњи Зрењанин) као и месечника „Збор“, који се читао у Херцеговини. На низу састанака који су одржани у Београду, Петровграду и Загребу, највећи утицај је стекла група око Димитрија Љотића (1891-1945).

Формално уједињење свих ових групација се догодило у Љубљани, у стану др Винка Зорца, када је 6. јануара 1935. године основан Југословенски народни покрет Збор. Вођа покрета је био Димитрије Љотић, а потпреседници су били љубљански адвокат Фран Кондоре и загребачки лекар Јурај Коренић. Генерални секретар је био бивши официр и новинар Велибор Јонић (каснији Недићев министар просвете).

Са европском десницом, Љотић се упознао током студија права у Француској. Обично би млади српски интелектуалци под сјајем париског светла скренули „улево“, међутим, Љотић је отишао на другу страну. Постао је симпатизер „Француске акције“, националистичке организације која је неговала монархизам, антисемитизам, религиозност и залагала се за сталешко државно уређење. Ова претеча свих фашистичких партија Европе, настала је 1899. године током афере „Драјфус“ и заправо је заговарала рестаурацију „Старог поретка“ из времена Бурбона, пре револуције 1789. године, одлучно пркосећи таласу модернизације. Њен вођа је био истакнути француски родољуб Шарл Морас.

После Првог светског рата, Љотић је ступио у Пашићеву Народну радикалну странку, која је у том тренутку била најконзервативнија политичка опција у Срба (Демократска и Земљорадничка странка су стајале доста улево од Пашића). Ипак, већ 1926. године, Љотић постаје партијски дисидент, али не успева да буде изабран у Скупштину Краљевине СХС на изборима 1927. године. После пуцњаве у Скупштини, Александар Карађорђевић заводи шестојануарски режим, распушта скупштину и укида политичке партије (1929). Љотић је у влади генерала Живковића постао министар правде.

Успостављање апсолутистичког режима није донело корените друштвене промене које је Љотић прижељкивао. Своје идеје Љотић је преточио у нацрт Устава, са којим је 1931. године упознао краља Александра. Нацрт Устава је предвиђао да народне посланике предлажу професионалне, хуманитарне и културне организације, што је био корак ка увођењу сталешког (корпоративног уређења) по угледу на фашистичку Италију. Краљ Александар је ипак био само принудно апсолутиста. Због ослањања на западноевропске демократије (Француска, Британија), није имао намеру да трајно успостави режим који би био негација демократског плурализма. Ипак, на опроштајној аудијенцији, приликом које је Љотић поднео оставку на место министра, краљ је изразио спремност да прихвати овакав предлог под условом да Љотић за своје идеје добије подршку на неким будућим изборима. С обзиром да су пре шестојануарског режима гласачи у Југославији навикли на популисте који су кокетирали са левичарским идејама (Радикали, Демократе, „Земљорадници“, ХСС…) ово је била непремостива препрека. Управо је тај популизам земљу довео до ивице распада 1928. године.

Покрет Збор је од 1935. године промовисао идеје Димитрија Љотића које су у својој основи имале концепције Француске акције и Шарла Мораса, само прилагођене потребама Југославије и њених народа. Збор (Здружена борбена организација рада) био је израз бунта средње генерације интелектуалаца, или „ратне генерације“, против старе, предратне генерације политичара, који су се још увек налазили у страначким руководствима и на најважнијим државним функцијама. Предратни политичари су остали на својим функцијама, искористивши одсуство средње генерације, која је у послератним годинама завршавала школовање прекинуто сукобима 1914-1918, а затим се посветила егзистенцијалним проблемима и породици. Циљ ангажовања средње генерације у Збору првенствено је била реакција на
интернационалистичке идеје које су претиле и споља и изнутра, на првом месту комунизам, али и на парлементарну демократију која се после краћег прекида, вратила у Југославију 1935. године. У оквиру свог деловања Збор је као и свој циљ истакао одвараћања младе генерације од комунистичких идеја, односно од „застрањивања“. Заправо, Збор се као и слични десни покрети у Европи борио против материјализма и материјалистичких идеја (Мат. 6, 24: „Не можете служити Богу и мамону“)

У 138. броју „Отаџбине“ (5. нов. 1936) Љотић у свом чланку „Да ли смо фашисти“ истиче разлику између разних десничарских покрета у Европи насталих после Првог светског рата. Према Љотићу сваки од ових покрета (италијански фашизам, немачки национал-социјализам, белгијски рексистички покрет…) има своје специфичности због средине у којој је настао. Разне државе и народи су имали другачији историјски развој, па нема потребе за „извозом“ идеја у иностранство, што је карактеристика интернационалистичких покрета.

Љотић је у споменутом чланку написао: „Шта мислите да ли би Хитлер признао да је фашиста? Насмејао би се са грохотом. И то не из сујете да води свој лични покрет, већ зато што немачком народу не одговара фашизам.“ Доиста, национал-социјализам никада није развио идеје корпоративизма, карактеристичне за тзв. „медитеранске“ типове фашизма. Касније ће и Антонио Салазар одбијати да се назове фашистом, иако је у друштвено-економском погледу Португалија била класична фашистичка земља, по типолигији која је наметнута од стране западних и совјетских научника. Салазар је италијански фашизам сматрао нехришћанским, односно једним обликом неопаганизма, јер обожава државу. У фашистичкој Португалији, која је после Другог светског рата задржала колоније у Африци (Мозамбик, Ангола…) и у Индији (Гоа), живели су небелачки народи па није било расистичких идеја као у Хутлеровом национал-социјализму. И Италијани су црним Етиопљанима наметали идеологију фашизма без расних предзнака (постојала је Фашистичка партије Етиопије). Расна супремација је била нешто карактеристично за нацистичку Немачку, а не за „медитеранске фашисте“. Сваки „фашизам“ је био прича за себе. Љотић ће једном приликом југословенског председника владе Милана Стојадиновића иронично назвати „фашистичким шегртом“.

Оно што је било заједничко Хитлеру у Немачкој, Мусолинију у Италији, Кодреануу у Румунији, Дегрелу у Белгији и осталима, био је идеализам насупрот материјалистичком покрету на свет, који је довео до развоја деструктивне демократије и капитализма (среброљубиви и опортуни Стојадиновић је свакако био светлосним годинама далеко од идеализма и духовности).

Према Љотићу, нормални еволутивни пут из капитализма и демократије води у комунизам. Зато је Љотић свој Збор као и остале десне покрете сматрао истинским револуционарним покретима који би свет ослободили од материјализма. Социјализам, бољшевизам и комунизам нису никакви револуционарни покрети, већ само очекивана последица духовне пустоши које за собом остављају капитализам и страначки плурализам („странчарење“). Ред, правду и народно благостање може донети само истинска десничарска револуција.

Оно што је Збор одвајало од немачког национал-социјализма било је одсуство идеје о расној супремацији (Збор словенску расу није сматрао „вишом“). Са друге стране, фашизам је апсолутизовао и обожавао државу, што није било у духу идеја Збора. Иначе, Љотић је у младости био умерени хришћански анархиста толстојевског типа. Љотић је у споменутом чланку такође истакао: „Ми сматрамо да истински служимо својој раси и својој држави кад им дамо праву вредност, а не вредност уображену, коју немају нити могу имати“.

Збор је истицао да се бори против „јудеократије“, како је то формулисао један од његових идеолога инж. Милосав Васиљевић (1900-1978). У својој књизи „Драма савременог човечанства“ из 1940. године, Љотић истиче да су богати Јевреји редитељи свих ратова и револуција. Због тога су они и једини добитници у свим сукобима и метежима глобалних размера. По Љотићу, они контролишу медије, масовну културу и капитал. Политичари на капиталистичком западу и у комунистичком Совјетском Савезу су били само њихове марионете. Љотић је говорио да је појава национал-социјализма у Вајмарској републици нормална реакција немачког народа на катастрофалну политичко-економску ситуацију у коју су га богати Јевреји довели након Првог светског рата.

Љотић је константовао да у Југославији, а поготово међу Србима нема антисемитизма, што је сматрао нарочито опасним феноменом, јер народ није био свестан одакле долази опасност. Такође, био је свестан да су од средине тридесетих година ХХ века порасле симпатије за Совјетски Савез кога су Срби погрешно идентификовали са предреволуционарном Русијом. Опчињеност Стаљиновим ликом и делом код многих (мало)грађанских интелектуалаца и политичара је такође била велика опасност која је мирним путем „бољшевизирала“ Југославију. За Љотића, комунизам/бољшевизам је уз масонерију, демократију и капитализам, био само једно од четири оруђа којим су богати Јевреји уништавали националне државе.
Неки истакнути Јевреји су подносили тужбе против Љотића и Збора (Талмудски процес). Суд је ипак ослободио Љотића оптужби. Пун израз зборашко антијеврејство ће доживети у књизи Милорада Мојића „Српски народ у канџама Јевреја“ (1941). У овој књизи, која ће доживети много издања у Недићевој Србији (1941-1944) ће се доказивати да су између два светска рата привреда и банкарство у Југославији били под контролом Јевреја. Понекад, Мојићева књига се штампала и под насловом „Закони и дела Јевреја“.

У националном погледу, Збор је у почетку неговао интегрално југословенство. Пуно име покрета је било Југословенски национални покрет Збор. Сам Димитрије Љотић је био ожењен Хрватицом, Иваком Мавринац, коју је упознао током војне службе у Бакру. Југословенство је све од почека ХХ века у Краљевини Србији било доминантна (над)национална идеја. Након 1918. године, а поготово од шестојануарске диктатуре, истицано је да су Срби, Хрвати и Словенци „троимени народ“, односно три племена истог народа. Међутим, после 1940. године, међу српским зборашима долази до заокрета ка српском национализму.

Овај заокрет се догодио као последица споразума Цветковић-Мачек, којим је образована Бановина Хрватска. Димитрије Љотић је увидео да хрватске народне масе, односно симпатизери ХСС-а, нису задовољне овим споразумом, иако им је он давао много преимућства (у првом реду огромне територије у БиХ и на приморју). У једном од својих писама упућених кнезу-немеснику Павлу Карађорђевићу, Љотић наглашава да уколико Хрвати нису задовољни Бановином Хрватском, онда би споразум Цветковић-Мачек требало одбацити. Кнез Павле је доиста мудро одуговлачио са реализацијом споразума, који је служио да Југославија избегне комадање какво су у тим годинама доживеле остале чланице Мале Антанте, Чехословачка и Румунија. Ипак, кнез Павле није послушао Љотића када је овај апеловао да се сузбије просовјетска пропаганда у Југославији. Намесник је у ствари, само слепо следио британске „савете“. Љотић је у свом писму кнезу рекао да ће управо он бити најодговорнији за „бољшевизацију“ Југославије. Доиста, време ће показати да је Британија најзаслужнија за инсталирање комунизма у Југославији.

У писмима упућеним кнезу Павлу, најјасније се види Љотићев заокрет ка српском национализму. На једном месту, Љотић чак наводи сведочења неких официра Србијанаца, како их назива, који желе да што пре побегну из својих јединица, јер страхују за своје животе услед непријатељског држања њихових војника хрватског порекла. Љотићу је постало јасно да је одбрана заједничке државе немогућа и да она нема будућност: „Удар ће доћи споља, као што сам показао. У том тренутку вероватно ће доћи и удар из Хрватске (…) И наш слом неће имати за собом ореол косовски: пропашћемо као кукавички народ, пропашћу достојном наше бедне данашњице.“ Љотић је још годину дана пре Априлског рата, предсказао катастрофу која ће се догодити у пролеће 1941. године.

Током ратних година (1941-1945) Димитрије Љотић прихватити реалност у коме се нашао српски народ. Збор је као политичка организација био најмање одговоран за пораз 1941. године. Због крађа на изборима (1935 и 1938), ни један посланик у Скупштини није био из редова Збора. У време када су у Комесарској управи (1941) и Недићевој влади (1941-1944) Збораши заузимали важне функције, долази до коначној формулисања идеологије Светосавља. Љотићев блиски рођак, генерал Недић ће у својим говорима истицати српски национализам и одбацивати југословенство. Збор је био права авангарда ове српске идеје. Образован је и Српски добровољачки корпус као партијска војска Збора, под комадом Косте Мушицког.

Ни данас се не зна ко је направио кованицу Светосавље. Неки истраживачи истичу зборашког идеолога Димитрија Најдановића, док други истичу епископа Николаја Велимировића. Владета Јеротић је чак спомињао Јустина Поповића. У осталом то није ни битно. Важно је истицање 4 основна елемента који чине Светославље: народна црква, народна одбрана, народна култура и народна династија.

Негде пред крај рата, поново оживљава југословенство код Димитрија Љотића, што је повезано са геополитичком ситуацијом, односно присуством совјетских трупа на Балкану и у Панонској низији. Пошто се комунистичка власт уз помоћ Црвене армије инсталирала у Србији крајем 1944. године, патриотске снаге које су сарађивале са Немачком се повлаче на северозапад. Чак је и део равногораца напустио генерала Михаиловића и кренуо на север (један део усташе су уништиле у БиХ). Љотић је планирао да на простору Словеније у последњим данима рата, уз помоћ надбискупа љубљанског Рожмана прогласи обнављање Краљевине Југославије, овога пута као трочлане федерације. Једина слободна федерална јединица била би Словенија, у коју би био позван краљ Петар II из Лондона. Заправо, Словенија би представљала својеврсни југословенски Тајван, да се ово остварило. Док су припреме трајале, Љотић је страдао у саобраћајној несрећи у Ајдовшчини крајем априла 1945. године. Надбискуп Рожман је са српским и словеначким патриотама прогласио Федералну Краљевину Југославију, неколико дана пред капитулацију Немачке, али није било подршке западних савезника за овај подухват.

У емигацији, након Другог светског рата, чланови и следбеници Збора ће имати истакнуто место. Већина равногораца биће представници војничког и сељачког сталежа, док ће међу зборашима доминирати интелектуалци. Оштријег пера, љотићевци су деловали „јасније“ и „гласније“ од бивших официра и земљорадника, који су у новој средини више бринули за голу егзистенцију. Равногорци су рату били бројнији и имали далеко већу подршку народа, али у емигацији Љотићевци стичу примат. То је довело до тога, да данас у Србији Димитрије Љотић има већу подршку него што је имао за живота. Ипак, збораши након Љотићеве смрти нису изнедрили новог харизматичног лидера који би предводио покрет и дочекао увођење вишепартијског система у отаџбини.

Душан Јевтић