Геополитички тренутак Срба данас, овде и сада

0

Србија (Фото: pixabay)

Ево, има већ тридесет и више година, а Срби се замајавају својим политичарима који су мање или више слуђени својим сопственим осећајем моћи над сопственим родом, али и дивљењем које им исказују политичари са Запада. И као да се утркују у томе ко ће више прибавити похвала на Западу, да се неће либити да то представе као велики успех свог политичког делања. А Србија, Србија све мање личи на себе.

Покушајмо да ово речено схватимо као питање од прворазредног значаја за Србе или, још боље, као једну загонетку чије одгонетање стоји пред нама, иза седам брава, седам брда и седам вода.
Онај ко познаје српско наслеђе из српског народног приповедања, разумеће шта ово значи.
Да бисмо олакшали приступ овом питању, или загонетки, хајде да се запитамо, онако, чиста срца, са смирењем и ведрином у души, дакле врло храбро и отворених очију: Због чега смо ми Срби на светском стубу срама од 1990. године!? Али потиснимо из свести све, али баш све што смо слушали и читали, са свих страна, о том светском стубу срама, на Западу подигнутом за Србе. Јер потребан је наш, српски одговор, одговор који није условљен било чијим мнењем са стране, а још мање из српске душе дрогиране мржњом на Србе.

Дакле, шта смо то и ко смо то ми Срби да бисмо од западног света, по њиховој скали вредновања живота, заслужили стуб срама? Па су то онако, на њихов стандардно самољубив начин, грлено натурили читавом свету.
Да ли је то заиста стуб срама? А следствено томе происходи и питање: где се ми то налазимо, на чијој земљи, да бодемо очи свакој западној шуши а и повампиреном отоманском духу?

Можемо рећи, да се већ сто и кусур година међу нама Србима одмерава кључно место Срба на мапи Европе, па се каже: настањени смо на моравско вардарском правцу, од прворазредне стратешке тачке за овај део Европе. (Чак је и наша војна сила, и данас осакаћена, уштројена и обезглављена по мери Запада, концентрисана на том правцу у једној тачки.) Све ми нешто шапуће да је овај одговор више пригодно припремљен за неку прилику, да не прелиставамо књиге староставне. Оно јесте да се та тачка везује за оно што се после ослободилачких Балканских ратова и такозваног уједињења, после Великог рата, звало Србија, и јужна Србија, али ово вредновање изоставља свеукупну слику свих српских земаља, наследних и заветних.

Мирне душе ћу рећи: где год Срби стану државотворно, биће разлог за светски стуб срама, у западном кључу разумевања живота.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!



За ову смелу тврдњу мораћу да се потрудим да је докажем.
Када је деведесет и прве или друге почело да се одмотава клупко рата у коме ће најпосле Срби губити своје земље, десило се да ми је професор Војин Дабић показао карту Косова и Метохије (не сећам се њеног наслова), дело руку хабсбуршких чиновника. Карта је сагледавала стање у првој половини XIX столећа, по именима већих насељених места, а онда чак и по селима и засеоцима. Ту карту чини посебно драгоценом, с обзиром на њен повелик формат, уз свако уписано место и село наводе се подаци о тачном броју чланова појединих и побројаних домаћинстава, разврстаних по вери и народности. Арбанашки фактор тада бејаше занемарљиво присутан.

Зашто би Срби били Хабсбурзима вредни толике пажње, па још на територији која није под српском влашћу? Ако знамо, како нас је професор Милош Ковић известио, да су Енглези у та времена били сасвим равнодушни пред народом којим је владала незасита Отоманска империја, за коју су имали само дивљење, поштовање, па су чак и са њом сарађивали и војно и трговачки и саобраћајно, та заинтересованост је још необичнија. Захваљујући опату Алберту Фортису, али и Вуку Караџићу, у та времена међу образованијим светом западне Европе највише што се могло сагледати о Србима, сводило се на мисао коју је изговорио велики Немац Гете, у речи „племенити дивљаци“.

Из памћења тих Европљана ишчилело је сећање на Велики Бечки рат, рат у коме су патријарх Арсеније Чарнојевић и сав српски народ, имали не малу улогу – ако су уопште и тада Србе помињали, осим у с тешком муком искамченим Привилегијама по сеоби.

Међутим, Срби су негде засврбели Хабзбурге, да су морали да их детаљније посматрају, иако Срби, расути у више држава, тада нису имали ни државу, ни неку мању област под својом влашћу, па су понајмање имали ма какав облик цивилног или војног друштвеног испољавања, осим кроз своју Српску православну цркву.
Сасвим извесно није отац проте Матије Ненадовића, Алекса Ненадовић, са своје безазлености томе био разлог, када је огорчен био због лицемерја аустријских власти, јер је он лично позивао Србе да се прикључе барјацима Хабзбурга у рату против Отоманске власти, па су Срби ослободили Београд и добар део Београдског пашалука, а онда су зараћене стране склопиле мир, а Срби су извисили. А потом је отац протин кренуо по Србији и свуда говорио да је „проклет онај ко икад поверује Шваби“.

Прочитајте још:  Србија лежи на 10 посто глобалних резерви литијума које стране компаније експлоатишу и трују и народ и природу!

Или да је Темишварски сабор засврбео Хазбурге, будући да су се ту, од тадањих врло виђених и угледних Срба, чули и гласови о нужности уважавања Хабсбурга – уз сазнање да је Темишвар тада био 100% српски, што се дешавало неких петаестак година пре српског окупљања у Марићевића јарузи и произвођења Карађорђа у устаничког вођу.
На интернету гледао сам разлог за још оштрије постављено хабсбуршко питање Срба на земљи која тада није спадала у српску државу. Под насловом Die Serbien an der Adria, приказана је српска народна ношња на јадранском приобаљу, како у појединим селима, Карлобаг, Врлика, Бенковац, Каштел, Книн, Метковић, Имотски, Добропољци, тако и у важнијим градовима, као што су Ровињ, Задар, Сињ, Сплит, Шибеник, Дубровник, Будва. Руком Лудвига Салваторе, Аустријанца, колористички издашно приказане су биле сеоске и градске ношње, са врло прецизним представљањем и таквих детаља, као што су и традиционалан накит, или често уочен начин уживања дувана, данас необичног облика лулицама, разним капама, обући, од опанка до ципела, личног оружја… Што је овај Аустријанац као цртач народне ношње прилично вешто дочаравао, а као година настанка наводи се 1870., уз навођење имена места, односно града у коме је то виђено и насликано.



Ако знамо за хабсбуршку врло доследну, чврсту и неумољиву администрацију, како ју је лепо описао Франц Кафка, тешко да би ово сликао неки богати занесењак и етнолог, као издашан прилог својој пасији.
Из неког разлога Хабсбурзи су меркали Србе, па и на овај начин.
Одговор на овако расчлањено питање дали су сами Хабсбурзи.

Када је Бењамин Калај, као предузимљиви чиновник Каундка монархије, 1882. године ступио на место управитеља над Босном и Херцеговином, у склопу својих овлашћења, прогласио је интегралну босанску нацију и босански језик, и при том поништио Србе и њихов језик. За питање језика имао је помоћника у великом и угледном хрватском филологу Ватрославу Јагићу, што је овај негирао у својој аутобиографији, а српски филолог Милан Будимир на то је одговорио да Јагић лаже.

Одговор на питање хабсбуршке заинтересованости Србима могао се чути и у говору заступника Саве Бјелановића, у Далматинском сабору 1892. године. Овај народни вођа Срба у Далмацији и српски великан српске политичке мисли у та времена том приликом одговарао је дон Михи Павлиновићу, као хрватском вођи, на фантасмагорије о хрватском државном праву и праву на Босну и Херцеговину. И рекао је, тек као успут, да је јавна тајна да је хрватску нацију створила хабсбуршка тајна полиција.

Неку деценију пре тога први председник Југославенске академије знаности и умјетности, Фрањо Рачки, ишао је по босанско-херцеговачким фрањевачким манастирима и убеђивао фрањевце да за себе више не говоре да су Срби, него да су Хрвати. Што, само по себи, није представљало никакав парадокс, с обзиром да су ови говорили чистим и добрим српским језиком, исто као и дон Михо Павлиновић, а што данас може да се установи према књигама у којима је пропагирао хрватско државно право („Зборник о Србима у Хрватској“, свеска 4, САНУ, Одбор за историју Срба у Хрватској, стране 63 – 65).

Није тајна да је хабсбуршка административна машинерија навијала за стварање Југославије, под хабсбуршким жезлом, односно под римокатоличком доминацијом. То нам може дати за право да нагађамо (немам поуздан доказ за то) да је и Југославенска академија знаности и умјетности творевина управо те мисли, па да је и природно да при њеном осивању као основни циљеви буду неговање хрватског језика и хрватског културног наслеђа, да би на примеру лоповског преузимању српског језика увидели како се негује хрватски језик („Крађа српског језика“, професор Др Лазо М Костић, Сабрана дела, шести том, Бгд, 2000.). Најочевиднији доказ за то је Рјечник хрватског језика који је, по узору на речнике српског језика Вука Караџића, покренуо и направио првих неколико томова, његов најватренији следбеник Ђуро Даничић.



Можда као најоштрији доказ хабсбуршке заинтересованости над Србима се показао у Балканским ратовима, када су Срби ослободили један од својих старијих престоних градова, Скадар, у народном памћењу гуслама и у десетерцу сачувано у епици, под насловом „Зидање Скадра“. Што нипошто није смело да се нађе у саставу ма које српске земље, будући да су Хабсбурзи за ово добили савезнике у Великој Британији, Немачкој и Италији. Овоме треба додати и хабсбуршко стварање албанске народности, по племенима расуте по старим, заветним и наследним српским земљама, на северу данашње Албаније, као и на Косову и Метохији, и западном делу јужне Србије коју су комунисти преименовали у Македонију („Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације, 1896 – 1908“, Теодора Толева, Филип Вишњић, 2016.).

Прочитајте још:  Трамп Јуниор објавио слику мапе где је Косово део Србије /фото/

Почасно место у овој хабсбуршкој заинтересованости над Србима представља и њихова историографија која, отприлике, од Невесињског устанка, тојест од Берлинског конгреса, међу Србима протура мућак теорију о великој сеоби, у VII и VIII столећу по Христу, када су Срби стигли на Балкан, а староседеоци су Илири, чији су директни потомци Арбанаси, познатији међу Србима као Шиптари. (Да бисмо увидели залудност тог герменског мућка, довољно је само да знамо да је Млетачка република 1412. године, преузевши од Мађара власт на Задром, отворила Канцеларију за илирски језик и илирско писмо. И после прелиставања само неколико докумената из задарског и млетачког државног архива јасно је да је ту реч о српском језику и српском писму – брзописној ћирилици.)

Ништа мање такве почасти припада и мисли Српске социјалдемократске партије коју је њен вођ, Димитрије Туцовић, донео из Беча у Београд. Обнародована је у његовој књизи „Србија и Арбанија“, а у својим основним поставкама осуђује српску борбу за ослобађање Косова и Метохије од Турске, као освајачки рат. То би се данас веома добро уклопило у мисао Николе Самарџића, Дубравке Стојановић, Радоша Љушића… да застанем само код та три имена Београдског универзитета, што нас упозорава да дух Хабзбурга лута београдским буџацима и рупама, али под западним сноповима светлости у којој Срби, и дању и ноћу, светле као велика опасност по свет у својој тежњи да насилно створе Велику Србију. Што је 100% мисаона творевина хабсбуршких полицијских чиновника.

Овој наопакој плејади хасбуршке заинтересованости над Србима тек успут да додамо царински рат на почетку прошлог столећа а нама знан и при крају тог истог столећа, под именом санкције. Тада су Срби, одлуком Европске заједнице, па Уједињених нација, били подвргнути свеукупној међународној изолацији, и сваки облик везе са Србијом бивао је правно санкционисан. Дакле, ништа ново, али још од раније познато као опсада града.



На пример: турска опсада Херцег Новог 1539. године. Трајала је тачно 24 дана, док се при крају тих дана непрестане борбе није појавила тешка турска артиљерија, и опсаду привела свом природном циљу, рушењу зидова и запоседању града, са оштријим последицама по његове житеље, пре свега Србе, вођене војводом Лазаром, чији се земни век завршио на коцу. Као одано чедо Светога Саве и посвећени заступник видовданског завета одбио је да се потурчи, док су римокатолици, шпански плаћеници, добили бродове на располагање да их под њиховим барјацима и личним наоружањем одвезу где год желе. Тако је и период санкција над Србима и Србијом у свом крају крунисан 1999. године, бандитском отимачином Косова и Метохије и, доцније, подмуклим отцепљењем Црне горе од заједничке државе са Србијом, ма како правно то описивали, факат је у том силеџијском чину. Чему је, уместо турског коца, уследио хашки казамат.

Царински рат из шенбрунске кухиње свој врх имао је у хабсбуршком војном насртају на Србију 1914., под паролом Serbien muß sterbien! Дакле, рат до потпуног уништења Срба и Србије, оплемењен овим речима минорног аустријског песника, Карла Крауса. Да је такав рат напросто цивилизацијска нужност просвећеног и врло културног бечког естаблишмента и бечке елите доказао је песник Георг Тракл. У мрежама страха пред најездом „племенитих и дивљих“ Срба из Сарајева да ће, пуцњем Гаврила Принципа у престолонаследника Фрању Фердинанда, кренути на Беч – извршио је самоубиство.

Да сажмемо наведене чињенице: У Србима, са својом државом или без ње, Хабсбурзи су гледали опасност по сопствени опстанак. Без обзира да ли су Срби стајали на путу њихових освајачких ратова, или као захвално подручје за пљачку природних богатстава, или као резерват недовољно искоришћене јефтине радне снаге, или као препрека у даљем пљачкашком походу према средњем Истоку, или као савезника њиховог источног непријатеља Руса… Срби су морали да буду доведени у једно аморфно, безлично и беспомоћно стање, јер једино као такви не би представљали никакву опасност за хабсбуршки трон, у рату и миру.

Зар нам ово не описује стање у коме су се нашли и Срби и Србија после 5. октобра? Али сад не у односу према трону Хабсбурга, већ према Западу. Онда и постаје сасвим јасна улога стуба срама подигнутог за Србе – јер када пред собом имамо тако изопачен народ да му је место на стубу срама, онда је свака делатност усмерена против њега морално пожељна и безусловно оправдана. Треба се само сетити оног Францусчића који је, у име лекара без граница, насред Косова и Метохије шиштао: „Срби немају морално право на ову земљу!“ А када су му рекли да су Шиптари Србима на живо узимали виталне органе, бестидно се на то грохотом смејао. Или када је великобритански генерал Мајки старици, Српкињи, која му се обратила за помоћ пред побеснелим Шиптарима, одбрусио: „Ми смо овде да вам помогнемо да се иселите!“ Треба ли рећи да је овај генерал после акције на Косову и Метохији од њеног величанства добио врло висок орден (срамота ме је да поменем име ордена, реч је о великом светитељу међу Србима). Толико што се тиче части великобританског официра.

Прочитајте још:  Србија се задужује 130 милиона евра за пројекат Рума-Шабац-Лозница

На примеру Хабсбурга видимо да постоји једна историјска константа. Константа која се очувала до наших дана. Верујем да ће српска историографија једном посветити више пажње том току историје, току који у сагласношћу са духом времена мења свој лик, а задржава суштински циљ садржан у чувеном стиху Бечлије Карла Крауса: Srbien muß sterbien!



И то је и кључ и калауз за на наш српски међународни положај. Не треба нама упозорење команданта НАТО снага да је највећа опасност од Срба у Српској православној цркви. Ми имамо наше светитеље, наше свете оце и мученике, нашу небеску војску, и имамо Косовски завет, имамо видовданску етику која нас спаја са небом! И ко ће против нас Срба, као што каже псалмопојац: „У Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човјек?“
Ако смо установили хабсбуршку константу, врло видну у делању Запада према Србима, онда је и сасвим јасно да се с те стране никада неће чути званична осуда протеривања Срба из већих градова Хрватске као и из Републике Српске Крајине, исто онако као што Хрватска никад није била ни успут опоменута а камоли каквом резолуцијом Уједињених нација осуђена за вишеструко кршење њене резолуције 743. Та резолуција је овластила Уједињене нације да Републику Српску Крајину ставе под заштиту мировних снага Уједињених нација.

Природан закључак је да су Уједињене нације биле доведене у Крајину да би Хрватској омогућили да се одатле Срби протерају и забораве да је икад то била њихова земља. Слична ствар се дешава и на Косову и Метохији. Сада само с промењеним именима, ако је у Крајини био Унпрофор, на Косову и Метохији је Кфор, са циљем да се та света и темељна српска земља, у свим својим чиниоцима, од рудних богатстава до све и једног српског православног храма, од раног средњег века до данас, од Срба и правно преиначи у туђе власништво, с тим што Запад, као један од твораца резолуције 1244 сам одступа од ње.

Па хајде склапајте Срби уговоре са Западом, Француском, Немачком, Великом Британијом, Америком, Италијом…
Зар правно, економско, монетарно, политичко претапање у Запад, тојест западну Европу, знану као Европска заједница, после знања за хабсбуршку константу, не делује шизофрено, да не кажем самоубилачки. Јер шта је чин самоубиства, него последица помрачене свести. Ништа мању тежину има и такозвани мали шенген, прописан на Западу, а тако хваљен и величан у Србији у последње време.

Шта се тиме жели постићи? Просто и једноставно да се докусуре и последњи трагови ма које српске земље из граница онога што се звало СФР Југославија и да се Срби као народ сасвим обезличе и доведу у једну духовно инертну масу, масу која ће зависити само од свог дигестивног тракта, гардеробе, ријалити програма и субкултуре. У великој мери то је постигнуто такозваним инвестицијама, уништавањем привреде и шаторском привредом (страним фирмама у којима Срби обављају услужне делатности, као што је и свеукупно образовање Србије доведено под кључ услужних делатности), а с друге стране војна сила, као гарант суверености, има само парадни смисао, док полиција и жандармерија обезбеђују извршавање воље власти, без обзира на Србе.

Да би се онемогућила хабсбуршка константа треба се окренути против ње. А да ли је ова данашња власт у стању да то уради? Процените сами: колико је небо далеко од ове власти, а колико близак Запад?

Срђан Воларевић

[table id=1 /]



За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *