Поуке о посту и причешћу оца Саве Вазнесењског

Отац Сава се увек дивио сили и слави Божанског Причешћа, и људе подстицао да га што чешће примају, али не без припреме – поста и исповести. Држао се доследно онога што пише у Великом Типику: “Сви су свештенослужитељи дужни са чашћу која приличи да у храму Годподњем савршавају служење своје, и Тајнама да се Божијим свештенокрасно поклањају, и да се старају за чешће примање тога Дара. Парохијски свештеник томе да поучава и своје парохијане: да се сваки са чистом савешћу, по могућству, на празнике, а ако не, бар у четири поста у току године, припреми за причешће. Дужни су да са смирењем и чистотом телесном приступају овим Божанским Тајнама.

Ко хоће да приступи Причешћу ван ова четири уобичајена поста, да пости седам дана пре тога, пребивајући у црквеној и домаћој молитви (ако није нека невоља, а ако јесте – три дана или дан), и да се припреме за подробно исповедање грехова својих. Који су у браку, да се у те дане свакако уздржавају од суружанских веза. Пред осми дан, да пред свештеником исповеде све своје грехе, и од вечери ништа да не окушају: ко не може због детињег доба или престарелости, нека поједе нешто мало, и од поноћи сви да се уздрже, пребивајући у молитвама, метанијама и духовним размишљањима, по својој моћи се припремајући…”

Овако су учила и два Света Оца наших дана, Николај и Јустин. Николај у “Вери светих” каже: “Колико би пута требало да се причестимо? Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво присупати Св. Причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причасника. Особито је важно причешћивање у болести. /…/ Неопходно је исповедати се пре приступања Св. Тајни Причешћа”. А отац Јустин, у “Тајнама вере и живота”, вели: “Пошто у Св. Тајни Причешћа причасник прима тело и крв Спаситеља, НЕОПХОДНО ЈЕ да се причасник припреми за ову Св. Тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују нашу душу од сваког греха и нечистоте. При томе је човек дужан да испитује себе и да савест своју очисти од грехова покајањем. Само тако припремљен, човек се може достојно причестити. Приступи ли Светом Причешћу неприпремљен, човек навлачи на себе страховиту осуду. О томе говори ап. Павле: “Али човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије – суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег” (1. Кор. 11, 28-29).”

Отац Сава је благосиљао да се од понедељка пости на води и причести у суботу или недељу, или да се израчуна колико треба дана ако празник, на који желимо да се причестимо, пада у средину седмице. О свему овоме учио је од свог диховника, оца Гаврила, а овај од Владике Николаја. Отац Петар из Денковца, поучен оцем Гаврилом , вели: “Један поп ми је рекао да причешћује сваког ко зине. А ја му кажем: ‘А ако зине во? Пасе во поред цркве па и он зине?”

Отац Сава је говорио: “Ми смо нечисти, и тело наше, и душа наша је нечиста, па како да се причешћујемо без припреме? Господ улази у нашу душу, а она сва прљава. И кад постимо, нисмо достојни – а камоли без припреме…Дош’о један, па каже како се причешћује на свакој Литургији. А ја му кажем: “Ја бих се на твом месту причешћивао три пута дневно”… Треба да будемо учтиви пред Господом, да покажемо да хоћемо да се исправимо. А знамење је последњих времена да се ‘лади однос према Причешћу, да то постаје обична ствар. Тако је то почело – неки су рекли да нафора није ништа, да може да се једе [ујутру] пре [узимања] нафоре, а сад’ се иде тако да се Причешће на то сведе. Не дај Боже да постанемо к’о католици! Они су тако постали немарни да више и не посте и не исповедају се!”

Овакав однос није био присутан само код православних Срба, него и код Руса и Румуна. Старац Клеопа је исто тако говорио о припреми за Причешће као озбиљном духовном задатку. Рани хришћани су, говорио је отац Сава, живели светим животом, па су се чешће и причешћивали. А данашњи човек је у Цркви по милости Божијој, и мора да се пази да не мисли о себи више него што јесте. Рана Црква је више него строго држала дисциплину – за блуд и прељубу од Причешћа је одлучивала по 10-15 година, а за абортус по двадесет. “Кад би се тога данас држали, ко би се причестио?” говорио је отац Сава.

Међутим, он је на исповести био благ. Никога није одлучивао од Причешћа. “Ако се човек каје, ко сам ја да га одлучујем?” рекао је једном. Он је само ревновао да људе подстакне на већу усрдност ка Богу и Светињи, али је био веома смирен у схватању своје људске ограничености.

Отац Сава је говорио: “Сад долази Божићни пост. У овом посту, Божићњем посту, има много дана кад се једе зејтин: уторник, четвртак, субота и недеља; субота и недеља једе се и риба. Али у првој недељи овога поста, и сваког поста, човеку треба да је циљ прво да се сједини са Богом кроз Причест, јер је Господ казао: “Ово је Тело моје, ово је Крв Моја, која се ради вас пролива, узмите… Ко не једе Тело Моје нема живот вечни, ко једе Тело Моје и пије Крв Моју има живот вечни”.

Те речи што је Господ пред апостолима казао, свештеник изговара за престолом, у олтару; те речи освећују и вино и хлеб, и ми примамо Тело и Крв Божију, као што су се апостоли причестили са Телом Божијим и са Крвљу Божијом. Тако треба прво да нам је циљ да се причестимо у овоме посту, па онда ћемо лако даље, кад можемо и колико, опет седмицу да постимо, па да се причестимо.

Ја сам се данас причестио зато што сам служио, а да нисам служио, не бих могао да се причестим; ни свештеник не може да се причести , ако не служи. Морао би да пости седмицу, па онда да се причести, а не само да се причести а да није служио. Јер сама служба чини скуп, чини сабор апостола и Господа. Сам тај скуп, он је везан за самога Бога и за апостоле, за оно време, за онај догађај. И свештеници само који служе, они могу и да се причесте.

Али ако… причестио се, не причестио, никад ја нисам, ниједан пост, прву недељу јео рибу или зејтин. Док није прва недеља поста прошла, па после сам јео зејтин. А како ћу да покажем поштовање госта? Гост наилази, пост, то је гост, Божија Благодат, која изгони зле духове из тебе, из човека, за послушност Богу. И кад тај пост, тај драгоцени гост долази, треба га дочекати са постом, без обзира да ли сам у свештеном чину или нисам.

Тако је сваки обавезан прве недеље увек да пости без зејтина, а остале недеље може према потреби и према пропису. Што више пости то је боље. Док је човек млад, може више и да пости, и да се моли, може више да ради и да заради, кад остари и разболи се, онда престаје његова моћ, и његова молитва нема више онакве снаге, јер болестан је, болест му не да, да има онакве снаге какве треба да има према молитви, према Богу.

И ви се припремите, ако да Бог, за Ваведење, то је први Причест. Бројте увек те дане, да увек шести дан долази Ваведење, или седми, да се људи причешћују; то је први Причест, као што је субота Теодорова у Великом посту први дан Причешћа. Тако и Преображење у Госпојинском; то су све свети људи одредили, да се довољно пости за Причест, да се дани изброје посни за Причест, а не са три дана или са још мање.

То је наопако, попуштати; шта ти попушташ у твојој кући? Шта ти не урадиш потпуно? Све што ниси потпуно урадио и где си год попуштао, дошла је штета. Зар неће да дође штета код тебе кад ти попушташ у посту? Јер си ти равнодушан према закону Божијем, теби је стало за телесне насладе, а не за послушност Богу; и Бог види твоју жељу и зато те лишава Својега дара благодати, схватања, разумевања и воље ваљане”.

[table id=1 /]

Извор: “Побожност је човекова највећа срећа”, Животопис, поуке, беседе и сећања, Старац Сава Вазнесењски, Посебно издање библиотеке “Очев дом”, Београд 2014.

За “Борбу за веру” приредио: В.Ј.