ПРЕЗИРЕ СРБЕ! Крвава баба кроји политику Вашингтона!

Повратак Медлин Олбрајт у политику као посредника у разговорима Срба и Албанаца о Космету мало је вероватна опција.

Али, ако би се то догодило, Срби не могу да очекују ништа добро. Њен однос према српском народу на Балкану ни деведесетих година није био вођен америчким државним интересима, него личним фрустрацијама и амбицијама, баш као и политика других америчких личности из тог времена: Лејка, Холбрука, Талбота…

Председник Клинтон се за Балкан није много занимао, нити покушавао да уђе у срж проблема, него је дозволио сарадницима да граде каријере претежно на српској муци.

Овако, у разговору за “Новости”, могуће потезе нове администрације у Вашингтону оцењује професор Самјуел Миколаски, односно Сава Миколачки, један од најугледнијих америчко-српских интелектулаца. Професор Миколаски управо је објавио књигу “Чувари српског наслеђа” намењену америчким Србима у којој овај времешни теолог и филозоф, анализира разорну политику Беле куће према нашем народу. О деведесетим годинама каже:

„На основу Клинтонових ’трака’, његових седмичних исповести пријатељу и историчару Тејлору Бранчу, а које су још под ембаргом у његовој библиотеци, више је него очито да је амерички председник од 1993. када је ступио у Белу кућу имао далеко пречих послова него бављење сукобом на Балкану. На 79 вишесатних аудио-записа сачувани су осврти Вилијема Џеферсона Клинтона на свакодневни живот у Белој кући“.

Он подсећа да се одмах по именовању амерички председник нашао под истрагом ФБИ због отпуштања неких људи и запошљавања својих присталица. Патио је и због смрти мајке за коју је био веома везан. Исповедао се свом биографу о изненадним проблемима због самоубиства најближег саветника Винса Фостера, који је оставио мистериозно опроштајно писмо у којем је стајало: “Нисам рођен да неког уништвам”. Потом су уследиле Билове муке са Полом Џонс која га је, као и Моника Левински, оптуживала за сексуално напаствовање.

“На тракама чији препис сам анализирао, Клинтон кратко говори о рату на Балкану, истичући да је Ентони Лејк задужен за тај део, а са њим и Медлин Олбрајт”, појашњава наш саговорник.

Професор Миколаски даље наводи да су Срби на северноамеричком континенту помно тражили узроке непријатељства Олбрајтове према нашем народу.

“Лични анимозитет између Олбрајтове и Слободана Милошевића растао је од првог сусрета. Вероватно је за њу Милошевић представљао комунисту и ‘терор’ који је натерао њеног оца да бежи из Чешке у Србију, а потом у САД. Али, да није било Срба, ни она ни њена породица не би преживеле Други светски рат, нити упад руских тенкова у Чехословачку и пад Бенешове владе 1948.”, истиче професор.

Подсећа да је отац бивше америчке државне секретарке, Јозеф Корбел рођен као Јеврејин у Чешкој и да су му родитељи и готово цела фамилија убијени у Холокаусту. Јозеф се спасао јер је био аташе ове земље у посланству у Београду, од 1936. до 1939. где је променио и веру у римоктоличку. Уз помоћ српског новинара, пријатеља Павла Јанковића из Београда, током Другог светског рата Корбелови су се крили код наших породица, укључујући и породицу Попић из Врњачке Бање. Најраније слике Олбрајтове потичу баш из овог града, из дружења са Попићима. Потом су, како прича професор, Корбелови наставили дипломатски живот у Београду у служби поратне чешке владе Едварда Бенеша све до његовог пада. Баш у Београду породица Корбел добија избегличке папире за Америку. Саговорник додаје да је чак 12 српских породица на неки начин учествовало у спасавању фамилије америчке политичарке.

“Јозеф никада није заборавио храброст српског народа и у својим књигама од 1951. је величао Србе и Југословене и њихов пут у комунизам мимо Стаљина.

Корбел је постао угледни професор Универзитета у Денверу и остаће забележено да је сем ћерке, америчкој дипломатији ‘подарио’ још једног државног секретара САД, Кондолизу Рајс, која је служила под Обамом. Наиме Рајсова је била његов студент и под огромним утицајем чешког професора. Зато је према Србима имала далеко уравнотеженији став”, додаје Миколаски.

Од Баша иду до Калифорније

Професор Самуел Миколаски (Сава Миколачки) (97) рођен је као Сава у Башаиду, а у Канади се обрео 1927. са четири године. Отац обућар и мати шнајдерка мучили су се током Велике депресије тако да је и Сава морао да прекине школовање и помаже оцу.

После рата, Англиканска црква му је омогућила бесплатан семестар у Богословији и убрзо је као најбољи студент послат у Лондон где је завршио истоимени универзитет, а докторирао филозофију на Кембриџу 1958. Радио је у Канади као англикански бискуп, а захваљујући њему мали хришћански Џуниор колеџ постао је један од најугледнијих факулета – Универзитет Крендал, због чега је и одликован. Преласком у Калифорнију вратио се под сводове Првославне цркве.

Говорећи о деведесетим и Клинтоновој политици, проф. Миколаски наглашава и несрећу коју су Срби имали са двојцем Ентони Лејк (државни секретар за националну безбедност) и Ричард Холбрук, “извршилац радова” на Балкану.

“Ова двојица били су пријатељи још из рата у Вијетнаму и Лејк је одабрао Холбрука за изасланика Беле куће на Балкану.
Међутим, убрзо је пукла брука јер је Лејк био у љубавној вези за Холбруковом женом, што је заувек покварило њихове односе. Лејк је доцније, у својим сећањима, признао велику ‘босанску грешку’, савезништво са Алијом Изетбеговићем и јачање исламске компоненте, што је ишло преко Холбрука.

Да ли је овај водио неку своју дипломатију, није до краја јасно, али Холбрук је очекивао да наследи Олбрајтову што му није дозвољено. Зато је он на неки начин био незадовољан ‘наградом’ за државну службу на Балкану.

Професор додаје да Срби нису себи помогли када су 1995. сачекивали Медлин Олбрајт у Источној Славонији каменицима, ни када су јој приредили сличан дочек на КиМ. Према Миколачком, Строб Талбот је руководио припремама агресије на нашу земљу да би после тога у својим мемоарима потврдио “да тај рат није вођен за Косоваре и њихова људска права, већ против Милошевића”. Он каже да га је Олбрајтова окарактерисала као “кочницу ширег тренда реформи на Балкану”.

Чувари српског наслеђа

“Не само да су Срби били највећи савезници САД у два велика рата, него су дали вероватно највише хероја од свих малих народа.

Први српско-амерички ратни херој је био Ђорђе Шагић (Џорџ Фишерман), јунак рата за независност Тексаса од Мексика (1830-1845). О српским борцима у Америчком грађанском рату такође се говори као о јунацима који су јахали за генерала Лија. Митски ореол носи чета Коњевића, названа по Стјепану Коњевићу, који се доселио у Луизијану тридесетих година 19. века из Славоније. У Другом светском рату само из Србије и БиХ амерички пилоти су спасени ваздушним мостом захваљујући нашој храбрости. Само српска застава вијорила се на Белој кући 28. јула 1918…”, каже Миколаски.

[table id=1 /]

Новости