Преподобни Јустин Поповић: Тајна Европе

Све људске мисли, сва људска осећања, сва људска дела, ако се продуже до краја, имају само два завршетка: један је – човекобог, а други – Богочовек. Између тога креће се целокупна стваралачка делатност рода људског, и на духовном и на материјалном плану.

Хтео или не, сваки човек служи или човекобогу или Богочовеку, доприноси напретку или човекобоштва или богочовештва. Не само главне него и једине детерминанте свеколиког људског живота на земљи јесу: човекобоштво и богочовештво. Сва божанства свих религија на овој нашој планети уствари су само разноврсна уобличења и преображења двају божанстава: човекобога и Богочовека.

Ово су увек осећали снажно и схватали јасно само челници људске мисли. Међу њима, на првом месту, Достојевски. Свеколике проблеме духа људског он је свео на два главна проблема: на проблем Бога и проблем човека. Па и ова два проблема представљају у ствари само један проблем: „проклети проблем“ човечије личности. Ко реши овај проблем, решио је њиме и све остале проблеме, – то је основно убеђење Достојевскога. Човек је хиљадама година решавао „проклети проблем“ човечије личности, и није га решио. Завршно и потпуно решио га је само Богочовек. И то решио својим богочовештвом, а не човек својим човекобоштвом.

Вековима се Европа мучи да реши „проклети проблем“ човечије личности, и никако не успева. Јер га увек решава човеком и човекобогом, а не Богочовеком. Достојевског је страшно мучио идејни и морални хаос Европе; дуго му је тражио узрок, и најзад га пронашао у – римокатолицизму.

Зашто, зашто у римокатолицизму? Узнегодоваће многи. Зар римокатолицизам не проповеда Христа? – Да, проповеда, одговара Достојевски, али унакаженог Христа, Христа поевропљеног, Христа пресазданог по слици и прилици европског човека. У безмерној гордости европски човек није хтео да себе прилагоди Богочовеку, већ је Богочовека прилагодио себи. На разне начине европски човек је дуго и систематски прецењивао човека на рачун Богочовека, док у своме самољубљу није дошао до врха безумља: до гордог догмата о непогрешивости човека.

А овај догмат синтезира дух Европе, све њене вредности, све њене идеале, сва њена стремљења. Човек је најзад потиснуо и готово сасвим заменио Богочовека. Дуго и напорно европски човек је обоготворавао себе и кроз философију, и кроз науку, и кроз религију (папизам), и кроз културу, и кроз цивилизацију. Али у свему томе и кроза све то дела један и исти дух – дух римокатолицизма. Пошто је догматом о непогрешивости човека – обоготворио човека и прогласио га за врховно мерило у свету човечанских вредности, римокатолицизам је посредно и непосредно, постао узрок атеизма, социјализма, анархизма и свеколике европске културе, човекобошке и човекопоклоничке.

Европски човекобог потиснуо је Богочовека. Догматом о непогрешивости човека римокатолицизам је санкционисао човекобоштво у свим његовим функцијама и манифестацијама. Европа се свим силама труди да то човекобоштво зацари у свима областима људске делатности и стваралаштва. Отуда све њене муке, све њене трагедије, све њене смрти.

Проблем Европе је уствари проблем римокатолицизма, – то је закључак до кога је видовити Достојевски дошао изучавајући Европу. У многим својим делима он се бави тим проблемом. Али да бисмо добили што потпунију слику његових схватања у овом погледу, ми ћемо се држати хронолошког реда. Достојевски се први пут опширније бави овим проблемом у свом роману Идиот (1868. год.). За експонента своје идеје он узима свог омиљеног јунака кнеза Мишкина.

„Римокатолицизам је исто што и нехришћанска вера, вели кнез Мишкин. Пре свега – нехришћанска! То прво, а друго, римокатолицизам је гори од атеизма… Атеизам проповеда само нулу, док римокатолицизам иде даље: он унакаженог Христа проповеда, Христа кога су они сами облагали и наругали му се, – изопаченог Христа! Они проповедају антихриста, кунем вам се, уверавам вас! То је моје лично и давнашње убеђење и оно ме је много наљутило… Римокатолицизам верује да се без свесветске државне власти Црква не може одржати на земљи па виче: Non possumus! По мом мишљењу, римокатолицизам није уопште ни вера, него непосредан одлучан наставак Западне римске Империје, и код њега је све потчињено тој мисли, почевши од вере.

Папа је заузео земље, земаљско царство, и узео мач. И од тога доба непрестано све тако иде, само су мачу додали још лаж, подмуклост, превару, фанатизам, празноверицу, злочин; титрају се најсветијим, праведним, простодушним, пламеним осећањима народним! Све, све су за новац продали, за ниско земаљско царство! Па зар то није антихристова наука?! Зар је могло да то не одведе у атеизам? Атеизам је од њих рођен, од тог само римокатолицизма! Атеизам се и зачео први пут код њих: јер, зар су могли они веровати сами себи? Неверовање у Бога је ухватило корена услед општег гнушања према римокатолицизму; оно је производ језуитске лажи и слабости духовне! Атеизам! Код нас, не верују само извесни, искључиви сталежи; они што су изгубили везу са нашим народним кореном, али тамо, у Европи, тамо већ страшне масе самог народа почињу да не верују – некад због римокатоличког мрачњаштва и лажи, а сад већ из фанатизма, из мржње према Цркви и хришћанству.

-Ви много претерујете, примећује кнезу Мишкину Иван Петровић; и њихова Црква има својих представника, достојних сваког поштовања, и пуних врлина.

-Ја никада ни говорио нисам о појединим представницима Цркве. Говорио сам о римокатолицизму у његовој суштини, говорио сам о Риму. Зар може Цркве сасвим нестати са света? Ја то никад нисам рекао!

-Слажем се, али све је то познато, па, па и – непотребно и…спада у богословље…

-А, не! А, не! Не само у богословље, уверавам вас да није тако! То се свију нас тиче, много више него што ви мислите. У томе баш сви ми и грешимо, што још никако не увиђамо да то није само, и искључиво, богословска ствар! Јер и социјализам је поред римокатолицизма и римокатоличког порекла! И он је, као и његов брат атеизам, поникао из очајања, као морални отпор римокатолицизму да собом замени изгубљену власт религије, да утоли духовну жеђ ожеднелог човечанства, и да га спасе не помоћу Христа, него насиљем! И то је слобода преко насиља, то је уједињење помоћу мача и крви. „Не смеш веровати у Бога, не смеш имати својине, не смеш имати личност, и, fraternité ou la mort, – два милиона глава!“ „По делима њиховим познаћете их“ – тако је речено у Еванђељу. (Ф.М. Достојевски, Идиот, стр. 583-584)

(…) Нема у Европи политичког и социјалног питања, које на посредан или непосредан начин не би било у вези само римокатоличким питањем. По мишљењу Достојевског, у Европи је римокатоличко питање – најважније питање. Све негативне христоборске силе европског духа састале су се у догми о папској непогрешивости као у жижи, и добиле своју неизменљиву религиозну санкцију. У своме Дневнику Достојевски пише 1873. године: „Римска Црква, у оваквом виду у каквом је сада, постојати не може. Она је то сама громко објавила, када је изјавила да је њено царство од овога света и да њен Христос „не може опстати у свету без земаљског царства“. Идеју римске световне владавине римокатоличка Црква је подигла изнад правде и Бога. Са тим циљем је она прогласила и непогрешивост свога вођа, и то прогласила онда када је у Рим – већ куцала и улазила световна власт: подударност значајна и сведочи о „крају крајева“…

(…) Све мале и велике тајне европског духа састале су се и слиле у једну огромну и неизменљиву догму: догму о непогрешивости човека. Тиме су остварене главне тежње свеколиког европског хуманизма: и световног и религиозног. Човек је проглашен за човекобога. У самој ствари, догма о непогрешивости човека открила је главну тајну европског човека. Кроз њу, европски се човек јавно и искрено исповедио и земаљском и небеском свету, и казао шта је, шта хоће, чему стреми. Том догмом, он је одлучно и потпуно протерао из Европе Богочовека а зацарио човекобога. Тиме је заувек предодредио будућност Европе: она се неминовно мора кретати по начелима и смерницама непогрешивог човека – европског човекобога.

(…) Догмом о својој непогрешивости, пише Достојевски, папа је уједно с тим прогласио и тезу: да без световне власти хришћанство не може опстати на земљи – то јест, у ствари, прогласио се владарем света, а римокатолицизму наметнуо, сасвим догматски, као прави циљ: свесветску монархију, којој је препоручио да тежи слави божјој и Христовој на земљи. Та идеја о свесветској монархији, једна је од највећих идеја света, идеја која је поникла од ђавола за време Христовог кушања у пустињи, та идеја не може и неће лако умрети. (Ф.М. Достојевски, Дневник писца, т. 11, стр. 191,192)

Када се човек, ма који човек, прогласи за непогрешивог, онда он даје себи права да може чинити све што му је по вољи. То је сасвим природно и логично. Јер, када сам непогрешив, онда све што урадим – најбоље је. Непогрешивом човеку све је допуштено, зато што је непогрешив. Ако му је потребно да за остварење извесних циљева санкционише грех, он ће то и учинити. На његовим путевима нема моралних препона и препрека. Његова „непогрешива“ савест дела самостално, аутаркично и независно од свију, свакога и свачега. Ако је „непогрешивом“ човеку потребно да, ма из којих разлога, уклони или прода и највећу вредност наше планете — Богочовека Христа, он ће то и учинити, ношен охолим човекобошким заносом.

(…) Главне идеје и покрети у Западној Европи, посредно или непосредно, у битној су зависности од римокатоличке идеје. Она је у њима невидљиво присутна, као душа у телу, али је и силна као душа. Ма којим путевима ишла мисао европског човека, она свесно и несвесно изграђује све на човеку као на темељу, а избегава Богочовека и његово Еванђеље. Из свега провирује или чежња за непогрешивошћу и аутаркичношћу човека, или самозвана непогрешивост и охола самодовољност. На срцу свега је печат римокатолицизма. Говорећи о римокатолицизму, Достојевски не говори само о римокатоличкој религији, већ о целој римокатоличкој идеји, о судби нација, које су се сложиле под том идејом у току хиљадугодишњице, које су њоме прожете скроз. …

[table id=1 /]

(…) Човек је најмање механичко биће међу земаљским бићима. Главне особине и основне функције његовог бића немају у себи ничег механичког. Само непознавање психофизичког устројства човечијег бића или свесно порицање слободе човековог духа, сврстава човека у механизме и хоће да га подвргне механичким законима развића и делатности. А када је реч о уједињењу људи, оно се ни на који начин не може извести механички. Људи су, пре свега, много више духовна него физичка бића, зато је проблем уједињења људи – духовни проблем. Док се не пронађу, и не усвоје, и не спроведу начела и силе које ће духовно ујединити људе, сваки покушај да се људи уједине на неки други начин, обично се остварују мачем и огњем. Идеја о уједињењу људи у свесветску империју ма којим путем – идеја је старог, паганског Рима. Насупрот њој стоји хришћанска идеја о духовном уједињењу људи као деце једног небеског Оца и браће међу собом, и то уједињење путем еванђелских средстава. Идеју старог Рима усвојио је римокатолицизам са извесним, не битним, изменама.

То је за Достојевског јасно и несумњиво, јер као ретко ко он уме да чита најзагонетније јероглифе људске историје. Он пише: „Стари Рим је први дао идеју свеопштег уједињења људи, и први је мислио (чврсто веровао) да ће је практично остварити у облику светске монархије. Али је та формула пред хришћанством пала – само формула, а не и идеја. Јер та идеја је идеја европског човечанства, од ње се створила европска цивилизација, због ње Европа само и живи. Срушила се једино идеја светске римске монархије, а место ње дошао нови идеал светског уједињења у Христу. Тај се нови идеал разделио на источни, то јест идеал потпуног духовног уједињења људи; и на западно-европски, римокатолички, папски, потпуно супротан источноме. То западно римокатоличко оваплоћење идеје испунило се на свој начин, али је изгубило хришћанско духовно начело, јер се везало са староримским наследством.

Римско папство је објавило да се хришћанство и његова идеја без владања над свим земљама и народима, не може остварити; али не у духовном смислу, него државном – другим речима без остварења на земљи нове светске римске монархије, на челу које не би био римски император, већ папа. И зато је опет почео покушај са светском монархијом, потпуно у духу староримског света, само у другом облику. Док у источном идеалу имамо – прво, духовно уједињење човечанства у Христу, а тек после, због духовног уједињења свих у Христу, несумњиво има да проистекне и правилно државно и социјално јединство – дотле по римском тумачењу имамо, прво спајање држава чврстим јединством у облику светске монархије, па тек после духовно јединство под вођством папе, као владара овог света.“…. (Дневник писца, т. 11, стр. 183-185)

(…) Када је у западној Европи непогрешивост човека у принципу догматски санкционисана, зашто да се њоме не користи сваки Европљанин? Главно је да је човек у начелу непогрешиво биће, и има права да све проблеме и све муке свога духа решава по своме нахођењу. То у толико пре, што је лик Богочовека Христа, то једино истински непогрешиво руководство за људско биће кроз чудесне тајне светова, унакажен римокатолицизмом. У томе је баш извор свих недаћа и заблуда европског човечанства. У замену за Христа, европски човек је понаизмишљао себи безброј теорија, идеја, хипотеза, илузија, утеха. Међу њима: материјализам, атеизам и социјализам. У праву је Достојевски када каже: „Римокатолицизам, који је већ одавно продао Христа за земаљско господство, који је тиме принудио људе да се окрену од њега, и, на тај начин био главни узрок материјализма и атеизма у Европи – тај римокатолицизам, природно, зачео је у Европи социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се дакле природно зачео у Европи као замене за хришћанско начело које је у њој пало: и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у римокатоличкој цркви.“ (Дневник писца, т. 11, стр. 384)

Преподобни Јустин Поповић, ДОСТОЈЕВСКИ О ЕВРОПИ И СЛОВЕНСТВУ
(одломак из поглавља „Тајна Европе“ стр. 434-447), Манастир Ћелије, Београд, 1999.

ИЗВОР: srodstvopoizboru.wordpress.com