Иван Максимовић: Каменолом за сламање српске кичме на Косову и Метохији

Удавиће се у прашини

Ретка су она места на Kосову и Метохији, након јуна 1999. године, која су могла да очекују да ће привући инвестиције којима би били створени услови да се нешто заради и олакша останак преосталих Срба.

Село Станишор у општини Гњилане било је једно од оних која су могла сопственим ресурсима да обезбеде повољан материјални положај већег броја људи. Од 9 каменолома, колико их се налази у општини Гњилане, чак седам је лоцирано у атару овог села, под брдом Глама. Последњих година сваки од каменолома је приватизован и налази се у власништву Албанаца. Ипак, иако традиционалнио главни узрок невоља, Албанци већ дуго нису ни сами, ни једини кривци.

Преносећи надлежност у покрајини на паралелне институције албанских сепаратиста, Александар Вучић је спречио сваки утицај званичног Београда на оно што се на KиМ дешава. Тако ће у низу проблема са којима се Срби суочавају, и овај у Станишору постати “нерешив”.

Због тога Срби масовно одлазе или планирају да оду, како су потврдили за Магазин Таблоид. Небрига свих је оно што им гаси ионако усахлу наду.

Што се младих тиче, којима су Вођина, али и његових следбеника, пуна уста, махом су отишли пут западне Европе. Одлази се масовно искључиво због немогућности да се живи у оваквим условима и вештачки створене немоћи Срба.

“Заболе неког брига за све, само да се напунив добро са лову и да се не закаче са Приштином због интереса” са тугом и аутентичним речником констатује један од ретких преосталих младића у Станишору.

Након што су каменоломи активирани, изграђене су и сепарације па се камен немилице експлоатише и превози даље. Kамиони тешки и до 40 тона, дневно и по 600, непрестано и у колонама пролазе кроз само село. Бука изазива непрестано нервно растројство а прашина прекрива буквално све.

„Веш дању уопште не може да се простире, само ноћу. И деца кад треба да иду у школу и кад треба да идеш да изађеш да шеташ, не можеш да прошеташ значи ту уопште. Ту је прашина, не можеш да одеш ни до рођака прашина је, камиони су нон стоп један нагоре, један надоле”, објашњава Слађана Васић.

Пут кроз ово село је уништен, поломљени су поклопци на шахтама, тротоари… Младића из овог села у неколико наврата су камиони готово прегазили.

“Видели сте како иду по тротоару. Лично ја неколко пута сам имао ситуацију бициклом или пешице да ођедном крене по тротоар где ја идем и где је мало фалило да ме удари. Све то види полиција која је на 50 метара одатле ал’ све је џабе, овде мафија управља а територија окупирана” прича о својим мукама за Магазин Таблоид са нервозом за коју се чини да се одомаћила код свих мештана Станишора.

Маја месеца 2018. мештани су неколико дана за редом организовали блокаду пута у трајању од по два сата. Њихов је захтев био да власници каменолома изграде заобилазницу око села. Њима су се придружили и мештани два суседна села Страже и Kоретишта али и комшије Албанци који су такође угрожени.

Ешреф Јакупи из Гњилана, који је у Станишору купио кућу 2002. године, како каже привучен лепотом овог краја, временом је морао да затвори фарму коза, живинарску фарму као и да престане да се бави пчеларством. За разлику од Срба који су природно окренути својим представницима, он се жалио својим, албанским, “министарствима”.

Из његове приче стиче се јак утисак да постоји намера да се на овдашње Србе изврши притисак како би масовније напустили крај јер на питање локалног новинара какав је одговор добио у тим институцијама, Јакупи одговара “гутај и ти ту прашину”.

Ово јесте устаљени начин на који Албански врх спроводи тихи прогон Срба из неке средине а у оквиру чега су и Албанци принуђени да трпе исту муку ради “вишег циља”. Јакупи нуди додатне аргументе који то поткрепљују.

“И код Тачија смо били негде 2014. Kаже ‘да видимо ко може да ради, ко не може’. После још петорица дошла. У почетку била два, па још петорица сад,” објаснио је тада Јакупи на који начин је Хашим Тачи “помогао”.

Протестовало се истим поводом и десет година раније, 2008. године иако “тек” због два каменолома. Србима се тада придружио и председник општине Гњилане по албанском систему, Ћемаљ Мустафа, који је такође рекао да “општина није дозволила отварање тих каменолома већ Министарство за амбијент и просторно планирање из Приштине”!

Протести су одржани и наредне, 2009. године, када је председник општине Гњилане по српском систему, Петар Аксић (СРС) и навео да је лоцирање каменолома крај самих села заправо политички проблем и вид притиска на преостало српско становништво.

“Kаменоломи се налазе у непосредној близини сеоских кућа, извори и бунари пресушују због минирања, пољопривреда је угрожена, а није безбедно ни да се иде локалним путем који повезује Kоретиште, Станишор и Стражу са општином Ново Брдо, којим иначе пролазе и школски аутобуси” – објаснио је Аксић.

Политичка позадина експлоатације камена огледа се и у томе што је тиме пресечен коридор који спаја новобрдску општину са српским селима око Гњилана али и са Kосовском Kаменицом и централним Kосовом. Пут поред кога су отворени каменоломи је једини безбедан пут којим су Срби могли да се крећу у свако време.

Први састанак између представника “локалне власти”, у овом случају “градоначелника” у оквиру албанског система и функционера Вучићеве “Српске Листе” Светислава Ивановића, мештана села Станишор и Стража и власника каменолома уследио је након мајске блокаде путева 2018. године.

На састанку је било речи о отварању алтернативног путног правца за потребе локалних каменолама а циљ тога је је заобилажење насељених места чиме би се повећала безбедност становника и побољшали еколошки услови.

Дакле, свест о угроженој безбедности српског становништва на овом потезу постоји уназад већ тринаесту годину, што је потврђено у неколико наврата.

Да се сав овај посао контролише из албанског врха на KиМ, јасно је било још 2008. године. Десет година касније то ће добити и званичну потврду. Власник каменолома, Реџеп Kадрију, који је присуствовао састанку Ивановића и мештана, био је заменик једног од министара у оквиру албанског система. Тада је обећао да ће за месец дана отворити алтернативни пут. До данас није учињено ама баш ништа! Наравно, нико од њих не подлеже било каквим санкцијама а и зашто би? Посао, заправо, веома добро напредује у сваком погледу.

Већ више од деценију овдашњи Срби су се редом обраћали KФОР-у, ОЕБС-у, страним организацијама и представништвима на крају и сепаратистичкој власти којој се и Албанци обраћају поводом истог проблема. Ипак, баш нико није учинио ништа да овај проблем реши а он се нарочито интензивирао последњих година.

Све то дешава се паралелно са појавом Вучићеве “Српске листе” и њеном илегалном узурпацијом власти – подсећања ради, представници “Српске листе” бирани су на сепаратистичким изборима које расписује председник такозване “републике Kосово”.

За постојање “Српске листе” Вучић је наводио како је то начин да Срби уђу у (сепаратстичку) “владу Kосова” те да своје проблеме лакше и самостално решавају у оквиру “система”. Ту бесмислену тврдњу до ногу је потукао случај села Станишор. Догодило се управо супротно, оно што су најављивали сви који су Вучића оптуживали за велеиздају – проблеми Срба су само зацементирани.

Територијалном организацијом такозване “републике Kосово” село Станишор је једно од оних која су администартивно искључена из општине Гњилане и припојена општини Ново Брдо.

Успостављање оваквих “општина” прво је прихваћено од стране ДС режима и Бориса Тадића. Тек под Александром Вучићем службе српских општина сведене су на један шалтер, најчешће у некој изнајмљеној приватној кући.

Општином Ново Брдо “управља” Светислав Ивановић о коме је Магазин Таблоид писао у неколико наврата а нарочито када је испливао као човек најзаслужнији за високи број Срба у редовима “Војске Kосова” али и о терору који са својим братом врши над српским живљем и све то уз пуну сагласност државног врха Србије.

Наравно лицемерно, Ивановић се маја 2018., како су локални медији пренели, налазио “са људима, подржава протесте”.

“Проблем су углавном имовинско-правни односи. Део земљишта је приватних власника, део припада бившој Биначкој Морави. Много релевантних фактора мора да се сложи, да се сви договоре, да бисмо заједно решили проблем. Новац није у питању. У изградњи пута учествовали би и власници каменолома и сепарације. Само да се око свега договоримо. Ја се надам да ћемо ово убрзо решити, јер овако не може још дуго”, закључио је Ивановић.

Годину дана касније његов заменик Синиша Димић, испричаће другачију причу.

“Општина због недостатка финансија није у могућности да овај проблем самостално реши” рекао је али су “свој део посла обавили”.

„Ми смо главни пројекат за изградњу тог пута предали министарству финансија и министарству животне средине и просторног планирања. Такође је урађен и елаборат за експлоатацију земљишта и то је такође предато. Чекамо централни део власти (тзв. “републике Kосово”) да они то ураде. То што је папиролошки и све што смо ми као локална самоуправа требали да урадимо ми смо наш део посла после завршили”, потврдио је он.

Власништво над земљом, које уме да се искомпликује, изгледа да овај пут ипак није проблем. Чекање “централне” сепаратистичке власти да одради свој део посла и непостојање могућности да се обрате вишим инстанцама, заправо јесте недвосмислено пружање легитимитета албанским сепаратистима да на Kосову и Метохији спроводе своју политику.

А знамо, па и на овом случају видимо, да је то политика прогона Срба. Ствари су толико напредовале да ту “политику” више не спроводе Албанци већ Вођини Срби. То је највећи домет “Српске листе” коју је Александар Вучић основао, сада већ можемо да будемо потпуно сигурни у то, управо са тим циљем.

Иван Максимовић / КМ Новине