О чудима у православном свету

У сваком тренутку на свету се нешто изузетно дешава. Неко добије на лутрији, неко узврати вољеној особи, неко безнадежно болестан изненада оздрави. Али сва та чуда су пролазна, и у потрази за вечним, људи се често окрећу Богу и сећају се како је Христос васкрсао Лазара, претворио воду у вино, са неколико векни хлеба и риба нахранио хиљаде…

Наравно , за хришћане су ове библијске приче непоколебљиве истине, али атеисти све поричу. Спор о постојању Бога траје онолико колико постоји религија.

А шта је са чудотворним мироточењем? Да ли је ово заиста још једно чудо Господње, дато људима како би се вратили и ојачали их у вери, или само нечија маестрална шала?

Први забележени случај мироточења у Русији догодио се крајем 13. века у Великом Устјугу. У то време у граду је живео свети јуродиви Прокопије, који је поседовао дар прозорљивости. Године 1290. почео је да вапи суграђанима: „Покајте се и исправите, иначе ћете страдати од ватреног града“ – али људи су се само смејали. Међутим, како су предвидео јуродиви, неколико дана касније, у недељу поподне, изнад града се појавио црни камено-ватрени облак. Устјуг је утонуо у таму, пропраћену тутњавама грмљавине. Грађани су похрлили у храмове са молитвом и покајањем. Већина људи окупила се у храму, где се, испред иконе Богојављења, усрдно молио Прокопије. А онда је из иконе почело да тече толико мира да су могли да пуне црквене посуде. Готово истог тренутка, облаци су се удаљили од града, а двадесет километара даље избила је ватра изазвана грмљавином и уништила читаву шуму. Становници града били су поливени миром који је потекао са иконе и многи су добијали исцељење од сваке болести.

Једна од веома познатих икона је Иверска икона Богородице, која је од 1982. петнаест година мироточила. Православци сматрају да је мироточење ове иконе једно од највећих чуда у прошлом веку. Чувар иконе, Џозеф Муњоз Кортез, који је предавао историју уметности на Универзитету у Монтреалу, отишао је у Грчку те године, на Атос, земаљско пребивалиште Пресвете Богородице. Тамо је у Даниловском скиту на Светој Гори угледао Иверску икону Богородице.

Џозеф је тражио од монаха да му продају икону, осећајући да она треба да буде са њим на Западу, али је одбијен. Међутим, сутрадан, када је Кортез требало да крене, игуман га је сустигао и благословио иконом Богородице, рекавши да га је сама Царица Небеска благосиљала овом иконом.

24. новембра 1982. Јосиф се пробудио и осетио да је у његовој соби изузетан мирис – потоци мира преливали су се преко иконе Богородице. Кортез је икону однео у храм и од тада миро струји тачно 15 година, остајући суво само недељу дана – у Страсној недељи Великог поста, пред Васкрс. И све ове године Џозеф је путовао са чудесном мироточивом иконом по целом свету: од Аустралије и Аргентине до Бугарске. Излечења од неизлечивих болести у земљама где је боравио, забележена су у огромном броју. Али 1997. године он је убијен у Грчкој, а икона нестала.

Постоје и тајанственији случајеви струјања смирне. Тако се сваке године током 24 сата исушена крв на дну посуде, која се чува у напуљској катедрали, изненада се претвара у црвену течност, коју католици сматрају крвљу Светог Јануарија, бискупа од Беневита, коме су Римљани одсекли главу 305. године. Претварање из чврстог у течно стање разматрали су и потврђивали многи лекари и научници. Али, за овај феномен нема објашњења.

Чудесна икона „Полагање трновог венца на главу Спаситеља“, смештена у цркви Светог Гроба у Јерусалиму, такође је позната широм света. На икони је приказан тренутак када су римски војници, ругајући се Исусу, положили на Његову главу круну од трња. Од почетка хришћанске ере, ова икона је крварила само три пута. Први пут икона у Цркви Светог Гроба у Јерусалиму крварила је 1572. На месту данашње иконе, у то време налазила се древна фреска на исту тему. А уочи Васкрса, ходочасници су се запањили: фреска је „оживела“, низ њу су се сливали потоци течности који су личили на крв. Неколико дана касније, 24. августа 1572. године, током злогласне ноћи Светог Вартоломеја у Паризу, убијена је готово трећина становништва.

Уочи Васкрса 1939. године, неколико монаха у јерусалимском манастиру били су сведоци другог крвоточења, који су чудо пријавили јерусалимском патријарху, а који је о овоме обавестио и римског папу. Други светски рат почео је у септембру те године…

У априлу 2001, шеф руске духовне мисије у Јерусалиму, јеромонах Теофан, јерусалимски патријарх Иринеј и хиљаде ходочасника из целог света били су сведоци крварења. У ноћи са Великог петка на Велику суботу, када је патријарх благословио верне, на Христовом огртачу појавила се течност која је у гримизном млазу потекла на Његове ноге. Мироточење је трајало цео дан и зауставило се непосредно пред Васкрс.

…11. септембра, као резултат терористичког напада, њујоршке куле близнакиње срушене су у терористичком нападу, одневши хиљаде живота…

Случајеви струјања смирне могу се набрајати унедоглед, а сваки од њих је обележен сопственом јединственом причом. Али, настављајући на тему иконе „Полагање трнове круне на главу Спаситеља“, могу се приметити још два страшна знака. Тако је почетак крвавог рата у Чеченији обележила чињеница да су у цркви у селу Зеленчукскаја почеле да плачу иконе „Брзо чујно“ и „Иверска“. Уочи почетка школске 2004. године, икона је такође бризнула у плач – 1. септембра у осетинској школи се догодило узимање талаца. Заиста, постоји необјашњива веза између мироточења и трагичних догађаја, а речи старих људи одмах се памте: ако је икона плакала сузама или крвљу, биће велике невоље…

Иконе широм света мироточе и „плачу“, али Русија је ипак „рекордерка“ у овом „подручју“ чуда. Међутим, постоји и нека врста глобалне статистике: ако су до краја 19. века мироточиве иконе биле изузетно ретке и сматрале су се божанским знацима, онда је крајем 20-тог и почетком овог века, број икона које су струјале смирном постао једноставно невероватан! Говоримо о хиљадама и хиљадама икона – у храмовима, манастирима, па чак и становима обичних верника. Штавише, започело је „глобално“ мироточење, не само на старим иконама, већ и на новим, насликаним у 20. веку. А ни Црква, а нарочито наука, не могу да објасне ово нагло повећање, као ни саму чињеницу о мироточењу.

Занимљив је став верских и световних власти према мироточењу у Русији. Пре револуције 1917. постојала је строга процедура за проверу таквих чуда. Мироточиву икону прво је прегледала комисија локалне епархије, а затим и стручњаци које је именовао патријарх. Ако су и они мислили да виде чудо, икону су ставили под стакло и чували. Ако је и тада икона наставила да мироточи, онда је чудо званично проглашено. Међутим, није свештенство увек било прво које је „истраживало“, већ – службеници најближе полицијске станице, јер је увек било доста спекулација о вери парохијана. Познато је током историје да су поједини монаси, због реформи Петра I, а ради својих политичких циљева, објављивали „плакање“ икона. „Крваве сузе“ показале су се само као сок од вишње вешто провучен кроз систем цеви.

Сада широм света постоје посебне комисије за проверавање чуда, које укључују и теологе и научнике-хемичаре и физичаре. Конкретно, у Русији је 1999. године, у Московској патријаршији оформљена је Комисија за описивање података о чудесним знацима који се дешавају у Руској православној цркви, која истражује мироточење, кидање, обнављање икона и „пресликавање“ икона на стаклу кивота.

Прелиминарни закључци ове комисије (наиме прелиминарни, с обзиром да талас црквених чуда убрзано расте) у првих пет година њеног рада су следећи: нешто необјашњиво се дешава у историји Русије, а можда и у целокупном хришћанству. Такође су истакнута два посебно велика таласа мироточења у православном свету. Први пада почетком двадесетих година прошлог века. Петроград, Псковска провинција, Украјина, јужна Русија, Далеки Исток, Приморје – овде је примећено на десетине случајева обнове икона. Тамна лица на иконама постала су просветљена, постала светла, блистава. То се догађало и у храмовима и у домовима обичних верника. А други талас је догађа се управо сада…

Генерално , мироточење је једно од ретких земаљских (или још увек небеских?) чуда, којима научници не могу да пронађу ни најмање, ни једно веродостојно објашњење. Постоје само суве чињенице и резултати тестова. Тако изгледају.

Пре свега, треба напоменути да има више врста мироточења, у зависности од тога каква се влага ослобађа са иконе. А изглед, боја и конзистенција настале течности варирају: од густе, вискозне смоле до прозирне росе. Мирише на ружу, јоргован или тамјан, а мирис је интензиван, упоран, и способан да испуни читаво подручје.

Случајеви када иконе плачу крвљу такође се разликују по облику и величини капљица. Понекад покривају целу икону, понекад као да извиру из одређених тачака. Постоје случајеви када је миро текло одоздо према горе, супротно закону гравитације. Миро може да нестане на неко време и онда се поново појави, што доводи до обнављања икона, када боје изненада добију оригинални засићени изглед… Папирнате фотокопије, литографије, фреске, фотографије икона, па чак и металне иконе такође струје смирну. Примећена је повезаност мироточења са одређеним догађајима, али не само са катастрофама.

Састав мира је посебна тема. Владимир Павлов, доктор физике и математике, водећи истраживач на „Институту за математику и механику Стеклов ВА“ каже: „Икона на којој се свето миро формира крши научно схватање универзума. На крају крајева, шта се дешава када се ово догоди? Ствара се материја „ни из чега“ – миро, сузе, капи крви на иконама. Ово је невероватно откриће за научника! Са становишта модерне науке, то се може догодити само претварањем енергије у материју – процес супротан оном током којег се материја у нуклеарној електрани претвара у енергију.

Постоји, наравно, теорија таласних честица да се једна материја може манифестовати и као талас и као материја тј. честица. Можда је струјање мира једно од таквих манифестација.

Само треба да се сетимо да нису сва знања на свету научно стечена. Постоји сазнање о томе одакле уопште не можемо да кажемо одакле долазе. Само знамо да је то истина. Али постоје и аспекти чуда који се могу проучавати у оквирима науке. На пример, хемијски састав мира. У Клину на иконама је органско уље, састав близак сунцокрету. Али, наравно, познавање његовог хемијског састава нас не приближава решавању самог феномена.“

И Московска патријаршија, која је такође била ангажована на анализи мира, извештава да је „најчешће то протеинска супстанца непознатог порекла“. Лабораторијски експерименти показују да су неке врсте мира по саставу сличне познатим уљима, друге су праве људске сузе или крвна плазма. Неке од најновијих студија спроведене су у биолошким лабораторијама Универзитета у Кијеву. Научници су направили анализу мира на моштима светитеља који почивају у Кијево-Печерској лаври, а испоставило се да је то супстанца са високим садржајем протеина, међутим… Свим биолозима је тешко да га класификују и кажу само једно: такву супстанцу може да емитује само живи организам.

Владимир Владимирович
Извор: pub.wikireading.ru

[table id=1 /]