Зрно рата клија и двадесет година након рата

Књига „Зрно рата“ новинара Драгана Вујичића није обична прича о рату и НАТО агресији на СРЈ 1999. То је прича, како аутор напомиње, о борби двадесет година после борбе.

Искусни ратни извештач, који је прошао сва ратишта бивше Југославије, Вујичић је, како каже, желео да напише низ прича о људима, учесницима рата против НАТО, двадесет година касније. Вујичић у „Зрну рата“ испреда животне приче генерала, војника, новинара, жртава, странаца који су у јужну српску покрајину дошли са предрасудама против српског народа, а отишли у потпуности променили своје ставове…

Два српска извиђача – два симбола српске војске са почетка и краја века

На насловној страни књиге налазе се две антологијске фотографије. Обе су обишле свет, једна почетком, друга крајем века. Обе представљају српске војнике, извиђаче. На првој је Драгутин Матић, на другој Дарко Ђорђевић. Матића је овековечио чувени руски фотограф Самсон Чернов, а планетарно је постао познат након изложбе ратних фотографија у Њујорку 1916.

Даркова фотографија отишла је у свет путем Ројтерсовог сервиса, у години агресије штампана је у свим нашим и страним најпрестижнијим часописима, а присвојиле су је многи специјализовани војни сајтови у целом свету.

„Његову фотографију присвојили су Американци и Французи. Тако је његово лице заштитно лице једног америчког сајта који се бави одбраном, па је морао да им пише мејл да је он српски специјалац. А рецимо, француска кућа која се бави производњом видео игрица, Сага, узела је његов лик за увођење снајперисте у борбу. Син га је нашао на игрици. када га је видео рекао му је тата, ево, поново те уводе у борбу“, прича Вујичић.

Прича о браћи Момчиловић

Браћа Момчиловић били су први заточеници у бази Бондстил. Невино оптужене и осуђене на суду косовских Албанаца за убиство команданта ОВК у Гњилану, Американци су их држали годину и по дана у својој, тек отвореној бази.

Момчиловићи су држали успешан аутосервис у Гњилану и када су Албанци, предвођени командантом ОВК Афримом Гагицом покушали да им провале у радњу, Момчиловићи су испалили неколико метака у ваздух како би дозвали међународне снаге. Амерички снајпериста је са 12. спрата зграде Радио Гњилана убио Гагицу и ранио још двојицу, што је све забележено на видео снимку. Међутим, за албански суд то није било довољан доказ и Момчиловићи су осуђени. Због тога их Американци пребацују у Бондстил, где их држе 15 месеци, истовремено их држећи као таоце и спасавајући им животе.

„Живот никада није црн или бео, он је обично сив. Американци су све време знали да су људи невини. Међутим, то им нису говорили, тако да су мислили да их у Бондстилу држе као таоце“, прича Вујичић.
Момчиловићи су наставили живот у Нишкој бањи, где су такође отворили аутосервис, што је посебно интересантна прича.

„Најстарији Момчиловић, веома угледан човек, успео је да на образ позајми новац. Поново су отворили сервис, поново су угледни, али кажу да не могу да забораве Косовско Поморавље, оно има посебан мирис, има посебну микроклиму и само то им у делу Србије где сада живе недостаје“, каже Вујичић.

Странци којима се догодило Косово

Због случаја Момчиловића на Косово и Метохију долази шведски судија Кристер Карпхамар, који је само један у низу странаца које Вујичић помиње у књизи. Сви они на Косово и Метохију долазе са предрасудама о „злим Србима“, а одлазе са њега потпуно промењеног мишљења.

Карпхамар је сведочио о правном насиљу путем кога су косовски Албанци покушавали да присвоје српску имовину, Американац Џаред Израел раскринкава лажне извештаје о Рачку, што исто чини и финска форензичарка Пирко Турпијенен. Британска новинарка Ив Ен Прентис пише књигу „Рат једне жене“, која је једина књига на енглеском језику са почетка миленијума у којој се исказује разумевање за Србе и њихову борбу.

На питање како се догодило да странци, задојени предрасудама према Србима, из основа промене мишљење, Вујичић одговара лаконски – догодило им се Косово.

„Дођете очи у очи са једном великом неправдом, неко вам говори да су Албанци угрожени, да их неко малтретира, а у ствари, догађа се потпуно обратно. Људе, на крају крајева, гризе и савест“, објашњава Вујичић.

[table id=1 /]

Никола Јоксимовић / Спутњик